Iz tamnog vilajeta

ЗАПИС О ДАРОВИМА МОЈЕ РОЂАКЕ МАРИЈЕ

После оног што ми се непојмљиво догоди, хоћу по истини и докле се речју ухватити може, да запишем све како је било. Чиним ово не ради истицања себе (овде ми доле још мало боравка, остаје), ни да спомен о себи оставим, него за, олакшање души да не крене оптерећена тајном, коју немајући коме, хоћу овако немо записујући да поверим хартији. Стрепња ме да ли сам кадар обавити, те је у мени молитва да ми се подари моћ.

Клица мог страдања заметну се пре него ја у матери. Поуздано не знам, али као да је овако текло: Од како памтим, увек ми на уму беше тугаљиво знање да негде постоји Марија, та моја рођака. Матере нам из исте утробе настале, завадише се за навек, кад дође време удаји: У истог момка загледаше се, а он изабра, млађу и наочитију. Моја будућа мајка, само да не гледа сестрину срећу, пође за првог с јабане што је запроси. Те током живота овамо до нас допре свега двапут глас о тој тетки: Кад роди женско дете, (којом приликом моја мајка исказа, ружне жеље о новорођенчету, што ће и доцније често понављати) и кад злим случајем паде на поледици и преломи се у кичми, од чега издахну. Моја мати дознав убледе и само промрмља: »јесам ли казала!« Шта је то имало с њене стране значити, покајање или злурадост, недокучно ми