Izgnanici : albanska odiseja

86

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Али ако гурне у наш ров граната, Овде су јој широм отворена врата,

а прво, размишљам, нек закачи мене, Али тајну моје намере скривене, Он осети, викну: „То никада више", И гневних је речи било као кише. „Иди, рече, дај ми бар савести мира, Ти државу браниш, а не командира“.

Повуку се сви сем Четвртог Путника и учитеља.

Учишељ:

Болан је од чежње и на јави снива. Његово огњиште сву му срећу скрива. Дух сећањем буди, као дете бајком, Тугује за земљом ко за мртвом мајком. Паћеник је вечни, без плуга и вола, Празна му је кућа, земља му је гола,

А убија хладно. Па хајде га свари.

Ова сиротиња, ови печалбари

Сву снагу продаду, да хлеб црни купе. Кад на родну земљу, при повратку, ступе, Клекну, у том часу, крст на себе мећу, И пољубе земљу. Не знам љубав већу Од тих мученика, А, знаш, друге оне Без срца и душе 2 Због њих нас и гоне,

Ш. ПОЈАВА.

Долазе Војник, Други и Трећи Војник, у живом разговору-

Војник:

Студ, мочар и влага. Трулеж срца стреса, Све се тиска, граби, преко уских леса, Што грешни војници подигоше, да би Прешли, дугим мостом, уморни и слаби, Бесконачним путем устајалих бара, Сваки корак срце отврднуло пара: