Izgnanici : albanska odiseja
ИЗГНАНИЦИ 50
Некад усамљеног, ко човека зрела,
Судба га прогнала, па је данас хтела, Кад, у старе дане, пође у свет бели,
Да са свима нама бол и тугу дели. Видео сам Краља, без свите и круне,
И свет што се бори, пада, мре и труне, Свуд је био престо, кроз горе и стене, Где Краљ Стари стигне, А када се крене, Утеха нарасте и наде се множе.
Ноћ, Мистичне ватре по гори се ложе, Расту сенке, пуне немира и страве, Брижним се мислима будни људи баве, Живим се сазнањем људске душе пуне, (0 свирепој судби народа и круне,
Друш Пушник:
Ми ћемо се лако одупрети врагу, Ако нам се памет ослони на снагу.
Пушник:
Џаметни ме људи баш лудошћу чуде. Не мисле: докле ће те снаге да буде,
Сунце се помаља. Подне. Паува.
Са нама је свуда исто сунце наше,
Од ког се зелене ливаде и паше,
Гране, изгуби се, па мраз опет дави, Растури облаке, па се опет јави.
На може, под ледом, цвет наде да ниче, Тек почињу дани очаја и циче.
Ал ће ипак“цвеће, после снега, нићи, И“деца ће сунца сунцу очи дићи,
Пауза. Пролазе групе војника, веће и мање. Пролазе разне избеглице.
Хор Избетлих:
Промоли се сунце кроз облаке бледе, Као болесничке очи кад прогледе