Književne novine

BROJ 10

·Kapažamja sa izložbe savremenih / voivođanskih umetnika

'U Galeriji Matice srpske u Novom Sadu otvorena je 4 aprila izložba radova vojvođanskih umetnika. Izloženo je 125 slika, skulptura i crteža od 38 izlagača.

Dolazeći na umefničku izložbu u Novom Sađu, čovek očekuje da kroz izložena dela doživi i stvarmost savremene Vojvodine. Međutim, prave savremene Vojvodine, o kojoj svakodnevno čitamo, u ovim umetničkim radovima skoro i nema. Čak i tipičnog vojvođanskog pejsaža iman vr'o malo. Situacija postaje jasna odmah, čim se pogledaju imena izlačača: od šesnaest najpoznatijih Vojvođana umetnika svega četvorica žive i rade u Vojvodini. Ostali su samo rodom iz Vojvodine, S obzirom na to, da su svi poznati izlačači članovi ULUS-a, nameće se pitanje ne bi li za Novi Sad bilo korisnije štvaranje tradlvi= je godišnjih izložbi čitavog UL.US-a. I u sastavu ULUS-a, slikari rođeni u Vojvodini zauzeli bi svoje vidno mesto i došli do zasluženog izražaja.

ULUS-ove izložbe ne bi isključile organizovanje izložbi radova umetnika koji stalno žive u Vojvodini. Pošebno, izložbi Fadova samouka i aman= tera. Naprotiv, takve izložbe. kao i redovne izložbe umetničkih škola, neophodno su polrebne radi što pravilnije selekcije talenata iz redova mladih ljuđi, Naročito onih koji nemaju potrebnih uslova za normalan razvnj.

Na ovoj izložbi učinjen je pokušaj sa postavljanjem samoukih talenata napobedo sa poznatim veličinama, Pokušaj o kome treba dobro razmisliti, jer može da ima štetne posledice po pravilan razvoj mladih ljudi, koji zaslužuju punu pažnju, a može da donese i pozitivna iznemađenja ako žiri pokaže pravilan kWriterij.

Na izložbi učestvuju dva najstarija srpska slikara, dva devedesofogodišnjaka, dva Vojvođanina koji ođavno imaju svoje mesto u istoriji naše umetnosti: Uroš Pređić i Paja Jovanović. Poređ njih su i V. Pomorišac, 2. Petrović, L Radović, S. Bodnarov, D. Dokić i pokojni Frarjo Radočaj. Svi sa već poznatim radovima.

Najkrupniji poduhvat na ovoj izložbi pretstavlja slika Đurđa Teodorovića »U svitanje«. To je prva varijanta motiva koji je bio izložen na 'ULUS-ovoj jesenjoj izložbi u Bongrndu. Varijanta, koja je po nekim slikarskim rešenjima usrelija od one druge koja je kompoziciono čvršća, Đurđe Teodorović se smelo uhvatio u koštac sa složenim problemom figuralne kompozicije, oko koga još boiažljivo obilazi većina naših umetnika. I — ne može se reći da su njegovi napori bez

' rezultata. Nanrotiv, rezultati su rela= tivno veliki. Tečno je, da slika »U svi tanje« ima nedostataka. Na njoj smeta nevešto presečena kolona uhapšenika i talaca; smetaju jevtini efekti postignuti oživljavanjem tomski i koloristički klasično uravnotežene površine, sa jako svetlim potezima čefhice. Najviše smeta ošetliva doza fteatralnosti i patosa, koji svakako dolaze od autorove distance od ptitrde i života. I pored svih tih nedostatala, slika »U svitanje« pretstavlja jedno od najozbilinijih dostignuća naše posleratne umetnosti. Teodorovićevi »Ledinci«, rađeni po prirodi, kao nesravnjivo lakši problem, spadaju u najuspelija umetnička ostvarenja na ovoj izložbi.

