Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

пева па >

нв ке

Стари један наредник, са многим медаљонима на грудима рече ми «са. горчином: „Да сам на време добио нужну помоћ ја бих за цело остао жив. Овако ћу довече бити мртав". И доиста је до мрака умро.

„Ја нећу да умрем, нећу јесте ли чулиг", викао је један гардист који је пре три дана био суште здравље, а сада самртно рањен осећаше да му се примиче последњи час. Ја покушах да га поутешим. Он ме је пажљиво слушао, и као какво невинашце заспа вечним сном.

У једном побочном олтару лежи један африкански стрелац на слами. У недељу вече рече нам да од петка ујутру није ништа окусио. Он је сав умрљан усиреном крвљу, хаљине му издрпане. Пошто сам му опрао ране, дадох му мало вруће супе, и завих га у једно ћебе. Он узе моју руку па је притиште на своје усне.

Мало даље плаче један зуав тако силно да га ваља тешити као мало дете. Претрпљена напрезања, глад и немир, болесна раздражљивост и страх да ће без икакве помоћи пропасти, натерају и најхрабријег војника на јецање. Њихова главна помисао, кад год би им болови мало попустили, беше увек њихова несрећна мајка, и како ће њој бити кад чује; на лешу једнога младића нађосмо амајлију о врату, један медаљон у коме беше слика једне старе жене и лева рука мртвачева беше се укочила притискујући тај медаљон на срце... Слика његове мајке...

Аустријанцима рањеним беше чисто неверица да и њима хоће неко да помогне. Један младић од 19 година беше са 40 својих земљака забачен у једном буџаку црквеном, у коме су три дана остали без хране. Он је изгубио једно око, дрхти у грозници и једва има толико снаге да узме мало буљона. Наше неговање поврати му живот, и после 24 сах. беше се толико опоравио да смо га могли отпратити у Брешчију. При растанку беше његово дивно плаво око, које је још имао пуно благодарности и он љубљаше руке свима милосрдним женама кастиљонским. Једноме његовом другу, беше од ужаса сва коса побелила за један дан.

Колико је младића из далеких провинција аустријскога царства, страдало не само од рана, него и од мржње овд. народа противу њиховог цара и државе, противу свега што је њихово. Јадне мајке ко да не помисли на ваша осећања кад чујете да су ваша драга деца не само ргњеници већ и заробљеници у крвничко-непријатељској земљи. Жене кастиљонске, кад видеше да ја не градим никакве разлике између рањеника по њиховој народности стадоше и саме помагати свима без разлике понављајући често «и тајеш» сви су браћа! Част милосрдним тим женама и девојкама кастиљонским!

То неописано боли кад човек види колишна је помоћ која се указује у тако изванредним несрећама, кад човек не може свакоме да помогне кога мора да гледа у мукама, кад не може да оде код онога који за њим уздише, кад читави сахати прођу пре него што се може отићи ономе коме се пошло, јер на сваком кораку наилази на нове гомиле невољника, који преклињу да се њима помогне. Јер, за што да се човек окрене десно кад лево леже такође многи, који ће међутим умрети без једне пријатељске утешне речи, без чаше воде за ужасну жеђг

Друмови кастиљонски постадоше мирнији; мртваци и транспорти начинили су места, и, у пркос новим колима са рањеницима, који још