Izgnanici : albanska odiseja

74 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Јер нашем је пасу додељено да га Мрцвари изгнанство, глад, умор и влага, Ранијем на кољу да скончава дане, А они за нама дух ће свој да хране Нашом црном муком и крвавим знојем, Снагу нашег паса, пред одлучним бојем, Не умеју рећи наше ратне приче,

ову епопеју садашњост тек сриче. Њу 'однеше храбри у гробове неме, Умрле су ратне најбоље поеме.

Друг:

А наше подвиге, дела многобројна, (Све наше јунаке и сва поља бојна,

Ко од заборава да отме и збере,

И осветли да нам к'о звезде трепере, Да васкрсне бојом, пером или длетом7“

Друш Друг:

Нас походи јесен, Ми, за врелим летом. Ближимо се зими, срца нам се хладе. Они који псвест стварају и граде,

Не пишу је. Али кад буду измакла, Велика времена и славе, и пакла,

Од прошлости славне, за нас врло скоре, Летенду ће позни векови да створе.

Подижу се и полазе.

УП. ПОЈАВА.

ЗПролаги један војник са малим дететом у наручју, за њиж= једва жена води друго, старије дете.

Маши :

Хвала, од својих си одвојио уста.