Milenko Šerban pojavio se na ovoj izložbi prvi put sa figuralnom kompozicijom, naporedđo sa pejsažom. Njegovi pejsaži, ma koliko da su prijatne šare za oko, nalaze se u ćorsokaku pikturalnih apstrakcija. Oni nemaju veze sa stvarnošću, naročifo ne sa našom. Tim pre, treba sa zadnvoljstvom pozdraviti pojavu njegovih kompozicija »Nasipt ı »Racija« Ma koliko zamerki im mogli uputiti, kao prvim pokušajima te vrste kod ovog umetnika, one preistavljaju poštem

napor, koji treba ceniti, Napor koji je garancija da će ovaj naš falemtovani umetnik i na terenu nove tematike zauzeti mesto koje mu pripada, Ako se poziv umetnika shvati ozbiljno, sa dovolinim osećanjem odgovornosti pred savećću i natedom. nova forma potpuno adekvatna novoj sadržini, doćiće postepeno.

Najskromniji i najsamokritičniji izlagač svakako je Milivoje Nikolajević, On izlaže devet crteža i jedan mali, bojažljivo rađen, dobar akvarel. U njegovim crtežima, više nego u svim izloženhim slikama, odražava se savremena stvamost Vojvodine. Tu su i zadrugari i motivi rada s njiva i iivada, i gradski trudbenik i thipični »čika Paja«. Sve dato sa mnogo topline, kroz oskudnu tehniku tuša. Svi radovi odaju solidnog majstora | njegovu ljubav prema čoveku. Svi svoedoče o potrebi da Nikolajević neodložno pređe na složenije probleme bogate tehnike ulja.

Živi anahronizam na ovoj izložbi je Milan Konjović. Nesumnjivo snažan slikarski temperamenat, koji je pre dvadeset godina, na početku svoje slikarske karijere, pozajmio u celini eksprestonistički manir, gotnvu slikarsku formu od francuškog :likara Žorža Ruoa, i sve do danas nije se potrudio da je zameni svojom, Konjović ostavlja utisak velikog gospodina, koji nije navikao da se nspreže i muči, da traži. Za njega nema razlike u koloritu pejsaža iz Dubrovnika i Bogojeva, čak u razna godišnja doba. Nema razlike između predratne i.današnje Jugoslavije. Suđeći po form: i po sadržini njegovih slika, za Milana Konjovića se u poslednjih dvadeset godina nije ništa desilo, ništa izmenilo. Kod njega nema ni pomisli o čoveku, o njegovom životu 1 psiholog:ji, o njegovoj sudbini. On je prema njemu indiferentan. Ne mogu se bez izvesnog ogorčenja posmatrati izložene Konjovićeve kompozicije napravljene povodom moliva iz naše izgradnžje. Ti motivi gradnje mosta za Konjovića su samo povod za pikturalne egzib!cije, a ljudi su prsazani lažno. S pravom se postavlja pitanje, za koga Konjović izlaže danas, da li za narod?

Jasno Je, da preorijentacija od formalizma ka realizmu prefstavlja težak i delikatan proces. Proces, koji traži mnogo napora i volje. Proces, kroz koji umetniku sa utvrđenim renomeom može da se desi da privre-= meno daje i kvalitet niži od onoga koji je postigao na mnogo jednostavnijoj problematici, Pored svega toga

KNJIŽEVNI UTISCI

TLastovo, 28 marta 1948

Jutro. Bura: jasno-modra, oštra i prohladna. Zrak je čisti kristal. Pod snažnim zamasima vjetra, kao pod plavim krilom probuđena zmaja s Biokova, dolje — u zatišju doline čuju se glasovi pjetlova, tu i tamo tek poneki glas čovjeka, zatim mutno, skoro olovno-tamno, blejanje ovce: sve zapravo odaje onaj hladan dojam ranog proljetnog, hladnog dana kada žene, u brzu hodu, sakrivaju ruke u vunene bluze, a djeca poskahujiu, guraju šačice u uske džepove, traže prvo sunce, zavjetrinu i u svom frku nose svijetlu aureolu oko žutih, raskuštranih kosa. Blagdan ie — i u ovom ranom jutru nema zapravo ljudi: muškarca tek nazreš na puteliku pred mjestom kako se žuri s noćnog ribolova. Iz njegove torbe vire crvenkasto-žute noge i ticala jastoga. I njegov teški hod i umorna šulnja i miris mora neprospavane ribarske noći. koju još uvijek kao da nosi u sebi i oko sebe, čini se da bude u očima djece i žena — koji ih isčekuju na pragovima, sakrifi tamom kuće — radost punog podnevnog stola.

