Izgnanici : albanska odiseja

52 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

1, ПОЈАВА.

Већа група војника у живом разговору. Једни поседали око ватре, други стеја и слушају. Један варошаниз прича неколицини избеглица, у близини ове групе.

Варошанин:

И у злу и добру нек сам у свом јату. Али према овом гнусном, дугом рату, Борба је са Турском једна шетња била. Што смо даље ишли, расла су нам крила, Преполац је само подигао веру.

А, сад, повлачење кад је прешло меру, Многобројне стрешње, и муке, и коби, Све душевне патње обузеле што би Најхрабрије, оне, које живот груби Челичи, па и њих ове муке ту би Довеле великом и хладном сазнању: Нема нашем даљем јунаштву и клању Ловора и славе. Али није касно,

Да се име спасе, да се умре часно.

Пролази неколико младића и један трговац. Пауза.

Залуд млада лица, не видим младиће.

Трећи Избеглица:

Ја видим да само глад, и гнев, и пиће, Отварају људске запуштене душе,

На нашем се стаблу младе гране суше: Одсеца их време, реже их до дебла. Скапаше нам деца гладна и прозебла, А на дому звече робовања ланци,

Варошанин:

(Са стабла се секу кржљави изданци, Што храсту бујање и слободу крате. Зато старе гране нек животом плате,