Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

66

гова путовања, све у нади да ће му се испунити та топла жеља, пошто никоме није унапред познато гле ће га и кад наћи последњи час.

Жеивот калуђерски није био лак у оно време. - Свако јутро се ранило у цркву на јутрење. Сва бле-

- нија, све службе и богомоље нису могле бити без оца Калистрата и без његова учешћа. Отац Калистрат био је у цркви, чим би звоно зазвонило. Постове је постио снајвеђом тачношћу. Он је управо јео меса само

изузетку. Једноничио је скоро без прекида. Осло му је било просто. Ћелија манастирска, у којој је проводио век, била је у крају манастирског здања, окренутог планини и речици Бањској. Увек се ту чуло шуштање речице кроз самоћу ноћну. То је отац Калистрат особито радо имао. Намештај у соби бпо је са свим прост. Тврда постеља, застрвена неком поњавицом, била му је одморник. Уз прозор се находио један сто с мастионицом и калемима за писање, увек претрпан књигама, ма да се у средњем зеку књижнице нигде нису састојале из ! многобројних к књига. Осим тога у ћелији оца Калистрата била је још једна полица с књигама. И то је било све. Велика једна столица с наслонима била је једина одвојила од намештаја најпростијих ћелија. У њој је отац Калистрат, кад из цркве или из села дође, одмарао своје старе

кости и размишљао о прошлости и о будућности пра-

вославне вере и српскога народа, што је у његовој души било једно исто.

Што је у целом веку оцу Калистрату чинило највећу радости, то су његови ученици. Једино чега се бојао, то је било да науку и добре мисли своје не понесе у гроб. Он, као калуђер, није знао шта је то родитељска љубав. За калуђере кажу да су себични. Отац Калистрат то није био никад наспрам својих ученика. Чим је ко од младих људи пристајао уза њи показивао вољу да од њега нешто научи, он се заљубљивао у њ као у свога сина, и вољно му је и соду-