Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ПГЊАТОВИЋ 65

пис му је пропао. „Не кајем се што сам га изгубио. Била је манија за епосом. Доцније дошли су ми други назори. Држао сам и држим, епос сам народ себи прави, и тек треба да се нађе, ко ће цвеће наћи, покупити, и у једно сложити. Ово друго је све „Фирлефанц,“ што живи од данас на сутра.“

Тај еп, о коме се једва нешто помињало, остао је до сада непознат. Сам писац није га спомињао у списковима својих дела; по једном далеком назначењу, изгледало је да је делимично штампан у листу Теодора Павловића, 1847. У ствари, Одломан из впоса Душана, са потписом Јакова Игњатовића, изишао је у !2 числу Сербског Народног Листа, за 1848. Песник још непрестано стоји под утицајем Симе Милутиновића. У почетку припева пева:

Одкад људство оружије знаде, Бритка сабља у мишици србској Дост је крвни јада починила,

Не једном је светлост помрачила, И метула на дно гроба ладна!

И онда низ стихова, у којима се слави ратоборност Срба, њихове ратничке врлине, јуначка мишица од које су задрхтали Рим, Византија, Млеци, у страху и трепету од имена српског.

Звук оружја Србину је рана

__ Што но пита јуначко му срце;

Та и моја свеколика чувства

Тек оружја осећају силу:

Олух мој пусти већ нечује ништа, Кром громовског и силног оружја! Очи моје ништа не видите

Кром бојева страшни и крвави!

Затим, химна Душану, поносу рода српског, силном као ветар са севера, са погледом који сева

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 5