Književne novine
~
x
Ivo. ANDRIĆ
U jesen 1795 g. stigao je iz Bukurešta u Beč grčki »gramatik« Riga ođ Fere ili Higa Vefestenli, kako se zvao građanskim imenom, po svom rodnom mestu Velesteni (stara Fera), u Grčkoj.
Pod uticajem savremenih ideja Francuske revolucije, Riga je razvio među bečkim Grcima, među kojima je bilo trgovaca, lekara,
studenata,
ideju o oslobođenju grčkog naroda ispod furskog jarma.
Njegove ideje nisu bile ni dovolinnd jasne ni uvek pravilne .ali nje-
gova osnovna
težnja bila je: sloboda grčkom naroda, bolii i savremeni{i
život na Balkanu. Pisao je p akttiotske i slobođarske nesme i sam komponovao, prevođio francuska dela o nekadašnioj· veličini grčkog
naroda. izdavao geografske karte. i ustenaku Grčkoj, nacrtom Ustava u republikan–
proklamacjjama za
nmajposle prešao na akcim sa
skom i đemokratskom duhu, itd.
Tadašnja pustrijska carska policija, koja je vodila borbu protiv »demokrafske hidđteć«. uhvatila je Rigu od Fere na delu, u trenutku kad je hteo preko Trsta da se prebaci u Grčku i dam otpočne akciju. U isto vVrems= uhapšeno je petnaestak njegovih saradnika grčkih pa-
triota, u Beču, Trstu i Poešti. Rigu i još osmoricu, koji su
bili turski podanici. izručila dje
austrijska vlada Turskoj, iako nije bila na to obavezana nikakvim ugovorom. Učinila je to iz dva razloga. Prvo, da bi Turska, na osnovu
Yeciprocitetm, izručila
Austriji njene begunce i buntovnike. Drugo, »da
bi se un'žtile opnsne klice de mokratije«. — Svi su oni pobijeni, krajem iuna meseca 1798 g., u beogradskoj tvrđavi, Tako je, pre sto i peđe-
set Podina, u beogradskom gradu,
tragično završio jedan ođ prvih
pĐokušnjia oslobođenja balkanskih naroda.
Glomazna i katranisana austriska · lađa sa prliavo smeđim jedrom, koje je tromo visilo, pristala je posle podne, ? mnia 1708 godine. ispod dunavske kapije beogradskog grada. Straža na kapiji bila je pojačana. Turski „lađari, bosi, u širokim šalvarama zasTnutim do kolena, pomagali su pri iskrcavanju. Trinaest dana putovala je fa lađa niz Dunav, od Beča đo Beograđa. U mračnoj unutrašnjosti lađe ležalo js osam okovanih grčkih rodoljuba, a dvadeset i četiri probrana vojnika iz Splenijevog puka, sa poručnikom Lazarom kao komandantom. bdili su dan i noć da niko od vezanih Grka ne bi ·počinio samoubistvo i da bi ih mogli zdrave i žive »na recepišs« pređati turskim vlastima u Beograđu, kako je bilo ugovoreno između austriskog internuncijusa i Reiš-efendije Atif Ahmeda u Carigradu.
Najbolie mjesto na lađi zauzimao je dragoman furskog poslanstva u Beču, pun i bled Osmanlija, koji je pratio brod i imao da prisustvuje predaji.
Jutros su krenuli iz Petrovaradina,
pristali su u Zemunu i tu se zadržali | kratko, dok su uzeli na lađu
jednog oficira Kontumaca i tumača. Posle ru čka uputili su se ka beogradskom gradu. Dan je bio vruć, kao letnji. Brodili Su SDOTO.
Prvi je sišao sa brođa poručnik Lazar, mršav i krut, u zelenoj uniformi, sa žutim „oznakama svoga puka oko vrata i rukava. zatim se teško.„izgegno dragoman furskog poslanstva, za niim je išao služitelj, sa starinskim sandukom od kože,
Dok su oni silazili niz drveni mostić, duž ivice broda poređalo se četrnaest vojnika Splenijevog puka, Na sređini te žive, zelene i žute ograde ostavljena je praznina, kao vrata. Ubrzo su se iz tamne unutrašnjosti broda na fim vratima ukazala četiri vojnika, a iza njih su, sa zveketom lanaca, teturaj'ći i Žmirkajući od popodnevne svetlosti, poviwela osmprica hansenika. Za njima
'. Su išla još četiri vojnika.
Dva vojnika na čelu te male povor~
_ ke držali su lance. a isto tako i dvojica
pozadi, Tako su ta osmorica ljudi, oji eu bili vezani sve dva i dva, bili kao naniznni još na dva uzdužna lanca i niko iz toga niza nije mogao iskočiti,
Turski komandant tvrđave, mnlem čovek ogromne slave, trčao jelevo i desrn, izdavao piskavim glasom naređenja: od neke velike brige i uzbuđenja oči su mu bile tfužne, kao đa će sad zaplakati. .
