Izgnanici : albanska odiseja

58

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Глава нам о концу виси непрекидно, Ћутати је подло, а трпети стидно, Крв је слави храна! Од Скадра до Љеша, Прођох царством пакла, од леша до леша. (Све ми гадно. Ја бих да тешим и видам, Да не рушим, него да дижем и зидам. Витезима лажним нек ордене скину, Не учим ја више грешнике да гину, Бацићу оружје, ево сабљу вадим,

свега се стидим, и свега се гадим!

Лекар :

Не коби нам тако назлобрзи ћуче,

Дај песму што голуб умиљато гуче, Причај ми о срећи, како смо је срели, А никад је нисмо заволети хтели,

Шта може јунаштво кад смо били мали. Залуд тамо срце где топ тешки пали!

Резервни Официр:

Ми не говоримо језицима истим.

Ја душу од лажних предрасуда чистим. Страх је у топовској хуци и галами, Топови су снага, али они сами

Не пуцају, залуд топ руши и коси, Пешак је освајач, а пушка се носи,

Лекар :

Ја не хвалим нити потцењујем људе,

Гледам, редом, места што нам прошлост буде—

Сад ми спомен рађа стародревна Кроја, 9 ЈЕ

Резервни Официр:

Скендербеже, име косовског хероја,

И тебе јунаштво начинило сужним, Јер и ти си умро заточником тужним.