Jovan Amos Komenski

5 ; ЈЕ

СМРТ КОМЕНСКОГА ; > 15

1Х.

СМРТ КНОМЕНСКОГА.

= тинке—

Џиши песевзаттата.

Последње дело Коменскога, што га је написао у очи саме смрти (год. 1668.) и које се може сматрати као лабудова песма његовога дугога и великим мислима испуњеног живота, то је

Шплшт песезватитт.

Једно што је потребито')

У својој. две године пре тога написаној Панегерсији, Јаој= менски се још бавио поправкама људских ствари, а сад се враћа к једноме што је од потребе. Према чистоћи своје са вести, могао је Коменски спокојним погледом 4 несатрвеним духом очекивати скору смрт; за њега смрт није значила да ће њоме бити уништен већ само преображен. На догледу смрти страшно нам се измењују они размери, по којима смо дотле одмеравали циљеве и тежње овога света, и голем део земаљских величина тако опадне и постане нам незнатан, да готово ишчо зава пред очима. И за Коменскога је у таком тренутку ишчезло све сем једнога јединога — «ош песеззагши». У таком узвишеном расположењу духа давао је он свету своје савете, којима је смер верско измирење с Богом. Без многих ствари, које човек држи за крајње потребне може се лако битиз); ово, вели Коменсви да је сам на себи најбоље искусио, боравећи дванаест година у главној вароши Холандије, једноме од највећих светских тржишта. После хиљаду странпутица, вели он, на послетку се

1) Џлшт песевзаглши, 5сте, аша 51 51 песезватита за ба еб зпогбе е! ровЕ тогбфета, апод поп песеввагиз типа Табсафиз еб ад шпша песеззагишт 5656 гестрјепа, зепех Ј, Атовз Озтеп 5 Аппо авјаба зиае ОРХХУП. типдо ехредеп ша обете. Атпвфегдапш А. 1668 — Једно што је од потребе свакоме да зна шта му је. нужно у животу, на смрти и после смрти, пи што свету на размишљање оставља старац Ј. А. Коменски, враћајући се к ономе што је једино потребно, пошто је изморен стварима, које нису за овај свет потребне. — Цео спис подељен је на десет одељгка и снабдевен символичним дрворезом. На ново издато г. !728%. У Лајпцигу код С. Б. Валтера.

2) Коменски осуђује све што је измлшно и сувилшно као противност онога. што је преко нужно, нарочито раскош код Чеха и Пољака: «Раскош је Чехе упропастила, рекао је један мудри владар на северу,“ који је луксуз јако мрзио, — наводи Коменски. ; !