Za trenutak sve to ljudstvo progutala je nevelika i mračna kapija. Ostala je samo furska straža i austriska vojska na lađi. Ali svi oni koji su nestali u kapiji pojavili su se posle izvesnog vremena gore na severnom bas-
· tionu tvrđave, obasjanom već rume-
~ je tu jednako nemirno, i nigdje OKO.
nim sjajem sunca koje se klonilo zapadu. To je bila široka, četvorougaona terasa, izbačena u prostor nad Dunavom;
Uvrtjelo mi se to u glavu, i nikako da iziđe...
Na Omladinskoj pruzi ŠamacSarajevo, koja se evo dovršava, »vodi se«, kako govore njeni graditelji, »posljednja velika bitka«. Ovdje gdje se kratka i plaha planinska Ljašva ulijeva u već ojačalu Bosnu, odmah povrh ušća, prosijecaju jednu kamenu panogu brda kojom se ono dižući se pod nebo kao odbočilo između dvije vode; radi se »usjek«. A možda ni pola kilometra povrh njega. kreše se čitaVa jedna strana tog istog brda, koje se tu okomilo u vodu; to je »zasjek«. Ne znam tačno kada su počeli ti radovi, ali ovaj posljednji mjesec mjesec je septembar —o ]5išabačena je glavnina snaga na ovaj sektor«. Između »usjeka« i »zasjeka«, na blažoj padini između njih, svijetli noću čitav grad baraka.
Zaista bitka. Legneš naveče u baraku, legao do ponoći ili od ponoći, a odozdo sa radilišta samo što tutnje kompresori i krešte »pištoljie — bušilice, stalni i sliveni u jeđan glas kao i cvrčci koji pune noćnu tišinu bezbrojni u travi kao što su bezbrojne i zvijezđe nad njima. I u koja god se doba preneš iza sna, — čuješ opet kompresore i »pištolje«, pjevaju tako posvunoć, Aprođi danju radilištima. za čas vas pobijeliš od prašine, koia se tu povija i po graditeljima i oruđima i kamenu kao rastanjen dim, pa ti dođe načas kao da je sve ovo san. Hoćeš nešto da kažeš drugu kraj sebe, moraš dobro da vikneš, — pune Su ti uši zvizge, lomota, treska i povika, one izmiješane orljave od koje ti se čini kao da si gluv i ti i onaj s kime govoriš. Brzo te zabole oči. ako ne radiš, nego samo gledaš: projure Ispred tebe tačke pune pijeska i za njima mladić go do pasa, jedne tako, druge, treće: okreneš se, — pred tobom uz dugi niz vagoneta leneće stotinu lopata i sa njih se otkida i šlijeVa Uu kare stofinu mlazeva pileska i zemlje; pređeš preko šina od vagoneta, — dočeka fe uzmahmut kramp koji razbija izminanu stijenu, a udaTac mu u ovoj zagluvi bezglasan, sve
ona je bila slobodna sa tri strane, na kojima su se videli prazni topovski leŽžaji, a četvrtom se oslanjala na tvrđavski zid od crvene cigle u kom su bile dve manje kapije i silni, visoki, okovani prozori,
Tu austriski vojnici pustiše oba lanca, a u' istom frenutku čitav odred turskih artiljeraca rasturi se po Sšlobodnim stranama «terase, kao gusta ograda.
Od vezanih ljudi trojica Rklonuše odmah zemlji, a ostali su micnli ukrućenim nogama i rukama, koliko su im dozvoliavali lanci kojima su bili međusobno vezani. Neki su se ogledali oko sebe, u želji da bolje razaberu gde su, a neki su gledali iznad {urskih vojnika, u slobodno prostranstvo sa velikim nebom na kom su se menjale i prelivale boje svilena sjaja.
Hapsenici su bili svi građanski odeveni, ali zapušteni, bledi i obrađatili, neki potpuno iznureni i klonuli,
One dve kapije su se svaki čas otvara– le i na njih su, sa promajom, istrčavalj iutrčavali civili, seizi, podoficiri. UzLuđenje se nije smanjivalo nego raslo. Svi su nešto hteli i tražili, komandant, austriski oficir, dragoman. Iščekivao se kajmakam koji treba u ime otsutnog vezira da primi političke hapsenike. Austrijanci su požurivali, jer su svakako hteli da danas još svrše stvar sa predajom. Komandant tvrđave je objašniavao da posle sunčeva zalaska ne može niko lo ne pripađa pošadi bifi u krugu tvrđave, da kajmakama još nema, da je posao oko predaje važan i složen i da je, zbog svega toga, najbolje da hapsenike ostave ovde, na privremen revers, a da oni prenoće u Zemunu i da sutra svrše stvar kako treba.