Ali svjetlost! Nijema, nečujna i, izgleda. upravo radi toga. kao da so još više želi pokazati pređ bijesnim vjetrom, prostire u ovom čistom zraku svu raskoš svoga bogatstva. Bješnjim udarcem vjetra njeno lice postaje još jasnije,

Lastovo je mjesto koje bi slikao EI Greco. Sa zapadne strane ono podšjeća, ne u tonu i boji, ali u arhitektonskoj strukturi pomalo na njegov Toledo:

Kose zrake ranog jutra išle su niz visoke, upravo romantično uzdignute vrhunce, koji amfiteatralno. okružuju dolinu, što se prema jugu pruža u ravnicu: Lokavje — kako je mještani nazivaju radi velike lokve negdje u jugo-istočnom dijelu. Na „padinama bregova smjestilo se, po boji svojih kuća | krovova, reklo bl se prastaro kameno mjesto, Ulice su uske, kame=

Ledinci

Rad Đurđa Teodorovica

ža talentovanog umefnika problem je savladiv — naravno, pođ uslovom da iskreno voli ovu našu stvarnost, da oseća pravu ljubav prema svome narodu, prema čoveku,

Stojan Trumić spada u mlađe, na-= žalost dugo već začaurene umetnike. Njegova ulja deluju prilično bezživotno — monohromno i monol.ono. Nešto više živosti ima u njegovim akvarelima, Njegov progres uslovljen je neodložnim razbijanjem uskih okvira u koje se smestio, oslobađanjem od ma-– nira primitivizma.

U nepretencioznim iskreno doživljenim pejsažima Save Ipića ima nešto od atmosfere panonskog prostranstva. Bilo bi poželjno malo više slobode umesto poentilizma u njegovim slikama. Privlači oko i mala slika Šandora Nađa »Gradnja m”gacina« i mali somborski peisaž Jenovca,

Na izložbi lepo mesto zauzimaju tri mlada umetnika koji su prošli kroz beogradsku akademiju; Bošan Đorđe, Boško Petrović i Stevan Maksimović, Sva trojica nesumnjivo obdareni. Sva trojica još u traženju, Boštna izdvaja njegov fin ukus i razvijeno osećanje za meru. Sa malo više čvrstine i konstruktivnosti obećava da će ubrzo ispuniti uslove za savremenog umet= nixa. — Petrović je na dobrom putu. Činjenica da svoj posao shvata ozbiljno, sa potrebnim osećanjem odgovor= nosti, daje osnova verovanju da naša umetnost i s njime može računati. Maksimović je i lirskiji i nestvarn:ji iako ne manje talentovan od svojih drugova. Njegov sremski motiv pomnlo zalazi u formalizam. — Svoj trojici je nužno temeljito rasčišćavanje pitanja niihovogs umetničkog stava prema društvu, prema čoveku.

Od ošam samoukih izlagača, treba istaći naročito Bosgomila Karlovarisa i Ivanku Acin, Sedam akvarela Karlovarisa, nadahnutih i svežih — i devojačka glava Acinove, sa senzibilno vajanim donjim delom lica, nesumnjiv su dokaz da to dvoje mladih

. ljudi zaslužuje punu pažnju i pomoć

za redovno školovanje.

Izložba vojvođanskih slikara u No vom Sadu pretstavlja kulturmo-umetničku manifeslacćiju, koia po svom nivou skoro ne zaostaje iza sličnih manifestac:'ja u Beogradu. (Nema naročito dobrih, ali ni naročito slabih radova), Sem izlagača, poznatih sa beogradskih izložbi, a koji ovoj izložbi daju ton, ni ostali, pa ni samouci i amateri nisu ispod jednog pristojnog nivoa.

Branko ŠOTRA

KNJIŽEVNE NOVINE.

Povodom stvaranja Saveza |

STRANA 3

kulturno-umetničkih društava

Pre mesec đana osnovan je u Beogradu Savez kulturno-prosvetnih društava, koji, prema statutu primlienom na osnivačkoj skupštini u Beogradu, treba da objedini rađ svih kulturnoprosvetnih društava, kulturmo-umetničkih društava i kulturno-prosvetnih ustanova na teritoriji Narodne Republike Srbije. Ovih dana osnovani su slični savezi i u ostalim republikama (N.R. Hrvatska. N.R. Bosna i Hercegpovina, N.R. Makedonija), dok je u Sloveniji još i ranije postojala slična organizacija, Ljudska prosveta, sa nešto drukčijom organizacionom sftrukturom. ali sa istovetnom namenom.

