Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

б|

зтичан, готово плах, краћег, веома јаког састава, већу заладости широк у плећима. Којадин је био у се пову»пена, замишљена нежнија природа. Није много марио ва друштво. Миловао је занети се у самоћу и у разма"трање, миловао је тонути у уживање тихих али вели-нанствених природних дивота. Леп изглед на планине блиске и удаљене; ливаде окићене цвећем; горски вог опопад бистрога потока; кршно стење подигнуто у унебо изазивали су дивљење његово. У књиге-је био заањубљен. Од њих се није одвајао. У цркву и на службу пашао је као стари калуђер. Његов друг Драгош, у "свему исправан према дужностима вере, волео је буБјан живот, добре коње, лов и бесне хајке на дивље таверје.

— Шта би најволео Којадине» почеће Драгош, зтагсно коња јашући уза свога друга и пријатеља, да нешто дође анђео, па да ти тако питање учини. Знаш та ништа нема што не би могли небесници.

Шта бих волеог Како ћу то да ти кажем: Ја сам задовољан увек оним што Бог да.

— Е није тако. Бог даје што је њему драго. Али пти имаш своје мисли, своје жеље.

— Па добро, ти ме добро познајеш. Шта мислиш

ти да бих ја волео.

— Лепу цуру, одговори Драгош, очевидно задир"кујући га, нељубљену, румену, плавооку.

— Хајде, Бога ти, ко те за то пита» Разговарај зосе збиљски. Нисам ти нешто вољан за шалу.

= О Којадине, Којадине! ко ће, болан, сада што друго мислити» Гле, како је јутро! Зар ти се не би све јово што видиш трипут лепше учинило, да ти је и опб шито ти ја велим. |

Осмех прелете преко Драгошева лица. Неко срећјино расположење цароваше у његову срцу. Он поигра откоња, те скакуташе испред Којадинова зеленка, петосташно га задиркујући.

=