Tome se odlučno protivio austiriski oficir, a njega je podržavao dragoman furskog poslanstva. On je psovao komanđanta glasno i bezobzirno, tvrdeći da do sunčeva zalaska ima više od jednog sata i pokazujući obasjanu reku s adamn. A komandant je sedeo uza zid, u senci, i odgovarao nadmeno đa on zna pravilnik i da njega ne= će niko učiti kad sunce zalazi.
Razvila se jedna od onih ljutih i neobjašnjivih turskih prepirki, koju je prekinuo dolazak kaimakama. Sladak i gladak čovek, on je naredio da se odmah pristupi primo-predaji i sanifarnim formalnostima.
Austriski narednik je čitao grčka imena nemačkim izgovorom, Turci svojim, a hapsenici sami kazivalj su ih grčki. Sporazumevanje je išlo teško. Nepoverljivi Turci prilazili su, sa ličnim opisom u ruci, pojedinim vezanim Grcima i zagledali svakog od njih kao kad se kupuje stoka. i
Dugo je trajalo fo mučno sšporazumevanje oko vezanih ljudi. A kad je protokol sastavliem i potpisan, bastion je već bio prekriven „predvečernjom senkom; jedino zelene ade na Dunavu bile su još obasjane, nađ njima je drhtala, kao oreol, svetla izmaglica od
·VOLJA HAS
wP-
'isparenja, protkana titvarim letom bezbrojnih insekata,
Austriski poručnik i njegova prat-
nja digoše se da iđu. Narednici su sakupljali akta o pnedaji i zatvarali ih u crnu, pljosnatu kutiju od lima. U tom trenutku diže se iz mrke gomile vezanih hapsenika oštar glas:
— Gospodine poručniče!
Govorio je Riga Velestinac, plavi, plećati čovek, širokog lavovskog lica, govorio jie na korektnom nemačkom jeziku, oštro.
— Gospodine poručniče, vi ste poslednji čovek iz evropskog prosvećenog svefa, koga još za koji trenutak gledamo svojim očima. Vi ste imali nezavidnu dužnost da nas dovedete Ovamo, pa odnesite našu poruku tome vašem »prosvećenom« svetu: Stid da ga buđe zbog sramnog postupka sa nama! } 1
Govorio je brzo, kao napamet, unoseći se sav u govor, kao đa je svaka reč sveštena formula iz koje niče delo. Oči su mu grozničavo sjale, izma-
· hivao je desnom rukom. koliko mu je
dopuštao lanac, čas sklapajući, čas rasklapajući pesnicu.
— Šta hoće fa luda? Ućutkajte ga, molim vas! — obratio se poručnik oštro naredniku.
Ali reči.su sipale, Riga od Fere je govorio strelovitom brzinom, kao da spas njegov zavisi od toga đa li će sve izgovoriti.
— Da, umešto da nas kao ljude postreljate u Beču, vi sve nas neljudski predali najgorim ljudima na zemlji, našim neprijateljima, da nas na mu-
·kama poubijaju, gluvo, kukavički., Ni-
ste nam sudili, nego ste pazar sa nama napravili. s n
— Ma, ućutkajte ga, kad vam ka- |
žem...
— Lako je mene ućutkati. Mi ćemo izginuti strašnom „smrću možda još ove noći, ali srama nema na našaj nesreći, jer sva sramota ostaje na vama. Da, mi ćemo izginuti, predani i prodani, a vi idite, slobodni i srećni, u vaš Beć, služite vašeg cara, molite se vašem bogu, živite vašim »kulturnim« životom, ali sram treba da vas bude, pređ svetom, pred istorijom . . .
— Udrite drsko pseto!
Sad su se ustumarali i turski podoficiri. Pritrčali su i tumač i narednik, ali nisu znali šta da rade sa vezanim čovekom koji je vikao, iako su ga udarili pesnicama.
— Taj sram će jesti vas i pojesti vaše potomke,
Tek dvojici vojnika uspelo je da ga kundacima ućutkaju. Pre nego Što su ga oborili viknuo je još jednom, ali ne više neku određenu reć, nego nejasah grlen uzvik, kao čovek koji tone; i pao je među polegle drugove.
