Jugoslovenski Rotar

на трговачку радњу, У којој се омладина надева разним готовим. „племенитим звањима и умењима , него на радионицу, где се дух и рад на способност вежба. А да и најбоља школа неће бити у стању да, уз напред наведене примере у „очигледној настави морала у друштву“, позитивно одгоји омладину, да је ствара моралном и поштеном, да јој ставља за идеал жртвовање себе и својих интереса за добробит народа и државе, свима нама је сада јасно. И несвесно се под тим појмовима издижу у духу претставе афераша, варалица, интервенциониста и протекционаша.

Криза данашње омладине не долази отуда што је она другачија него што су били пређашњи нараштаји, него што су прилике под којима се данашња омладина одгаја и душевно усавршава, много теже и неповољније. Ако поближе посматрамо душевне особине данашњег нараштаја видећемо, да и данашња омладина има исто толико фантазије и хероизма као и деца пређашњих генерација, а то исто је случај и са идеализмом и радикализмом код омладине. .

Нормалан човек мора да је прошао нормално кроз све фазе свог развоја. У колико то није било могуће, остају на интелекту и карактеру трајне последице. Нараштај не може, а и не треба, да има уплива на развијање живота и прилика, он само може на њих реагирати и да се под њиховим упливом формира. Дужност је старијих и искуснијих, да створе такве прилике.

Заиста тешка је ситуација данашње омладине, у доба нестанка простора и времена, у доба аероплана, телевизије и чуда од лонаца, у доба када се 80 годишњи старац убије због љубави а 8-годишње дете то исто чини што му се досадило живети —- а о голманима, боксерским шампионима и филмским глумицама као идеалима данашњице и да не говорим.

Настаје најозбиљније питање: шта да се учини, да данашњој омладини омогућимо што правилније душевно развијање:

Активност омладине треба правилно схватити. Она није програм, него иживљавање и треба бити на опрези, да то иживљавање неподесним поступком не буде у души фиксирано па да постане програм. Омладина не иде за извесним одређеним циљем већ претставља реакцију на све прилике које вређају идеализам и осећај правде. Омладина треба да осети да у стремљењу за лепим, добрим и праведним није усамљена, али треба и да зна, да се животни проблеми не решавају на пречац. Са омладином треба тражити и одржавати контакт, да се види и зна што је тишти и да јој се по могућности помогне. А за то је неминовно потребно једен добар васпитни систем у школи и у дому. Један васпитни систем који ће моћи омладину довести до сазнања и уверења, да јој је прва и најсветија дужност, а шта и она сама хоће, да буде стваралачки члан своје уже националне и шире људске заједнице; треба јој у душу усадити веру, да је њена најприроднија тежња да буде добрг и беспрекорна. Треба допустити да свој богодани и природни идеализам иживљује а не да укалупљавамо њихову слободу мисли и да јој уливамо страх, него да јој дајемо истинско знање испуњено садржајем стварног сазнања и једну филозофију

29