Izgnanici : albanska odiseja
1. ПОЈАВА,
Путник и Други Путник, пролазећи кров логор—
Пушник :
Зар је ово Скадар што га песма зида 7 Епски му ореол давно време скида. Видели смо турску чаршију и малу, Наше развалине, туђу катедралу. Судба нам је била маћеха, не мајка, Повесница наша данас је ко бајка. Још Бојана иста и гомиле стења — · Природа, једино, не зна да се мења.
А туђински двори што нам спомен руже, Туђој лакомости и похлепи служе,
А туђинске, мржњом запојене душе, Наше снове даве, наше песме гуше.
Не беше ми душа то поднети кадра,
И ја болно мислим на зидање Скадра. Још пожари трају, дими се и пуши, (Све што саградисмо; један тренут срушиЈедан цео народ устрелила вила,
Ма да су му деца најхрабрија била. Остале су верне Гојковице младе,
И са њима наше узидане наде.
(О, ја имам вере, не бола и стида, Нови ће се Скадар другаче да зида. Да нам децу доји праве мајке дојка, Треба ум и срце опрезнијег Гојка. Нови неимари кад почну да граде, Мораће и дању и ноћу да раде.
Нек истрају само, па нека и миле. Нека се не боје враџбина и виле!
Одлази са Другим Путником..