Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

(Да

94

није ли она међу добрим познаницима и пријатељима, најбоље умела разговарати се, задиркивати и шале правити 2 Чиме се сад тако наједанпут збуни» Никад се она није снебивала, кад би с'киме сама седела; није се снебивала ни сад, седећи сама уз Драгоша, али је сад наједанпут обузе осећање милине и зебње, које је с неком чудном плашњом и стидљиво бројало хитре као стрела часове.

— Време јури, Миљо, поче Драгош. озбиљнијим гласом — време јури. Знаш кад смо били деца, кад смо ге безбрижно и весело игралиг Знаш ли толико заједно проведених часова> Време јури и одмиче, и с њим се све мења. ИМ ја данас друго осећам. Заман све. Ти више ниси другарица, ниси пријатељица...

Драгош ту заста. Миља устаде са свога места.

— Ја сам одрасла девожа, рече она лако руменећи.

— Да, то сам хтео да кажем, одговори Драгош — а у одрасле девојке, моја красна Миљо, престају пријатељства, престаје друговање....

Она ћуташе.

— Али ја још нисам све казао, настави он, а ти румениш, устежеш се. Послушај још мало за старо друговање; слободно ти је.

— Боже мој! Као да сам те сад први пут видела. У мени је данас нека зебња; ја сам сама с тобом; треба да се вратим кући.

— Не бој се; нисам ја гусар. Сама ниси. С нама је Бог; с нама је вечна правда његова, која прати...

Он не изговори — шта. Није се још смео усудити да изговори ону одсудну, главну реч.

Миља погледа у њега; нехотице јој се јави на лицу ОМ п она обори главу, па опет заћута.

Старо се време променило, настави Драгош. ет жеље, осећања, све је то, моја Миљо, и у тебе и у мене друго. Нема старог пријатељства, ни друговања. Нема га, знам. Ти се снебиваш, ти бежиш од мене, али те ја сад више но икада и баш за то желим.