Iz tamnog vilajeta

79

новено појмим, и свећу што јој је у другој руци, упалим. И чим заигра прамичак, смири се моја тетка животом. То ли је дакле оно! За чудо скине ми се терет, нити ме гроза, тек мислим: Ето присветљено јој да лакше оде. Значи, мрак је куда ће проћи. А онамо у сретање ће јој изићи њих две; знам ја, зато се њој журило. Збиља, сад могу нежну поруку дошанути по њој да однесе. Јаој, кад ли се, приближих, и боље погледах и додирнух: То више није моја тетка! Драго ми беше прићи њој! Сад без зрачка ње лежи предамном нешто, где је била! Гадно ми додирнути! Пу!

Са дна дворишта из корова вребам:тмоло је ваздухом, па су намирисале комшинице, и ето их довлаче се. Што ли сад запомажу, кад све до подне бацаху се на моју тетку поганим речима А етоја, који вољах, згрожен побегох. Може бити привуче их, па им неко уживање, њима живим, мувати се туда и запомагати крај ње непомичне и замукле; или можда се тиме бране од нечега; или ђаво га знао. А мој отац напит кола пустим сокацима, и чујем пршти му нечија тараба под рукама.

Свршено: пратња узбрдо мили, а ја на супрот путем бежим у бели свет. (Овде нестане даха Качи, па се прибира/и вреба на коју страну би да учини даљи скок.).

· За бегство кривица је највећа до пута. На њему ли си, одмами те овамо или онамо. Још убог останеш ли, тим пре те нада, изгубљено ће се наћи онамо где је плаво иза брда. Иде убоги путем. Он је као вода текућица. Бога ради да промине пустите га. За собом оставиће вам сету промашених и мирис новорођених чежња. Зато се путем тугује и пева.

Идем ја, ситан и сам. Ко ме с трећег брда види тачка сам му што се неприметно миче, те је широко и тужно у мени. Куда ли ћу; Да ли се бежећи одлази чему; Или ће век мој овако