Nagrade bugarskog Komiteta za nauku, umetnost i kulturu
Komitet za nauku, umetnost i kulturu dđođelio je nagrade za naučna i umetnička dela štampana i završena u 19%7 godini, kao i za znatnije uspehe u oblasti nauke i umetnosti. Sem znatnog broja naučnih radnika nagrade su dobili po 100.00 leva: Orlin Vasilev — knjiž ik, za dramu »Uzbuna«; Ljubomir Pipkov — kompozitor, za operu »Momčilo«; Asen MKuarastojanov kompozitor, profesor Muzičke akademije, za masovne pesme; po 60.000 leva: Bojan Danovski — glavni reditelj Narodnog pozorišta, za režiju »Mladđe garde«; Georgi Stamatov — za ulogu starog Glembaja u komadu Miroslava Krleže »Glembajevi«; Paraškev Hadžijev— ompmozitor, profesor Državne muzičke akademije, za sonatu za violinu i kamemi Kvartet; Aleksanđar Vičev — kinooperater državnog preduzeća »Bugarska Kkinematografija«, za snimanje dokumentarnih filmova. ·
Nagrade po 60.000 leva dobili su i člano- .
vi Marodne opere: Mihail Popov, Hristo Brmbarov i Weli Karova, kao i Lili Beton — balerina, Ivanka Dimitrova — članica Narodnog pozorišta i Prokopijev i Svetoslav. Obretenov.
da se smiri, — na glomaznoj gredi, odminanoj od brda, stoji miner i buši je dalje, nalaktivši se na ručke »pištolja«, sav fitra kao trzalica na tamburi dok se čelični svrdao bušilice, okretan vazđuhom iz kompresora, zajeda u kamen, milimetar po milimetar, praveći mjesta novoj mini koja će ga raznijeti u paramparčad; zamorenih već očiju pogledaš neodređeno duž radilišta, — nigdje ništa da stoji, duž cijelog »usjeka« sve tamo dok se on ne savije za brdo, mravinja tako u neredu ta nemirna vojska graditelja.
No nered je tu samo naoko. A siđeš dolje u korito Bosne, da se umiješ ili da posjediš malo na kojem od onih škriljevitih pragova što vire iz presanule vode. nađeš se izvan svega toga kolopleta i ugledaš nad sobom sasvim drukčiju sliku. Odatle možeš da sagledaž, po cijeloj njegovoj dužini, podignut već nasip kojim će ići pruga i nad njim, gotovo stesanu, cijelu sttanu brđa. Nema tu neređa: jadni graditelji dlijetima i čekićima drobe odmjinane gromade kamena, drugi ga isitnjena trpaju na tačke, voze i fovare na vagonete, treći izasipaju iz vagoneta i otiskuju niz nasip, četvrti, »statističari«, sjede postrani i popisuju, ni jedne im tačke ne promaknu, peti »zbijačima« tabaju zemlju na na8ipu, šesti — ti šesti me neodoljivo potsjećaju na ono vvijeme kad smo ratovali za ovu budućnost: to je desetina minera s »pištoljima« — bušilicama koja se podno visoke, okomito skresane strane brda povila po kamenu bušeći pa za posliednje mine i raspoređena tako u luhu, kao da je desetina onih naših opijenih bombaša u jurišu,
Kad gledaš tako. izdaljega, to više nije gungula, nego stroj od ljiudskih lanaca koje pokreće jedna volja, nevidliiva i udarna u njima kao električna struja, TI nju, tu volju kad ol-
kriješ, sva ti se ova opora i prkosna
ue Poe | (09 } —== i · KNJIŽEVNE NOVINE: | POVODOM STOPEDESETOGODIŠNJICE SMRTI RIGE OD FERE
PREDAJA ~
dirigenti: Dragan
ua a wW
&
PALSIFIKAT0
Sovjetski akademik B. Tarle osvrće se u jednom od poslednjih 'brojeva »Literaturne gazete« na »naučni« rad francuskog akademika Andre Moroa (Andre Maurois), Posle niza Knjiga kao što su na primer »Engleskinja i druge žene«, »Instinkt sreće«, »Veština živeti«, »Mašina za čitanje misli« i »Ljubav u sedmoro«, Moroa se bacio na pisanje — istorije: 1947 objavio je »Istoriju Sjedinjenih Američkih Država«, a 1948 »Istoriju FPrancuske«, ·
Tarle ističe da nije nimalo čudnovato što baš sada kada se francuske narodne mase na sopstvenom svakodnevnom iskustvu ubeđuju o »divoti« rezultata politike gospode Lavala, Bluma. Daladje-a i drugih otvorenih i prikrivenih saradnika fašističke agresije — da nije nimalo čudnwyato što prvorazrednu ulogu u falsifikovanju istorije igra baš pero akademika Andre Moroa,
Moroa, naime, kao niko drugi, ume da »s izgledom ozbiljnog naučnika, simulirajući oduševljenje i iskrenu udubljenost u stvar, dokazuje belinu crne boie«. Tako je on, na primjer, pišući o Bajronu, dokazivao da je Bajron dao svoj život .za oslobođenje Grčke ne zato što je želeo to oslobođenje, već prosto zbog toga što se jednom prilikom neoprezno izbrbljao o svom putovanju u Grčku, pa mu je kasnije bilo nezgodno da ne otputuje.
