Izveštaj rusko-srpskog kluba u Beogradu

56

Тешко је рећи на коме је пољу Чајковски највише успео, јер док с једне стране у концертној музици стоје: квартет ез-топ, клавирск и трио а-тоП, дивне романце, Франческа да Римини, Меланхолична серенада, Увертира Ромео и Јулија, концерти за клавир, један од најлепших концерата, у целој литератури, за виолину, грандиозна патетична симфонија, дотле с друге стране стоје опере Евгеније Оњегин и Пик-дама.

Из свихтих композиција може се видети карактеристика Чајковскога и елегичност, меланхолија и јачина лирскога елемента.

Његова музика сасвим је чиста од талианске баналности; — оно шт12 је Глинка само хтео, Чајковски је извршио: унео је народни колорит и био искрен и прави Рус у својим композицијама.

Чајковски је успео да се ослободи талијанске школе, но на њега је утицала тадашња немачка романтична школа и њен највећи представник Роберт Шуман.

То је сасвим природно, јер је и Чајковскога карактер личио на Шумана.

Шуманову музику је Чајковски свирао још из детињства и његова душа је упијала утиске великога немачког генија.

Јачину израза коју је имао Шуман, сте-