Do osnivania Saveza kulturno-pro=svetnih društava nije došlo slučajno. Sve šire i sve dublje prodiranie kulture i kulturnih tekovina u narod, u najšire slojeve stanovništva naše zemlie, 'postalo je činjenica. Nema nijednog oblika kulturnog i umetničkog izrpžavanja koji ne bi bio danas, u manjoj ili većoj meri, pristupačan narodu. Narodi naše zemlie žudno i u brzom fempu, reklo bi se kao gladan čovek hranu, upijaju u sebe sve one tekovine ljudskog uma i duha koje su im, koliko do juče, bile skoro sasvim nepristupačne.

Pozorište. film, roman, priča, poezijm (ona naročitfol, muzika. slikar= sivo. gluma i pevanie, — nisu više, može se slobodno reći na osnovu dosedašnieg iskustva, potpuno nepojamne i nepristupačne stvari ni za najcprosečnijegs građanina. ni za naizaostaliii kri naše zemlje Tu se ioš može govoriti o kval'fetu, o pravilnom ili nepravilnom izbnmi dela. o višem ili nižem kul'urnom nivou, o adekvatnim i neadekvatnim formama izrsžavanja, o — što je naročito važno — pra= vilnom ili pogrešnom idejino-političkom stavu. ali da za kulturni život postoji veoma širok interes — očita je činjenica.

Kada se govori ili piše a kulturnoj revoluciji, koja ie kod nas nastala uporedo sa oslobodilačkim ratom, i upravo kao posledica njegova. onda se obično. i uglavnom, sve svodi na akciiu za likvidaciju nepismenosti, što samo po sebi u našim uslovima, ne znači malo na kulfurnom planu, ali što nije sve. ili se Čitava stvar pretslavlja tako kao da je naš narod samo, da se tako izrazimo. potrošač a ne i aktivni stvaralac kulture.

Masovni kulturno-prosvetni rad, započet u narodmooslobodilačkoj borbi. posle oslobnođenia dobio ie neverovatno široke razmere. Možda to zvuči preterano, ali naš narod je i ovde ispoljio sve one kvalitete udarništva koje pokazuje u izvršeniu Petogodišnjeg plana. Tu ne mislimo na om” dobro poznate i već davno uočene greške. na onu trku za ubiraniem što većeg broja »poena« u kulturno-prosvefnom »fakmičenju«. trku koja dovodi do apsurda i pravo takmičenje i mravi kulturni i prosvetni rad, nego ma onaj na delu pokazani entuzi-

U polju Skica Milivoja NikotaJevića

Tanasije MLADENOVIĆ

lazam u usvajanju tekovina kulture ı naude, na onaj kultumi polet koji je zahvatio i pojedince, i preduzeća, i ustanove, i masovne organizacije.

„Kod nas se nekako neosetno uvrežila tendencija šuviše kritičkog ocenjivanja naših sopstvenih snaga. Po pitanju kulturnog nasleđa, koje ni do danas nije pravilno i u dovoljnoj meri ocenjeno, tu i tamo še, naprimer, još može čuti da jie ono »malo«, »neznatno« i t. sl. Koren ovakvog shvatanja vuče se još iz bivše Jugoslavije, kada su se i buržoazija, kao nosi lac političke vlasti, i razni qekadenti u literaturi, kao nosloci njene »kulture«, klanjali pred »naprednim« i »kultunim« Zapadom, puni samopljuvanja i sažaljenja prema našoj »balkanskoi zaostalosti«. To što je na ša »balkanska zaostaloste izbacila u toku oslobodilačkog rala iz svojih ctedova prave branioce slobode i branioce prave, istinske kulture, to još, izgleda, ne mogu potpuno da shvate oslaci bivših vlastodižaca i njihovi binkrotirani ideolozi koji bi vrlo rado prihvatili, kad bi to samo bilo mogšuče, neku varijantu »Maršalovog plana« u obiasti literature i umetnosti. Usvajajući sve pozilivne i demokrat-= ske tekovine kulture Zapadne EKvrope i čitavoš čovečanstva, naši narodi u prvom redu obraćaju pažnju svom kultu!mom nasleđu koje zaista nije ni tako malo ni tako neznatno, kao što se to pokušavalo da dokaže u bliskoj prošlosti.