Najnovije đelo Andre Moroa, »Isto-
Tija Francuske, napisano je s ciljem .
da ošamuti i zagluši, da definitivno zbuni već ionako izgubljenog čoveka Zapada i da ga ispuni poverenjem prema onima koji su upropastili Francusku 1940 godine i koji je 1348 i dalie upropašćavaju.
U toj istoriji, koja počinje od starih Kelta, pa se, na preko šest stotina stranica, proteže sve do današnjeg dana, Drugom svetskom ratu posvećeno je svega 17 stranica, na kojima se ni jedan jedini put ne pojavliuju reči Staljingrad, Lenjingrađd ili Mo&kva. Bukvalno ni jednom reči ne spominje se Sovjetski Savez,
Umesto Staljingrađa — po »istoriji« Andre Moroa — 19483 godine odigrao se za ishod Drugog svetskog rata Jedan neuporedivo važniji događaj: »Maja meseca 1943 godine obrazovano je u Francuskoj Nacionalno veće otpora, najpre pod pretsedništvom Žana Mulena, a kasnije Žorža Bidoa«, — piše A. Moroa. Tako je pravim herojem Drugog svetskog rata proglašen Žorž Bido, koji je pod perom Andre Moroa, jadnik, ni kriv ni dužan, postao pobednik nad Nemačkom i spasilac čovečanstva. A smisao te falsifikatorske rabote leži prosto u ovome: treba biti zahvalan sudbini što je očuvala u životu (hvala, bogu bez ijedne ogrebotine) Žorža Bidoa koji je tvorac svetle budućnosti Prancuske. A o budućnosti Francuske Moroa piše ovako: Organizacija ujedinjenih nacija uskoro će še raspasti i Francuska treba zato što pre da stupi u »zapadni blok«, tojest u savez sa »Bizonijom«, »Beneluksom«, Engleskom i Sjedinjenim Državama, .
Prema »istoriji« Andre Moroa završetak Drugog svetskog rata izgleda ovako:
»Ostalo je još da se pobedi Japan. Trancuske pomorske šnage i, naročito, krstarica »Rišelje« učestvovale šu u toj poslednjoj bici, koja se završila 2 septembra kapitulacijom neprijatelja. Drugi svetski rat bio je završen«, Naravno, zaslugom francuske krstarice »Rišelje«, a ne Sovjetškog Saveza!
T'ako'izgleda »Ištorija Francuske« francuskog akademika Andre Morca!
»Nama se ipak čini — zaključuje
· sovjetski akademik Tarle — da će se na
kraju krajeva ipak naći poneki »jednostavni čovek«, oko čijeg se prosve= ćivanja gospodin Moroa toliko trudi,
Skender KULENOVIĆ
priroda učini odjedanput krta i nemoćna pred njom: ovaj šoder po obali nasipa bio je do juče skrivena stijena u brdu; a brdo je sada zasječeno za najvišu jeliku, i na tom okomitom zasjeku, kao da je zid bedema, stoje krečom ispisana imena minerskih brigada, jedno ispod drugoga, onako kako je, koja silazila podnožju bušeći kamen »pištoljima«.
»Pištolje — to i jest ono što strastveno gledam i što mi nikako ne izlazi iz glave, otkako prođoh nedavno probijenim „tunelom na Vranduku. Kroz tunel, koji se sada betonirao, vodio me nadzormik gornjim spratom, idući preda mnom sa lampom, iako su gorjele električne sijalice; tjeskoba je i polumrak među spletovima greda, jedva uspiješ da se skloniš kad prolete vagonete, ideš kao obeznahjen i ne razaznaješ otkud Na štropot i Dpovici, paziš da ti noga ne propadne među daske, tapkaš tako, pipkaš i čini ti se da tome kilometru i po nema kraja: a kako H ie tek ovuda, Wvoaz ovu duboku steću stijenu, prolazio »pištolj« i čovjek? |
— Mlado a horno, a ima mlogu sprayu! — odgovori mi jedan starac musliman pošto iziđoh iz tunela te ne mogoh da se ne ispnem u selo Vrsnduk, od radoznalosti; čuo sam, naime, kako su se Vrandučani zaista priboiavali da im kuće mne promadnu dolje u tunel; ne treba im se čuditi, jer oni su na takvu mjestu, da moraju svoju sitnu djecu da vežu konopcima ispred kuća, kako im se ne bi skotrljala dolje u rijeku: pa ipak
govore da »nema slađeg hljeba od vrandučkog«. Starčeva »sprava« vrti mi stalno
DO glavi. Otkako prođoh kroz Vranduk, treći evo dan — kao što se već
