Iz tamnog vilajeta

78

лоште. Кад ли, јаој, мери ме једно јутро и вели: »Море, ти стасао за кожну кецељу!« Само то, а ја послушно за њим у ковачницу. Грозница ме од ње, и без јада не улажах, јер није ли она мој отац сто пут увећан и распомамљенг »Деде, голубе!« А мени наковањ љуља се као на води да је чун, па место по навареном гвожђу по трупини ударам. Он се усправи, подбочи, бира просто шта са мном да уради, или би све наједном, али нема доста руку и смео се, па му је као оно пандури пијана кад га вежу, па заборави на мене, па се уз брвно понаслони, па позажмури: »Ој, Мораво, моје село равно !«

У теткином сам заклону и мислим, добро те имам где; то сигурно Бог удешава; захвалити му треба, и с брда и с дола речи муцам Њему. Али тетка, што журно послује по кући Није она та, и никад она тако. Чудно ми буде, па ради сигурности пристајем за њом. Позна-

јем, траг хоће да ми затури и оде кришом. Не

помаже ти лукава, не дам се преварити: на великом тигању пржи ми палачинке, и шеће-

ом посипа, да се дуже забавим око њих.

а их заруделе по тањиру поређа и нуди пријазно. Ја отурим. На делу ухваћена пребледи, заигра јој брада и звиз шамар по мом образу! Тетка да мене ошамари! Боже, куда је ово пошло Бајаги од једа заболи је глава и оде да легне. Али зашто врата за собом остави одшкрииутаг Шта сад; Добро, рецимо ја сам крив, и ево пристајем, место њу мене пека

снађе, ја да одем, а она да се врати на свој

пут. Ево, свом душом пристајем, само да ни трунке не зажали на мене! Будалим тако за бадава, а знам, посигурно знам да то не може, па ме љута жалост за срце гризе. Напољу само зуји тишина и страхобно су сами удари чекићем по наковњу. Наједном као прекинуло се. Улетим: она ми маше руком, ужас јој хоћу ли разумети, и молба да урадим што треба. Маг-