Izgnanici : albanska odiseja

90 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

После се од многих други човек створи; Као подофицир већ је мало гори:

И језик му дужи, и нога му клецне,

И воли на млађе често да се брецне, Ко постане од њих и наредник чете, Понеки је добар, а многи од штете,

А као официр или је к'о мајка,

Или се на њега цела чета рајка,

Ко није домаћин, већ кмет или ћата, Покваре га, брзо, већа власт и плата,

Лекар:

То су чудне ствари, божје или врашке. Многе, чим прођосмо границу код Рашке, Обузела страва, изгубише веру,

А умор и брига пређе сваку меру,

Знам их, сви премрли, без речи и даха, А беху јунаци,

Резервни Официр :

Јунаци из страха,

Све је само понос, све су само живци,

Шта су то југаци7 То су примитивци. Природа свакога по свом ћефу кроји,

А право јунаштво, тврдим, не постоји,

Пред топом су људи равни, ко пред Творцем. Само скидам капу пред патником борцем.

У! ПОЈАВА,

Лица из !. Појаве, сем Учитеља, Мајора и Трећепозивца.

Сељак:

Данима гледамо крш и камен голи,

Опет Арнаутин свој завичај воли.

Дража му је пушка од целога дома, нв, одметник вечни, вечно је сирома.