događa ljudima moga zanata — opsijeda me jedna te ista misao: kao duboko sam u zemlji, u zgruvanim stijenama, nalegao sam na pištolj i bušim brda iz sve snage; »štamp« vrti, prodire u kamen, zažmirio sam, zarivam se i probijam kroz mrak i kamenu masu, sve brže i brže. pa najednom kao da letim slobodnim vazduhom; pod mojim rukama to sad nije »Dpištolje, nego lokomotiva u najvećem huku, a pred njom svijetao kolosjek, ispaljen kao raketa u nepoznate prostore... Eto tako se žačinje pjesma. A da ona ljude zaista ponese u nepoznate prostore, kao ta moja lokomotiva, to je duga, od sitnica i tvrda rabota kao i ovo građenje pruge... Sve nekud osjećam da je ta pjesma sva zgusnuta na vrhu »pištolja« i da še ona može rasprštati jedino kroz njegovo okretanje, rskanje i cijuk., Ali kađ tako u snovoenju držim »bpiŠštolj«, prazno mi nekako u rukama, — u rukama ga nikad nisam držao. »Zamoliću nekog minera nek me pusti da malo bušim«, pomišljam. »Da mi je da uhvatim priliku pa da mi »pištolj« i rasklope, da mu saznam dušu do u sitnicu, kao što znam dušu puške!l«... No ovim užurbanim graditeljima sekund je dukat, nije im sigurmo do mojih »besposlica«, i sve me stid da im tako šta i reknem. Ali ne odričem se, vrebam zgodu.
T· da eto nisam imao takve želje, nikad ne bih upoznao Hašimn Balte. Pošao sam bio malo na »zasiek«, opazim — trojica minera, vojnika Jugoslovenske armije, sjede u hladovini, rasklopili »pištolje«. čiste ih i podmazuju. Evo prilike! Prikradem se, sve malo po malo. više gledajući u »pištolje« nego u minere.
— Baš bih nešto volio, drugovi, —
Ya e” :: Vit WU
UR, YO O, ae, Pay “” . EE Mb EI | kb) 0
|
KAJEIĐJUJINJSJIJMAVA!
vr = OT AOaM _
“
STRANA 3
h ISTORIJE ANDRE MOROA
koji neće raspolagati tolikom jednostavnošću da bi poverovao ovome angloameričkofrancuskom autoru, čija je knjiga objavljena istovremeno u Nju-Jorku, Londonu i Parizu«,
CRNCI NEMAYU KARTU ZA »RAJ AMBRIKU«
Sovjetski pisac Georgij Berezko navodi u jednom od poslednjih brojeva »Literaturne gazete« čitav niz zverski ubijenih Crnaca u Sjedinjenim Američkim Državama. Navodimo jedan primer:
Veteran drugog svetskog rata, Crnac Džordž Serel putovao je sa svojom ženom vozom iz Filađelfije. Amerikanci-boelci, železnički službenici, na= silno su ga skinuli s voza zajedno sa ženom, odveli nešto dalje od pruge i ubili pred očima žene. To prosto kriminalno ubistvo američki·porotni sud ocenio je kao »punopravno«, jer je Serel — kažu — putovao... bez karte!
IDILIČNI ŽIVOT SA BENITOM
Neofašistički italijanski list »I} Tempo« počeo je 30 maja 1948 godine da objavljuje memoare Musolinijeve žene Rakele, pod našlovom »Moj život sa Benitom«. Povođom objavljivanja tih memoara, ilustrovani neofašistički list »Sud« doneo je i 10 slika iz Musolinijevog života. Ti memoari, posle Gracijanijevih i drugih, imaju cili da potsete italijanske reakcionarne krugove na blažena fašistička vremena, a italijanski narod da ubede u idiličnost «života sa Benitom«.
Neofašistička propaganda, koja besni u Italiji, .. koju potpomaže američka propagandna služba, manifestovala se i u »Izložbi satire«, koja je početkom
· juna ove godine otvorena u Rimu. Na
njoj su izložene klevetničke karikature protiv Sovjetskog Saveza, zemalja narodne demokratije i italijanskih komu= nista, Izložbu je organizovala zloglasna klerofašistička propagandna organizacija Komitato ćiviko (Comitato civico), a učestvovale su i redakcije neofašističkih »humorističnih« listova »Bran= kaleone« (Brancaleone), » L' On. Pelmilio«, »II Merle Đalo« (II Merle Giallo), » Travazo« (Travaso) i »Rabarbaro«, koje finansiraju demohrišćani i Vatikan.
HOLIVUD NUDI ZAPOSLENJE BIVŠRM ROMUNSKOM KRALJU
Kako saopštava turski list »Istambul«, rumunski eks-kralj Mihailo dobio je iz Holivuda ponudu da se primi dužnosti tehničkog savetodavca pri . snimanju jednog filma o istoriji ne= kog propalog kralja, koji je doneo odluku da se zaposli u Amorici.
