Izveštaj Istražnog odbora Narodnoj skupštini povodom izvršnog izviđaja po delu optužbe kabineta Jovana Avakumovića

гали интереси земље, јер се њима нису могле распламтети страсти, већ на против само утишати. Сазнање истине о резултатима избора могло је само допринети да се партијска борба стиша, а напротив задржавање депеша о исхолу избора, дало је повода да се партијске страсти још више распале.

Одбрана оптуженог г. Рибарца, да министар унутрашњих дела има право обуставити и депеше приватних лица, кад за умесно нађе, неумесна је. Тако неограничено право нема министар унутрашњих дела, као што се то види из горњег законског правног прописа. Оваквим незаконитим радом оптужени је задржао телеграф као државну установу, за своје искључиве партијске смерове. Ово се тврди и сведоџбама Љубе Каменчића начелника округа рудничког на протоколу саслушања под Љ 179, који сведочи, да је вест о појави Карађорђевића претендента на српеки престо и ашпењу главног радикалног одбора у Београду добио од једно“ окруж. Начелника, а да је истинита уверио се из београдске министарске штације, чему је цељ била да се застраше радикални бирачи. Оптужени је могао узбунити земљу таквим лажним вестима, док опозиција пије се могла служити телеграфом у цељи побијања таквих лажних гласова. Оптужени г. Рибарац у неколпко признаје, да је забранио свако отправљање депеша, којима бп се јављало о резултату избора, као што се то види из протокола његовог испшта под Бр. 234. но и поред тога, то се доказује сведоџбама испитаних сведока: Јосифа Милисављевића, Томе Михаиловића и Војислава Стојковића, ревизора при телеграфској београдској главној станици, који су на протоколима, mom M 954, 955 и 956. то посведочили као ипда је та забрана трајала од 25 Фебруара до 4 Марта тек. године, дакле за време избора. Ове ово тврди се са ова два под |, прилога.

Ово је дело предвиђено у тач. 6 чл. 2 закона о мпнистарској одговорности а казни се по чл. 8 истог закона

зш дело

Повреда члана 67 изборног закона.

Расписом својим од 21 Августа пр. год. П' 1587 Министар унутрашњих дела упутио је полицијоким властима да на случај важне и хитне потребе као н. пр. за гоњење хајдука угушење већег нереда и т. п. и ако нису довољна она средства, ca којима већ располажу, могу тражити војену помоћ од дивизијскихо команданата. Овај распис сам по себи није требало ни издавати, кад је то већ познато, да се војена помоћ може дати у случају хитне и важне потребе. Издавање оваквог расписа, и то на !2 дана по доласку оптужених на владу, а нарочито у времену, кад се ни у ком крају земље нису појавили хајдуци, објашњава његову појаву тиме: да су и полицијске власти и сам министар унутрашњих дела били уверени, да ће насилно одузимање општина наћи отпора код народа, п да ће им у том случају требати војна помоћ. Све ово доцније се и потврдило. Услед оваког олаког потрзања војске проливена је крв невиних српоких грађана, који су на основу закона бранили своја самоуправна права, чему су сведок дотађаји у Горачићу, Чачку, Смедереву, Коцељеви и другим местима у нашој отаџбини. Сам министар унутрашњих дела а исто тако и његови потчињени органи без важне и појављене потребе тражили су п употребљавали војену помоћ, и то у толиком размеру да је овим углед и задатак војске понижен. У овој безобзирној упореби твојне помоћи г. Министар војни није се зауставио ни онда, кад је из поднетих му релација појединих команданата увидео да је војска обманута и да њена помоћ није ни потребна била. А министар унутрашњих дела није се зауставио ни онда, кад су га његови органи извештавали да војска није чинила употребу, дакле да је потрзана без икакве потребе. Они су пшлиим даље, и сами у споразуму а све под претпоставком, да ће приликом избора народних послабити нереда, на пет до осам дана пред изборе паредили кретања. војске у извесна гласачка места.