Iz tamnog vilajeta

чето, па душа буде торба и напуни се, и бол је, браћо, и мука вазда, рођени терет вући. Али ево нежни тренутак даривања дође: и тамни макар или ругобни били, од срца су па пријањају моји дарови. Приђите, мили, да вас изљубим. (Ту Кача сваког по реду пољуби).

Моја мајка, чини ми се, дуголика је била. Одкуд знам кад ме повијена за њеним ковчегом ношахуг И с вечера ми певала: »Вени ми вени невене«. Зашто невен, кад именом баш неће то Молим да не питате, јер објаснити не умем ништа.

(С тим имањем путујем ја улицама. У засведеном подруму, где су загустиле куће, игра жујка ракија у оканицама, па између себе и ње скраћујем пут да се сјединимо. Што журим, кад је пити нећу Јер иза сваког ћошка, вреба, издаја. Мислите плакаћу, не, од тог се влакна, испреда моја песма: не пијем ли, сласт жеђи цела остапе у мени.

А за мајку што знам, све се можда односи на комшиницу, теткину кћер, од јефтике умрлу: дуголика и бела стала би на прозор да хвата, последње окрајке дана. Кажу, пред умирање певала је. Дакле певајући из тела изишла. Има па објашњавају да је то од чедности душе. Ја, опет са своје стране знам, чедност је жедан проћи поред извора. | Иде чељаде преда мном и осећа, трупће за њим жеља, и ломи се у телу. Тако мора. А да побегне у прву капију, Боже сачувај! Што заруди потиљак, побунио се стид, а то јеу одзив, и дивио заобљен буде врат, јер осмеси што их лице ускрати, избију ту. А да се окрене, то нипошто, јер кад се око сукоби с оком, онда. се полажу рачуни.

Јаој, шта у њеном лику познам, окрене ли се! И на сан кад наиђе замрљано буде, да је мања мука! Ето, браћо, што ноћас бесни ветар.

Сећањем видно ми, обла унаоколо гола