U vezi s kulturnim nasleđem usko le povezano i pitanje sadašnieg, savremenog kultumog stvaralaštva naših naroda. Površni posmatrač u mre-

. Žži raznih kulturno-umetničkih dru-

štava, kulturnn-prosvetnih ustanova, u bezbrojnim priredbama, MWoncerti= ma, predsvami,ma. požorišnim pret= stlavsma, {estivalima i smotrama svake vrste, kojih je i te kakao mnogo bilo od oslobođen'a do danss, može da zapazi šamo opšte ftendenciie kretfanja u kultu:mom razvitku masa, ali nikako i njihovu pravu suštinu i smisao. Iza cifara i brojki, koje ne treba nikako potcenjivati, leži ogromna stvaralačka snaga, alttivnost i inicijativa naroda. Obični ljudi iz naših naroda u pesmi, u muzici, u glumi, pa i u drugim granama umetnosti, i u literaturi stvaraiu ako ne definitivne vrednosti, a ono u najmanju ruku, bazu za buduće pesnike, pripovedače, muzičare. slikare, vajare, itd, Treba proči malo kroz masovne organizacije, kroz kulturno-umetnička drušiva i ustanove, treba zaći i u provinciju, pa videti # koliko ozbiljnosti ioduševljenja narodne mase učesfvuiu u izdradnji našeg novog kulturnog života. Ali, narod i kao potrošač kulturnih dobara. da upotrebimo ovaj ekonomski i skoro vulgarni način izražavanja iz dmevne štampe, izlazi današ pred nas sa daleko istančanijim ukusom. sa daleko većim zrhtevima, O novoj. posleratnoj pozorišnoj i filmskoi publici već je pisano i u našoj stampi i u našim časopisima. Ogromni priliv nove publike u pozorišta, u bioskope, koncertne dvorane i biblioteke ne znači samo činjenicu da je porastad broji imteresenata za tekovine kulfure, nego i sve jaču potrebu da se i broj literarnih. umetničkih itd. dela što više umnoži, to jest, prosto re= čeno. potrebu da se narndu da što više pesama. romana, priča, slika, partitura i ft. sl.

Savez kulturno-prosvetnih društava primio je, između ostalog, na sebe * zadatak da ovu potrebu zadovolji. Sasvim je razumljiivo da Savez ovaj zadatok sam. bez aktivne pomoći drupih masovnih i kulturnih organizaci-

IZ PUTNE BILJEŽNICE

ne, krivuđave, često od jedne skupine kuća do druge prefvaraju se u staze. Pojedina dvorišta i hrpe kuća oko njih prorijeđena su s 'fek okopan m VITOvima (tamno crvena zemlja!) iz kojih se dižu bajami sa prozirnim zelenilom svojih mladih krošnja. A možda upravo krovovi, s prastarim žutilom 1 mrkim crvenilom što neobično ireperi, natkriti u zavjetrini blagom igrom jutarnjih dimova, daju ovom zraku nad čitavim mjestom onu draž i raskoš, koju bi sigurno imala svjetlost kada bi prolazila kristalima starog zlata.

Hodaš li ulicom tako sam, sreta te ponegdie mučaljivo dvorište s kamenim zdencem, pločnikom požutjelim i izlizanim od starosti i generacija koje su se izmiienile na njemu, a gore, na starom zidju dižu se „potamnjeli stupovi s obješenim tikvicama. To su one tikvice što se osušene upotrebljavaju kao sudovi za Vino i vodu: znak putnika! |

— i: vi, ej ti, čovik... — dovikuie dijete. Nestane ga začas, đa bi se opet pojavilo s novim usklikom.

Gledam ga i s radošću očekujem njegov novi povratak. Nastale igra između mene. koji šutljivim smijehom gledam u njega što me je izabrao kao predmet svoje jutarnje igre. I tek onda, kađa su mu se pridružila druga djeca. nastao je opći smijeh, koji me je odveo na ulicu, među sfanovnike. Nisu znali Woliko su me razveselili svojim riječima, svojim govorom govorem mog djefinistva mn susiednoem otoku, riječima kojima pišemo i govorimo, na ovim obalama i dijelovima našeg fla rasuto po mpučini već stoljećima. I ta d'Pca, koia su me svojom igrom i smijehom povezala & lJiudima šfo sm se javlinli iz svojih tamnih kućnih prostora, i to atato pzidje 8 «„vrfovima | krošnjama, — davno izgrađena dvorišta, brda 1 svo raslinje škupa 8 vjetrom 1 mekim, nepostedhim našim riječima, ave ni Je to postajalo jeđan

veliki tok trajanja naš samih, što trajomo ovdje u jedinstvu zemlje, mora I nebcsa, a izražava se heposrednim i jednostavnim čuđenjem obična čovjeka, kada ga pilate, da li svi govore hrvalski: ovdje se nikada i nije preslalo govoriti našim jezikom! Zar je to putrebno više naglašavati? Zar je tu toliko očiglednu islinu potrebno dokazivati?

