Južna Srbija — Vardarska Banovina, S. 81

79

Зна где има од лијека биља, Још зна старац небесне прилике: Кад ће какав данак осванути, Кад загрми где ће ударити, Кад упече где ће сагорети, Кад завије у планини вуче,

Кад играју по гори срндаћи, Кад на месец залаје лисица, Када зору буди кукавица,

За све старац има толковања За зло јутро и за добро јутро. Ја какав је старац Радоване: Има њему деведесет лета, Прав је старац као копље бојно; Очи су му двије ватре живе; Зуби су му пушчано кремење; Груди су му ко градски бедеми; Плећа су му планинске литице; Здравије му срце од челика; Бјеља му је коса од снијега; Још по Шари старац поиграва Сам се баца камена с рамена, А сам скаче скока јуначкога,

У појас му двије пушке мале, Међу њима дипле двојенице.

· Од међеда кожух направио,

Од курјака капу поставио. Свако јутро како зора сине, Овце пушта старац Радоване На попасак у Шару Планину, А кад дође половина дана, Овце врће струзи у торове, Да их музу у струзи планинке.

Из песме „Сан старца Радована"