Kako se hranimo

Ко

у додиру њихову на површини земље раствара их. Морска вода је одвише слана да би се могла употребити за пиће.

Једну со, кухињску, натриум-хлорид, човек додаје храни. Навика сољења хране врло је распрострањена, тако да сви народи више или мање соле храну. Дивљачка племена која немају у својој околини кухињске соли, употребљавају за сољење пепео извесних биљака. Међутим, тај општи нагон за сољу не одговара некој нарочитој потреби организма, јер мешовита храна собом доноси организму довољно натриумхлорида. У сваком случају додавање соли храни у оној мери како се то чини у нашој кухињи не одговара ничему другоме до навици укуса. Та је навика тако укорењена да 1е неслана храна одвратна. И у томе погледу разликују се навике у исхрани разних нрода: једни употребљавају много соли (у те народе и ми спадамо) док други врло мало соле храну (на пример Енглези).

У. ВАРЕЊЕ

Да би храна била употребљива, мора се претходно сва-

рити. Ако поједине хемијске састојке хране уносимо непосредно у крв, они су готово сви избачени на мокраћу као неупотребљиви. Варење се састоји из низа хемијских промена којима је храна изложена у апарату за варење, у устима, же лудцу и цреву. Те хемијске промене изазивају разни сокови што их луче жлезде: пљувачне жлезде, жлезде расуте у зидовима желудца, панкреас, — велика жлезда уз црево на изласку из желудца, — и многобројне жлезде расуте у зидовима првих делова црева. Храна је редом излагана дејству тих сокова, или боље ферментима које ови садрже. У устима варење је незнатно, само скроб почиње да се претвара у шећер (отуда сласт залогаја хлеба који у устима пробави неко време). Пљувачка има више механичку улогу, да натопи залогај и оспособи га за гутање. Зуби (природни или вештачки!) уситњавају храну, да би је сокови боље натопили; употреба ножа и разног кухињског оруђа узело је у чевека улогу зуба у животиња, при кидању хране на комаде и залогаје.

У желудцу се варе готово искључиво беланчевине, а не'што и масти. Дск се махом сматра да је желудац главно место варења, у ствари је много важније црево, нарочито први део његов, дванаестопалачно црево. У желудцу беланчевине претрпљују само једно почетно варење, претварају се у тела звана пептони, која још нису способна да хране наше тело. У цреву, под утицајем панкреаснога и цревнога сока, пеп“ тони и беланчевине које су промакле дејству желудачнога сока, варе се даље и претварају се у амино-киселине, у оно