Ta zar niste čuli one koji to ospora– vaju? EKlo- opet su se javili na ulica ma Trsta, i u ime kršćansiva, u ime kulture, u ime pravde opet viču:

— Dalmazia o morte! :

Taj divljački krik potsjeća na krvoločno megalomansko kabotenstvo D'Annunzia 1915: »Pod latinskom sna= gom Rima, kao pod barbarskom snagom Gota, Langobarda, Franaka, germanskih Oltona, Bizantinaca, Mađara, Austrijanaca, gradski život obale s one slrane, kao i ovaj s ove strane, bijaše uvijek izvorno i u biti talijanski... Na ovo evandjelje dalmatinsko možemo se zakleti...«

Taj divljački krik, krik povampire= nih fašista-osvajača iz minulog rata, potsieća na bjesomučne pogrde što su ih povodom »osvajanja Rijeke, 13 jula 1920, »kršćani« i »pretstavnici kulturnog Zapada« osuli na Srpsku vojsku i iugoslovensku zvijer«: »Otsutan biiaše nepri'atelj vještiji u svojim balkansvim „zavjerama, nego u fronfalnim napadima ...«

Od onog Velikog petka Rađa su fi kršćani, katolici, pod blagoslovom namjesnika Kristova na zemlji, napali Albaniiu. od »slave« koiu su dobili pobjedom otrovnim plinovima u »fron talnom napadu« nad vojskom Abesinije naoružanom kopliima i strijelica= ma, od grandioznih pobjeda »frontalnim napadima« na grčkom frontu do krimiriala dostojna hijena nad našom zemljom i smrti Ivana Lozice na #u= sjednom otoku, što je sve “činila rimska gesta »plemenite rimske krvi«? I krv se još nije osušila koiu su fašisti prolili ovom zemljom, garišta

još sva ni uklonjena nisu, koja su ostavili a već laju na lancu imperijalista njušeći i očekujući da će tragom krvavih dželata opet doći do plijena, do »slave«. Jer »O more, nemoj mi dati moje mrtve, ni moje lađe: daj mi

slavu!«” (D' Annunzio) Koiu slavu? »...Slavu koja će donijeti od vrha Italije do dinarskih vrleti zakonitu

vlast Italije, šlo znaži posmijeh i harmohiju pravđe i civilizacije.«

Pravde! Civilizacije!

Pitam u jednoi skupini ljudi, s jed-, ne uzvišice, 8 koje se viče polegsli otoci naši s bijelim Biokovom u daljini, za imena brda ovog otoka. A oni, kao da u njima spominju sve generacije svojih pređa, govore: Hum, Brege... Imena polja: Lokavie, KoSovo, Vresovi Dolac, Hrastove, Zlo Poje.,. Imena rtova na mnru: Zaklopatica, Žrvnja, Duvna, Vela Strana... Uvale: Krušćica, Zallopatica, Korita, Jurieva Luka, Borova, Duvna, Sito. Muravica. TĐuboka, Negoinn . Otoci: Maslovninak. Rutfveniaci, Močare, Karlovića Tovari, Lošnik, MBratin Otok, Crnac, Bijelae, Kopist...

