Iz tamnog vilajeta

П.

„У попове Стојане, русе косе кажу.“

Те вечери ветровито је: клопара иатпис на кафаници окачен, бестрага пруге отегле се небом, па је месецу нелагодно. А Каче нема: ветар га зане да се не снађе можда. Но сме ли се помислити, јер није ли то нехотично постицање да буде таког Боље притајити се у чекању, и нека је остављен себи, јер где је сам снађе се Кача. А све очи мотре у прозоре: промичу прилике женског рода, ветром повијене у напред, па тиме бестрага издужене. Све оне и такве. Упорно проносе неки смисао да га наметну. »Нека вас, нека, без Каче ништа не знамо! Промичи шашава сојто !«

У зло доба он: удадне као с краја града. из праћке да је бачен. »Нећете ми веровати, браћо! Продре у чатрљу ветар и растера слепе мише. Тако са дна до на врх језика домигољи забрањено, па је болест не казати, а баш ме брига сме ли се. Добар је то напитак да растресо бесловесне и збијене изнутра, а то сте тамо ви, браћо: легне слој на слој и устоји се, па кад загуди, крикнути знате само, а ни појма шта криком из вас излете. Пустите ви бата Качу да вам каже!

Ветар је што и лупа срца, што узмућена крв. Зову то грозницом, а ја мислим повампирење је: оживи, уобличи се што је потајно за-