Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 45

су мађарски листови били неисцрпни у похвалама. Али што је најгоре, није се ту хвалио српски књижевник но мађарски патриот. Џестер Лојд славио је у њему негдашњег оданог члана „одлукашке странке;“ Метгећ га је величао што је знао успојити Српство са домољубљем«“, а пештанска. [а Керџе де ГОтјетЕ истицала је „умереност његових мисли“, обасипала га цвећем као „мирна и одмерена човека“ који није делио „заблуде својих сувременика«“. Том приликом стигла су му и два одликовања. Српска Акодемија изабрала га је за свог почасног члана, а краљ Милан га је одликовао орденом Светога Саве. То је била једна од највећих радости у последњим данима његова живота, и требало је видети са колико се поноса он потписивао, и под најбезначајнијим чланком: „члан Кр. Срп. Академије наука и командир ордена Св. Саве.“

Последње две године живота боловао је од јехтике, и од ње је и умро у Новом Саду, 23 јула 1888 године, између шест и седам часова у вече, у шездесет петој години живота. Смрт је ускорио један пад на поледици те зиме, којом приликом је угануо руку. Последњи час је дочекао на ногама, примајући походе и читајући листове, без и једнога уздаха, надајући се непрестано, верујући да је изнуреност дошла само од избачене крви. „Но кад осети већу слабост, и сам посумња о свом животу, те заиште сам да му дођу сведоци, да сам искаже своју последњу вољу... Доиста се сад могла, показати дивна снага његова духа, који је поред таке слабости тела му још кадра била владати. _Руке његове, некад атлетски снажне, биле су се осушиле, и као штап стањиле, па је он ипак до