Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

93

умеде одговорити. Ма да је он био давно претурио деадесету годину, о женидби му ништа није помињао ни отац, ни отац Калистрат, који му је као други отац био. Он чисто сам сумњаше да ли је томе време, а поглед на девојку спрам њега одговараше му сам да је време ту, и да је на њему самом да га пожури и приготови.

Драгош корачи даље стазом. Само је још неколико корака требало па да дође до ње.

И Миља, која је пред њим стајала а њега видела није, премишљала је о истом предмету. И она изгледаше замишљена, и занесена у мисли, окреташе иглама а гледаше у плаву даљину. И она на нешто мишљаше. Да ли на момче, на које је неки дан мислила. кад ју је брат варао да је Драгош отишао у Смедерево. или на нешто другог Да ли не на сурога орла, који је у даљини шестарио око једне главице» Драгош отиште један камен с путање, и шушну гранама, да је не би изненадио. Он по том искрсе пред њу, и она се ипак трже. Учинило јој се као да је 6ожанска сила учинила да сред сухе пустиње поникне жбун удцветале ружице.

— Драгошу, ти си, промуца она, пријатно се повративши од лаког изненађења. Откуда тако сад баш, кад сам и ја управо на те мислила» Нимало се нисам могла надати да ћу те видети.

(Свака је срећа изненада, проговори младић ој девојци. ИМ тебе је моје срце тражило, а · кога срце тражи, тај, знаш, нити може утећи, нити је сакрити.

Она лагано порумени и пружаше му руку. Он се Тихо спусти поред ње на празно место на клупи и

| брисаше убрусцем мокро чело. Миља га је Кутећи | гледала. нехотично му не испуштајући руку како је беше прихватила. Али шта јој јег ИМ нехотице се · стаде питати кад је у ње срце тако дрхтало» Како то да је сад некако оставише и речи и лосеткар Та