Izgnanici : albanska odiseja
46
ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ
Одлуке су страшни стварали тренуци, Планови су били сви у божјој руци,
Одлазе. Сумрак.
Хор Уморених:
Сви ми верујемо да је малотрајна
Ова ноћ и тама, да победа крајна
Преко наших стопа, за нама корача,
Куд прођемо светлост и ведрина јача. ејачи смо правде, стреле божјег гнева,
У наше се бразде крв из срца лева.
Патње и стрпљења бацили смо семе,
Сад су неродице, али цело племе
Чека нову жетву, Од новога жита“
Биће поколења збринута и сита.
Пауза. Један глас.
Сенка Изнанога:
Ноћи, умотај нас у најцрње тмине, И заклони људе, јер су очи њине
Уморне и гладне, пусте славе сите, ЏПадај ноћи, сакри костуре и рите,
"Дух се буди. Нека дух визија плени.
Шум сутоном прође, промакоше сени. Цареви и свеци, то су ваше сенке, Назиру се круне, мачи и челенке, Блесну ореоли, засветле и трну,
Све засја, па тоне у ноћ ову црну. На тебе се, земљо, једна клетва свали, Крха те и ломи, ал ти снагу кали, Дом нам без гусала а гора без виле, Звони песмо вере, кад сва срца цвиле, Кад се свуд пороци и слабићи стане! Јер ваља нам ове оставити дане,
Кад садашњост буде далеко одмакла, Не ко божју казну земаљскога пакла,