Izgnanici : albanska odiseja
58
ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ
Кроз буновно јутро, у студен и влагу. Где год се склонимо на туђем смо прагу.
Хор Уморених:
Ено козја пута дуж вековног стења,
Ход слободни стаје, дух се, смирен, мења.
Велико чекање мучно душе крави,
Разбијене масе полазе к'о мрави:
По један, по реду, кроз камени кланац,
У недоглед дуги отеже се ланац.
Пут утрвен, али дружби дух не јача: сећа се сваки ко да сам корача.
Пушник:
Све нови изгнани пролазе к'о сени, Јунаци легенде и љубимци њени.
Друш Пушник:
Што смо ближе мору, све је мање браће, Све више гробова што су стазе краће.
Пушник:
Пут ми је крај Ибра од свих био дужи; природа оку лепоте да пружи,
Ни путнику путник утехе да нуди,
Не може ме, рекох, наш пораз да чуди.
Одбегла ме брига, мржња ми је расла:
Цела земља пати, да би живот спасла
Онима што су јој крв легано пили,
Сви су они прошли, са блегом, у свили.
Сви су се провезли у журби, у хуку,
Равнодушни према напаћеном пуку.
Док су рањевици, без хлеба и штаке,
Још имали снаге да стигну до раке,