Kako se hranimo

18

се у хемијскоме. упроштавању са губитком свог садржаја енергије. Та енергија коју храна оставља организму служи му на снабдевање свих сних појава које сачињавају живот: рад срца и разних органа, рад мишића успште, рад жлезда, производња топлоте и др. Не треба замишљати да храна увек истим путем доспева у организму до тих крајњих производа које организам избацује, као год што не треба замишљати да пролаз кроз организам траје увек исто време. Разним путовима, са раз ним заобиласцима, за краће или дуже време, разна хемијска тела усисана у цреву доспевају до производа излучивања. Осим тога, разни састојци хране могу се у организму претварати једни у друге. Може се, на пример, шећер претворити у масти, а може се задржати и у виду гликогена („животиње ског скроба“) а може и непосредно сагорети и послужити или производњи топлоте или производњи мишићнога рада. Исто тако и беланчевине и масти могу према потребама организмовим поћи разним путовима и доспети на крај крајева до истих производа излучивања. Организам људски или животињски је велика лабораторија у којој се врше врло смеле хемијске радње. Истина, животињски организам не може као биљни вршити синтезу органске материје из неорганске, али ипак у њему се срганска материја не разорава напросто, већ је такође изложена конструктивној моћи организма. Из аминсо-киселина организам гради своје сопствене беланчевине, а врши и синтезу својих масти и шећерних резерва. Али све су то само пролазни ступњеви, епизоде у историји материје при њеном про“ лазу кроз животињску економију. Крајњи резултат, биланс живота животињског јесте: разоравање органске материје. У биљке пак, која такође разорава органску материју за исте животне потребе као и животиња, крајњи резултат је један вишак органске материје. Отуда су У крајњем деловању своме животиње и биљке супротне једне другим: резултат живота животињског јесте разоравање органске материје, док је резултат биљног живота једна синтеза органске ме терије. Резултат гајења биљака јесте жетва, а резултат гајења животиња јесте ђубриште, према којему је незнатна ко“ личина добивене животињске, тежине. Стога је храна живо“ тињског порекла махом скупља од биљне, јер треба разорити неколико пута више органске биљне материје него што се из ње добива животињске. Али сточарство је у толико рационално што се преко животињског организма, иако са ве ликим губицима, ствара за човека употребљива храна 13 биљне хране коју он не може употребити: из траве и сена ствара говече месо и лој. Затим, животињским одгајивањем претварају се нарочито глуциди, скроб, шећер и целулоза

у масти, које су доста оскудне у биљака. Животињском еког

>>