"oj nakaznoi pravdi i civilizneiil odgovorio je već naš narod i sigurno, a ti crni grobari još uvijek pamte ove uspomene: |

«Čeljusti kamenja

S mržnjom drža tijela

Izgorjela, bijela,

Krvava, plava,

To tuđini mru:

Slušaju sa stijčnjaj

Četiristo glava: Mai plu! Mai piul«

(Goran Kovačić: »Kukavice«})

Penjem se {još više odakle ću moći Bagledati svu pučinu morsku. Mirta, vrijes, leprina — sve je u cvatu oko mene. Kako veličanstvena slilta nepreglednih vođa, što šume duboltim, bezgraničnim šumovima vrijući pod udarcima bure. Gledam to more mora i stlđim se đati mu bilo kakav atribut,

(Gledam ga i slušam u svoj njegovoj širini i čitava me ispunja neobuhvat-

nost istinitosti njegove i „ha istinitost je najveća poezija, najveći zanos koji u meni budi. Istinitost! — i okrećem se prema našim planinama, jer narod naš slavu nije tražo ni od brda evojih, ni rijeka svojih, ni mora, ni nebesa, slava njegova je bila u njemu, u ljubavi prema istinito-ti ljudskoj, za koju je žrivovao svoje najmilije. Gledao sam sinoć ribare kako, pred svijetlom petrolejke, otvaraju svoja čvrsta usta, kvrgave ruke izjedene od soli, slušao riječi kojima su dijelili mjesta ribolova za prvi proljethi mrak sa susjednim otočanima, Te riječi su u mojoj mašti otvarale sinje morske prostore i bilo mi je na ovom otoku, sred noći, posred neizmjernih „voda, pred sitnim plamenom svijetilike, kao da se nalazim u onim mitskim vremenima Odisejevih putovanja. No udarci motora u luci ofrijeznili su me. T opet sam gledao kako se tu, pred mojim očima, u suđaru pojedinaca, u suđaru oblika kojima oni izražavaju svoje želje, htijenja, misli, — neposredno, takoreći, iz trenutka u trenu tak rađaju klice pravu, pravđe, kako ljudski život gradi sebe, stvara pra vednost, kako zrije oko koje spoznaje istinitost. I tu, upravo kod tih r'bara, neposredno sam spoznavao kolika je svjetlost na pufu ljudekom istinitost njegova. Na ovom malom olfoku, te noći, pred tim radnim rukama, jasnim čvrstim riječima, meni se otkrivao sve jače i konkrefnije kriminalitet dekorativne danunz'jevske riječi, kriminalitet kvazi umjetnosti, kojoj nije uz bok staiala istina ljudska. No istovremeno dizalo se u meni spoznanje, da i tamo s druge strane Jadrana isto ovakove ruke rađe, isto ovakove riječi pokreću svojim pravom i istinitošću ljudske snage naprijed. I upravo sađa pred nilma stoji borba, borba protiv Šailoka, borba protiv manjine koja crpi snagu iz bijede ljudske, borba protiv onih jadnika koji su oglupavili u đekoru što ga nazvaše kulturom. Ono najčišće u čovjeku izgradilo je

ja, neće moći da izvrši. Čvrsto pove= zan i oslonjen u svome radu na Narodni front, ovu opštenarodnu političku organizaciju, koja je iz svoje sredine izbacila i istakla „bezbropjne primere divhog zalaganja i samopožrtvovanja u izvršavanju obaveza i zadataka u okviru Petoletke, Savez kulturno-prosvetnih duuštava nužno i neminovno u svom radu mora da se obrati za svestranu pomoć svim našim kulturnim i javnim radnicima i umetnicima.

Prirodno, i nekako samo po sebi, nameće se pitanje: šta književnici i literatura mogu da pruže kao pomoć Savezu? .

Svaki onaj ko se, u toku rata ili posle oslobođenia, bavio kulturno-prosvetnim radom vrlo dobro zna šta znači i kakve tegobe u radu pretstavlja nedostatak takozvanog »materi= jala«, tj. nedostatak literature, pogodne za izvođenje na manjim pozornicama, na manjim lokalnim priredbama po gradskim reonima ili u unu= trašnjosti. Oslobodilački' rat, koji je tako silno i jarko pokazao šta znači nesputana i oslobođena narodna energija na svim poljima ljudske delatnosti, istakao je, isto tako, i sav značai literature, njenu preobražavajuću snagu i moć u revolucionarnoj borbi naroda za slobodu. Taj značaj litera= ture ne samo da danas, u periodu izgradnje socijalizma nije postao manji, nego, naprotiv, — postao je još Biri i dublji!

