Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 55

черегу, а радо лепо живим...“ Нема спора, положај наших књижевника није такав да ове речи изгледају претеране, али најзад постају досадна сва ова. непрестана запевања за. парама, нарочито из уста једног тако непомирљивог идеалиста као што је Јаков Игњатовић. Није му плаћено! Али ко је од наших писаца видео велику материјалну корист од свога рада Да је Вук имао да живи само од књижевнога рада, ко зна у коме би бечком азилу очи заклопио. Колико је Његош добио за Горски Вијенац, колико Бранко Радичевић за своје песме Игњатовић је можда имао разлога да буде љут на читалачку публику, која га није обилато наградила за његов обилан рад, али непрестана пребацивања, стално потрзање тога питања о новцу, не показују ни мало некорпстољубиву душу, какву је он веровао да има. Када тако кука за парама, тек онда се види колико је био од уцарства земаљскога“ овај човек који је хтео да изгледа чисто прозрачан од силног идеализма.

Не, Игњатовић никако није био од »царства небескога“, како је хтео да мисли. Алфред де Вињи, највећи идеалист међу свима песницима, онај који је „спавао са идејама“, писац оне етеричне и небесне Елое, није хтео ни да једе ни да пије пред другим људима, толико је хтео да изгледа херувимски.

Главна одлика Игњатовића то је била неуредност, и то му се опажа и у књигама које је писаону животу који је водио. „Тај се никада није могао скрасити, вели један његов стари пријатељ. Вио је гурбет од главе до“пете“. Добар део живота провео је у лутањима; по неколико месеца напуштао је кућу, остављао жену, п онда се опет враћао. Доцније,