Jakov Ignjatović : književna studija

62 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

почну учити на изуст, па онда се начини читав театар; кад смо сами били, престављали смо то дело.“ Ако је то „шаљиво драматичко делце“ било ако не горе, а оно бар онако као Адам и берберин, српска књижевност није ни мало изгубила што овај ђачки рад није остао.

У Сербском Народном Листу (число 49, 1843. стр. 388—391) изитао је његов путопис Србски Ковинљ. То је прост и сув путни извештај, писан без претенсија, о некадашњем српском месту, које. је име сачувало српско, али у коме Срба нема више, чак ни међу онима који се још презивају Станковићи, Радошевићи, Магдићи и Деспоти. Ту су неколико оскудних и површних географских и историјских података и појединости, опис старе српске цркве, саопштење једне старе мађарске песме о српскоме Ковину. „Сад у Ковинској цркви, у којој су јуначни претци наши једва стати могли, у којој су трогателним гласом Бога хвалили, пуста празност и тишина влада, једва кој од благовјерни православни своји синова из околни места особито од Пештанаца посјешћавана. Она стоји, као бедна мати, која је синове своје преживила.“ Значајно је у овом првом штампаном прозном саставу његовом, да му невезан слог не иде ни мало лакше од везанога. Перо му је непрестано тешко, композиција невешта, изражавање мучно, језик рђав, готово славјано-сербски, реченички склоп немачки. Ту има једно овакво место: „Србски Ковин (Кас5Кеуе) је варошица на чепељском острову |адиј који се ниже Пеште почињући до села Алмаша пружа, и на своме од 7 миља простору 7 села, и описуему варош броји, која све скупа светјејше наше Фами-