ČLAN KONGRESA U ULOZI BIKA
Američki časopis »Njus uik« (News Week), doneo je izjava člana Komisije za ispitivanje antiameričke delatnosti Karla Mundta o tome kako on organski ne podnosi crvenu boju. Mund tvrdi da se njemu od samog dodira sa predmetima crvene boje naježi koža.
Takvoj finoći osećanja mogu zaista da pozavide španski bikovi,
PIŠU NAM NAŠI ČITAOCI Kalendari puni grešaka
Kalendari špadaju u mašovne publikacije kojima je potrebno posvetifi naročitu požnju baš zato što prodiru u najšire narodne slojeve. Podaci koje oni beteže moraju biti apsolutno tačni i istiniti. Međutim, da navedđemo dva popularna kalenđara koja obiluju takvim greškama da se preko njih ne može olako preći.
Jedan od masovnih kalendara-rokovnika, izdalo je grafičko-knjižarsko preduzeće Narodne omladine Srbije »Novi dani«, čiji je urednik Bogdan Jovanović, novinar, a korektor Ružica Micić (štamparija »Rad«.) Ovaj kalendar mogao bi da posluži kao primer neurednog i netačnog iznošenja istoriskih podataka, materijalnih i štamparskih grešaka, Primera radi, ukazaćemo samo na nekoliko krupnijih. Tako, u šestoj nedelji, označeno je u ovome kalendaru da je Prvi srpski ustanak buknuo 2 februara 1804. Međutim, ustanak je zaista počeo 2 februara, ali ne po novom, nego po Sštarom kalendaru. Dalje, u osmoj nedelji, pođ datumom 18 februar 1917 zabeleženo je da je toga dana srušen carizim u Rusiji (početak Februarske revolucije), iako je ustanak počeo 27 februara po starom kalendaru ili 15 marfa po novom, kao, što je na drugom mostu, pod ovim datumom, Dponovno i označeno u kalendaru. Pod datumom 13 marta zabeleženo je da je Sedma neprijateljska ofanziva protiv NOV i POJ otpočela 1914 godine. Ispod 14 marta zapisano je da je Karl Marks umro 1886, a stvamo je datum njegove smrti 1883. Opet zbog neslaganja datuma starog i novog kalendara stoji u kalendaru da je Kosovska bitka bila 15 juna. dok pod 28 junom znbele= žeho je sdmo da je Gavrilo Princip izvršio atentat na Pranca Ferdinanda. Daturn napada Hitlera na SSSR označen je pod 21 junom, a kao početak Prvog svetskog rata pominje se 16 juli 1916 godine. Kao godina smrti Petra
IMA BATTLE
sjednem tako neopazice i izvadim cigare — da vidim kakav li je iznutra taj «vaš đavo! Otkle njemu samo onolika snaga?
Dvojica, tek što me pogledaše ispod oka, ćute i podmazuju, a treći prihvati cigaru, zapali i poče začudo odmah da objašnjava, uživajući, čini mi se, u svom znanju; no malo đocnije vidjeh da on tumači zapravo zato što mu je drago da ima još neko kome je »pištolje bar blizu srca, ako je njemu u srcu.
Nijednom dijelu »pištoljae ne zna naziva, svaki Za nevolju zove »hakoenpuc«, ali zna šta čemu „služi. »Kad ždrak iz kompresora«, episuje redom), »nadme kroz crijevo, on će udariti evo u ovo, a Ovo će onda popustiti i udariti u ovaj hakenpuc, hakenpuc se pomakne, ždrak proleti u ovu, da reknemo, pregradicu, ha je uletio, ovaj ic] hakenpuc otvori, a ovaj zatvori, i sad ti ždraku nema drugog boga nego oVa– mo na štamp« ...priča, priča, ija sve manje gledam u »pištolj«, a sve više u njegova golema mesnata usta iz kojih mu sjevću rijetki zubi i u njegove graoraste zlatkaste oči. Kad te pogleda, nekako napadno bljesnu mu bie= ločnice; to je valjda otuda što ima velike podočnjake i što mu je put sva kao natopljena nekim tamnilom. Velika je, vidim, pričalica, toliko se razrakolo, da drugu dvojicu minera više i ne primjećujem. w
— Makav god ti meni daš »pištolj«, — nastavlia — ja njemu brzo uđem u narav! Ovo je, vidiš, talijanski, ovnj u druga belgijaner, a onaj ti je američki... dobar je on svaki, samo kad je dobar miner na njemu...
— To u vas isto onako” ka0,,, upadoh mu u riječ — je li, bogati, druže. od kojega si ti kaja?
