Izveštaj o radnji srpskog društva „Crvenoga krsta“

приспеваху, ипак је заведен известан ред. Транспорти из Кастиљона у Брешчију такође су уреднији и у њима су нешто војно-санитетских кола, а остало сељачка воловска кола, која су се лагано, ах и сувише лагано за ону препеку мицала кроз прашину, у којој су пешаци гацали до повише чланака. При свем том што су кола била засењена зеленим гранама, опет су рањеници, који су ипак морали бити наслагани тако рећи један преко другог, веома много страдали на том дугом транспорту.

Општинска власт у Брешчији била је на висини свога положаја. Поносита реч главнога кмета од Брешчије: „У нашој вароши има 40.000 становника, дакле ми ћемо имати 40.000 постеља за рањенике и болеснике", та поносита човекољубива изјава није остала празна реч, јер је та општина одиста у својим импровизованим болницама прихватила 30.000 рањеника и болесника, којима је набавила 150 neкара и све потребе подмирила.

У једној од тих болница нарочито се одликовала својим пожртвовањем и издржљивошћу при операцијама једна госпођа. На све хвале француских војника она је одговарала „Зопо тадге" Мајка сам! Та једна реч казује све.

(О, да је још у тај мах било по ломбардијским болницама једна стотина изучених болничара и нудиља! Колико би благослова било од те једне стотине људи!

— Али — пита најзад Ханри Динан на крају своје књижице за што смо причали толико очајних сцена2

Нека нам се допусти да на то одговоримо другим једним питањем: Зар не би могућно било. да се оснују добровољачка помагачка друштва, која би у ратно доба неговала рањенике и болеснике, или која би за времена спремила све што за то треба>

Кад је већ неоспорна истина да рата неће никада нестати с лица. земље, онда за што се не би бар мирно доба употребило на проучавање и решавање једнога питања које је толико важно за човечност и за хришћанство.

Кад једном о тој ствари буду размишљали на све стране онда нема сумње да ће поврвети са свију страна списи и посматрања далеко способнијих људи; а зар ова мисао, коју ја предлажем великој европској фамилији, не заслужује пре свега пажњу оних, који имају срце за страдање својих ближњих 2

Те би дружине у мирно доба помагале жртвама великих поплава, пожара и других елементарних несрећа“) а поглавито би спремале све што им треба за случај рата, како би биле организоване и готове, чим се рат огласи. На чело таквих дружина требало би да ступе људи опште уважени у својој земљи, како би их цео народ помагао у њиховом милосрдном послу, и како би могли од зараћених власти добити допуштење и олакшице за свој рад онде где је нужда највећа. Ти би људи позвали свакога пријатеља човечности да се посвети делу љу-

7) Врло је интересантно да забележимо да већ у првој клици друштава црвенога крста налазимо и клицу за њихово проширење делокруга, коме после 50 година приступају више или мање сва друштва црвенога крста.

а ере ај ит рани ан =