Jugoslovenski Rotar
итд. Овом великом питању ни данас се не поклања пажња и ми стојимо за извјестан низ година пред неком врстом сточарске катастрофе.
Наш бивши брат ротар Инж. Јово Поповић први је код нас уочио важност испаше за нашу привреду, први је, колико је мени познато, приступио проучавању овога питања на самом терену и дошао до непобитних закључака који озбиљно налажу смишљен и објективан рад. Морам констатовати да се врло мало ради на јрегулисању овога питања. |
Да ме боље разумијете, наводим слиједеће:
Код примитивне обраде (без употребе машина), код гнојења земље (без употребе умјетног гнојива) код примитивне прехране пашег сељака, код његовог одијевања, стока и сточни продукти претстављају тако рећи животне факторе. Преко врућих љетних мјесеци стока се тјера у планине — испасишта. Прије су ова испасишта била ненасељена, али се данас многи сељаци због оскудице земље селе у планине сасвим, испасишта претварају у обрадиву земљу. Стока се множи, а испасишта се не његују, (не ђубре се, (осим што их стока пасући на њима ђубри, што је од мање важности) и знатно се умањују. У другим напредним државама испасишта се умјетно гноје, терени чисте од маховине, која страшно смета раст траве. Питање испасишта важно је скоро као и питање 'емањења неписмености, и ја вас, браћо, молим да ово питање Узмете у разматрање, и као ротари подузмете мјере и дате сугестије за његово добро ријешење.
У вези са развијеним виноградарством у Херцеговини, била се подигла и винарска индустрија — подрумарство. Већина подрумара свршила је виноградарске и винарске школе, па је ова индустрија дошла на завидан степен. Херцеговачко је вино ишло чак у Кину и Јапан (случај винарског подрума Јелачић). Вино је врло добро, па се грожђе плаћало добро и виноград је био најрентабилнији објекат. Пропашћу старих винограда и почетним неуспјехом новозасађених, дошли су у неприлику и стари подрумари. Сађење нових винограда дошло је под утјецајем првашњих повољних цијена, дочекао се и род, али шта се сада догађа: Формирањем нових националних држава, губи се потрошачко подручје“ за вино. Трговински уговори, које смо правили у доба царинских и валутних барикада, нијесу узимали у обзир вино, јер је било пречих артикала за извоз, тако се бар рекло када су виноградари приговорили.
То су вам главне потешкоће вањске природе које не овисе од нас, а да видите да и ми код наше властите куће нисмо били милосрднији.
У доба трезвјењачког покрета и вино, као алкохолно пиће, проглашено је непријатељем народа и означено као велики луксуз. На њега се сручише разне даће и финансијске контроле. Разне трошарине и даће пењу се по литру вина од динара 1.50 до 2.50, што значи 75 пара односно 25 пара по килограму грожђа (јер се рачуна, да се од два кг. грожђа добије 1 литар вина). Ове
28