Izveštaj rusko-srpskog kluba u Beogradu

з

72

Ја сам скоро пуних седам година провео у Русији и могу рећи, да сам ондашње прилике доста добро познавао, Познавао сам добро њихово унутарње уређење, али још много боље њихов однос према Славенима у опште, а нарочито према нама Србима. На жалост, не могу много доброг рећи о том односу. Однос звакичне Русије добро је свима познат и ја се нећу упуштати у оцену његову, али не могу, а да се бар у неколико речи, пе задржим на односу незваничних, али меродавних фактора у јавпом мњењу и руском друштву. Тон су том односу давали Славенофили, који су се увек према нама односили хладно и скепштички. За све нас, који смо имали прилике да ближе познамо те кругове, било је до очигледности јасно, — у осталом, они се баш особито нису ни старали да сакрију, — да је њихова љубав према Бугарима знатно потиснула добре осећаје према нама. То смо ми и видели и осећали. По моме мишљењу, у колико сам ја онда могао, да се удубим у суштиву

појаве, главни су узроци томе:

што су на челу старијих славенских друштава стајали све људи, који су играли видну улогу у ослобођењу данашње Бугарске и участвовали у стварању њеног државног организма;

што им је изгледало, да су Бугари (како су се љуто преварили) далеко мекши и попустљивији народ и да ће се са њима лако радити на остварењу заветне идеје старих Славенофила — на стварању једне опште славенске државе, наравно на челу са Русијом. Ми смо им, међу -тим, изгледали у том погледу чврсти п жилави до несимпатичности; и најзад