Jedno namesništvo : 1868-1872

| МШ.

Још при самом постању Устава од 1869 Намесништво, распуштајући уставотворну Скупштину, обратило је пажњу на погодбе, под којима се уставни живот успешно практикује, рекавши : „Не смемо заборавити, да уставне уставове нису једини услов за народни папресдак; не смемо заборавити, да оне иду упоредо са наравима људским, па се узајамно унапређују. Што је који народ тиши, што је који народ више ишао за хладним разумом, а мање за бујним страстима, то је сигурније успевао са уставним установама,“

Кад писац брошуре «Два Намесништва“ каже, «да решење велике уставне загонетке, која народ српски тако одавно мучи, не лежи у Уставу, него у људма» (стр. 67) он, очевидно, и сам дели мишљење, да уз Устав требују још и неке друге погодбе, да се може постићи задатак уставних установа. И онда никакав Устав, сам по себи, пе може бити извор ни злу, ни добру народном, па то пије могао бити ни Устав од 1869 год. Он није могао бити препрека накаквом напретку па ни унапређењу народне мисли. Историја има много примера, да су уставне државе исто тако могле напредовати на путу свога националног развитка, као и државе апсолутне. Из новијега времена помевућемо Сардинију, којој уставност није сметала, да нарасте до велике државе талијанске. Вилхелм |! претворио је уставну краљевину Пруску у силну царсвину Немачку. Можемо и саму Србију узети као пример. Ни њој уставност није сметала да води два рата, да дође до проширења. својих граница, до своје независности, и да ослободи један знатан део своје подјармљене браће српске. Много значе установе, а често још више значе људи. Писац брошуре „два Намесништва» само се претвара, кад стаје на браник уставности и парламентарности. Нећемо га подсећали на његову прошлост, која није била ни уставна ни парламентарна ; остављајући га у оквиру његових разлога, ми видимо, где се у целој бро-

ТА а рана тј пен