Jakov Ignjatović : književna studija

54 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ишао даље у претераном национализму, нико није више веровао у његове велике врлине, у способност самоопредељења и самоуправљања међу осталима, у могућност његовог недогледног напретка и развијања. Он је за себе држао да врши исту улогу и да је од истога значаја у Деветнаестом Веку као што је био Доситије Обрадовић у Осамнаестом Веку. Али овај адвокат без клиентеле, овај човек од инстинкта и великих апетита, био је дирнут и другим разлогом, и за јудиних 200 Форината месечно он је у практичноме раду одрицао и спречавао све што је у својим књигама писао: човек је непрестано побијао писца. Узалуд је он покушавао да томе своме основно неморалном поступку да неко историјско и више оправдање, као неки дубок политички »„практибилитет“ и далековиди „Опортунитет», он се у томе на просто понашао као онај његов вашарски и пустарски витез Мија у Најскупљој Кози, који се није много устезао на који пачин да дође до новаца.

Он је волео новац и уживања. Он сам прича како се ценкао са српском владом око хонорара за пут у Млетке. У свима његовим препиркама, када је полагао јаван рачун у јавности, у његовим интимним исповестима, помиње се као 1е8-тобо: како је он „сиротанског народа сироти књижевник“, како је мало плаћен за своја књижевна дела. „Уредник обичног листа српског има више на годину, нег што сам ја добио за писање свога века. Није вредно ни казати колико. Постидео бих се. Кад би се по годинама радње мериле, на једну годину би пало толико, колико има на месец школски послужитељ. И док сам то писао живео сам о свом