Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 45

„да служи позном потомству за пример, за општи спас и корист, како се снага људска жртвује.“ Са латинскога је превео и чувени деклараториум Илирикум, о коме је цео свет говорио и који нико није познавао. Са тим намерама он је штампао историјске прилоге: Писмо св. патријарха Арсенија Чарнојевића. од г. 1697. дато табачком цеју у Св. Андрији, Привилегије терзијског цеја у Будиму од г. 1695, Устав табачког цеја у Св. Андрији од год. 1769. Са разлогом, он је држао „да није излишно овакове старе документе из старијег индустријалног живота србског народа саобштавати. Овакова документа носе на себи печат негдашњег развитка. србске индустрије, а осим тога у себи садржавају неки оригинални значај из оновременог социјалног живота србског“.

Тако је он уређивао Летопис све до 1856, са 93 свеском закључено, уз нешто мало сарадње архимандрита Гаврила Поповића и Јована Суботића. Када је после смрти Давида Давидовића место секретара Матице Српске остало упражњено, место које је носило са собом плату од 1000 Форината годишње, стан, огрев и осветљење. Игњатовић, коме посао није добро ишао и који је почео падати у оскудицу, јави се на конкурсу. Преко његовог очекивања, буде изабран Јован Ђорђевић. Игњатовић то прими као увреду и неправду, и да оставку и на уредништво Србског Летописа. „ Обог узрока, које овом приликом навести не могу, опраштао се он са читаоцима, одступио сам од уређивања. Србског Летописа. За пол три године по могућству трудио сам се, са малим изјатијем, готово

ож