— Ja sam od Tuzle Hašim Balta.
·— To u vas, druže Hašime, — nastavih započetu misao — isto onako kao
TMočića označena je gođina 1916, ma da je Kočić umro 1915. Primer: nepa-– žnje ili neodgovornosti pretstavlja podatak da je Kolumbo otkrio Ameriku 19 oktobra 1742, premda je svima poznato da je Amerika otkrivena 1492, što znači da kalendar pokazuje razliku od 250 godina, Završetak Prvog svetskog rata zabeležen je pod 11 novembrom 1917, te prema podagima ovog kalendara, izlazi kao da je ovaj rat trajao svega jednu godinu, tri mešeca i dvadeset i pet dana. Kao vrhunac i poenta zabeleženo ie dn je PNRJ proglašena 29 novembra 1946.
Moglo bi še, za razumevanje ovih mešanja grešaka, iako ne i za njihovo opravdanje, uzeti okolnost da je kalendar iz praktičnih potreba brzo opremljen i buštcn na tržište, Međufim odgovornost izdavačkog predđuze= ća jedne masovne organizacije nije manja zbog toga.
Ne manje grešaka nalazimo u jed-” nom drugom kalendaru. Kalendar Glavnog odbora Jedinstvenih sindika= ta Srbije, na strani 48, u nadnaslovu članka ?»Tito-veliki učite]i naših naro= da« stoji ovakav tekst: »25 maja 1890 godine rođen je maršal Jugoslavije Josip Broz-Tito« Međutim, svima je đobro poznato da je maršal Tito rođen 1899 godine. Takva greška u jednoi takvoj ediciji nije dozvoljena ni pod kakvim izgovorima. Dalje, ovaj kalendar na strani 86, u nadnaslovu članka: »Španski građanski rat«, donosi tekstualno: »4 X. 1934 otpočela je fašistička pobuna Franka...s, a u drugom ređu na početku tog istog člahka stoji — pravilno — da ie građanski rat u Španiji počeo 1036.
Ovo nekoliko primera, koji su pokupljeni bez reda, nadohvat, ukazuju na potrebu više spremnosti i daleko veće odgovornosti pri uređivanju edicija ove vrste.
Li. Ž.
*
što je bilo u nas u partizanima: jeđan mitraljez »breda«, drugi »Ššvarcloze«, treći »škoda«, četvrti »šarac«.,..
— Pomažemo se kako možemo! ne da lako do riječi Hašim Balta, zagrijevajući se što dalje to više, kako valjda saznade da sam bio u partizanima. — Svaki je on dobar! N• gleda se pištolj, već se gleda mine! Ne leti, bolan, soko mesom već perjem! ...Ja sam ti s »pištoljem«, možeš reći, odra-– sto! Još za one bivše države, nije šigurno bilo tunela u kojem nisam radio. Prsne kampadđda na Šarganu, Hašim na Šargan, prsne negdje u Crnoj Gori, u Crnu Goru, popusti na Ko maru, s društvom, Hašime, na Komar, tako i pod Ivanplaninu... Nema ti meni života bez tunela! Čim dokusurimo još ovo malo zasjeka, idemo, kažu, na Foču, tamo će probijati tunel, tri puta, kažu, duži od Vranduka, ei, a
— Prolazim kroz Vranduk, Hašime, — ujagmih dok Hašim uzđahnu prolazim, a sve se nešto mislim: »Evo prolazim, a još ne mogu da vjerujem da je ovo ljudska ruka prokopala!« Čudo jedno!
— Volja, bolan! — nagnijezdi se Hašim za priču; i kako tada nastagi, tako mi više nije padalo na pamet da mu upađam u riječ, koja i nije bila riječ, nego razastiranje samoga Života. — Volja, bolan, čini sve!ls.. U Vranduku smo padali u nesvijest, svakog sahata u nesvijest! Treptiš na »pištoljue, duman, mrak oko tebe, bušiš, bušiš, istom odjednom kao da te heko klepne ispog koljen4, poklekneš, glavinjaš, glavinjaš i složiš se na tle, Ležiš tako, sve Znaš za sebe, a ne možeš maknuti, ičim — ničim, ma dlahe jedne ti nisi u stanju prekinuti! Najzad se pridigneš, kreneš, svaki čas l1upiš glavom u nešto, u štender li, u kamen li, a sve te nešto opet tegli crnoj zemlji, dok se ponovo ne skliohkaš ko mušemalji-fenjer}h' Ležiš opet, čekaš dok dođu vagoneti, »Trpajte me, đrugovi, i izvozite!« kažeš, a oni te natovare. {o je obična stvar. ĐDeđeš na ždrak, umiješ se i nisi se dobro ni zazabro, a već te nešto opet vuče u tu~