Zadatak i prava pomoć koju književnik može da pruži svome narodu u njegovoj borbi za osvajanje tekovina kulture jeste, pienia tome, da, pre svega i u prvome ređu, — piše, I to što više da piše. Pitanje kvaliteta je, razume se, nužan preduslov tog pisanja. Našem narodu su danms više nego ikada potrebne i dobre jednočinke, i dobre pesme za recitovanje, i dobre drame i komedija, i dobri tekstovi za takozvanu masovnu pesmu. Ovaj problem se kod nas neće i ne može, po našem mišljenju, rešiti putem prostih »porudžbina« Dosadašnje iskustvo je očigledno pokazalo đa su svi konkursi (bar književni) u ovom pogledu sasvim podbaoili i potpuno promašili svoj cilj. Na te konkurse obično su se i uslavnom javljali, ili ljudi, često ne bez talenta, ali koji u svom literarnom radu nisu dalje odmakli od najobičnijeg početništva, ili nadri-pisci.

Međutim, ako se problem takozvanog »maferiiala« ne može rešiti pro= stom »porudžbinom«, to još ne znači da je nerešljiv ili da ga uopšte ne treba rešavati.

Razume se da će se naš književnik svome društvu * svome narodu najbo= lje odužiti ako stvara književno što bolja i, trajniia dela, U tome momenat dnevne potrebe ne može uvek odlučivati. Ali pored toga naše društvo i naš narod traži od kniiževnika i za dovoljavanje neposrednih, takoreći nnaušnih potreba kulturnog života. Zadovoliavanje tih potreba ne mora biti u suprotnosti sa stvaranjem trajnih vrednosti. Ni za dnevne potrebe našeg društva ne odgovara neka plitka. šablonska »dnevna literafura«. A liteenftura stvarana za zadovoljiavanje dnevnih potr»ba može» dn ima i trajne vrednosti, ako je dobra, jer nača stvarnost za to daje inspiracije, Neki književnici se možda plaše ili ne mopu da pišu po »morudžbini«. Ustvari se me radi o poru.lžbini, nego o tome da se zadovolii žeđ masa zn književnim »materijalom«, da se zađovolji cpravdani zahtev našeg društva. Razume se da od falenta pisaca zavići na koji način će taj zahtev zadovoljiti, bilo da pišu s pretenzijom na trajnost, bilo da pišu s osećanjem nasušne potrebe naroda.

ŠEGEDIN :a

vrijednosti kultume i zar nije upravo stravično, da se glupost ljudska najradije kiti tom kulturom u borbi protiv svakog ljudskog koraka naprijed, Što postaje kultura u njihovim ruka– ma? To je perika, maska, parfem, šta= ka, bludnica riječ... Tu nema čovjeka, tu je nestao čovjek sa svojom isti= nitošću.

Jaki su udarci svježeg vjetra, bure, udarali o naš krov i prozore i ma kako to moglo čudno i naivno izgledati, ja sam pustio da se u meni razžart davna želia, da nam jednom s one strane Jedrčna prestanu dolaziti razbojniciosvajači, ubice naših naiboljih sinova, palikuće i probari, a da nam dođu brafske radne rule, ljudi oslobođe= ni svih lažnih dekora prošlosti, s okom u kojemu će sjati istinitost ljudska i želja, da se pođe onim putem kojim danas čovječanstvo ide od Šangaja preko Sibira, Karpata do Pa lagruže.

Kada sam izišao van nebo je bilo čisto, u hladnom vjetru s Biokova i hercegovačkih planina zvijezde su sjale neobično jasno, Opet sam mislio na radne ruke tamo prijeko: veliki je Orion putovao nevidljivo, ali sigurno već ofkrivenim putevima i meni je bilo jasno. ako je istina, da će jutro svanuti, onda je i istina, da će te radne ruke skinuti masku, ugušiti bludnicu riječ koja se opet javila na ulicama Trsta, kao i to, da će se ovdje na ovom visokom grebenu u sredini Jadrana sresti stvaralačke ruke, istinita riječ i Jasan ljudski pogled.

I dok su se tako u meni rojile misli sunce se dizalo sve jače tamo između Mljeta i Glavata, postajalo je toplije, mjesto je oživjelo riječju našom, žar boja se oslobađao miere, a na moru otkrile su se lađe, veliki 8vod nad nji= ma bio je jasan, Pred stotinu go-

dina jedan manifest, a danas evo | Da

ziđu ovog starog mjestanca, posred pučine morske, slobodan natpis: PROLETERI SVIH TE SELL !

WRNNal

puEE ” if

| Xa as

ZEMALJA UJEDINI-