Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

за У СТ У ПЕН РА

68

стиру Бањској, и велике хрисовуље у Душановом манастиру Светог Арханђела у Призрену и у манастиру

_ Дечанима. Тако су ови младићи изучавали српску

историју, и отац Калистрат им је на примеру показивао шта које место значи и како се која члан разуме. И Којадин Гвозденовић и Драгош Плетикогић слушали су са жудном радозналошћу богате поуке Калистратове о господи и о владаоцима српским исто тако као и његове смерне препоруке о трпљивости, о милосрђу и о хришћанској једнакости. Црква је, у оно време, имала не малу дужност да утољава властеоски бес, да опомиње на последњи час, и да брани слабе од помамних и обесних. Нико није већма осећао ни тсеплије вршио ту Ду ПОСТ него отац Калистрат.

Отап Калистрат је бан био изашао из цркве, па сеђаше и одмараше се у столици у манастирском дворишту, кад унутра ујахаше Којадин и Драгош и њихови људи. Млади људи одмах поскакаше с коња и приђоше руци поштованога старац, а он њих грљаше и љубљаше у образ. Момци се жураху једни да донесу столове, на које ће гости поседати, а други да њифову подворбу и коње сместе куда треба.

— Нисам вас одавно видео, рече отац Калистрат. Шта ми радите, децо, јесте ли здраво2

— Хвала Богу, оче Калистрате, све је добро, ето смо у здрављу, враћамо се из лова и донели смо п вама део, да бисте се уверили да свуда и у сваком послу мислимо на вас и на Олагодарност коју вам дугујемо.

— Којадине, је ли ко од вас скор одлазио до Ниша или до Прокупља Знате ли ми што новог

— Ја сам био недавно у Нишу, рече Драгош, д којешта покупујем за кућу. И тамо сам видео једнога тртовца из Угарске.

— Па шта ти је говорио 2

— Говорио ми је да се у Угарској непрестано спремају. Сибињанин Јанко никако не мирује. Они вичу на деспота и на нас. Говоре да ми не водимо