Književne novine

- DmT FAŠIZMU — '

BROJ 41 GODINA 1I

O Vawia SLOBODA MARO! |

Univepsi te+

vetoeza» aka bibi

Brkovijću

ORGAN SAVLA..-

BEOGRAD, UTORAK, 23 NOVEMBAR 1948 |

Adresa uredništva i adminigtracije:

Francuska 7 — Telefon: 28-098

leteka

ij:

KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

* POŠTARINA PLAĆENA U GOTOVI –—

INE

„iy Hi Va

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

POVODOM SEDAMDESETOGODIŠNJICE SMRTI

SLOBODARSTVO ĐDURE JAKŠIĆA

Velibor GLIGORIĆ

Biografije koje su pisali Svetislav Vulović i Jeremija Živanović nisu da le vemu i pravu sliku života Đure Jakšića. Po ovim biografijama izglealo bi da je sve ono što je izraženo kao protest, revolt u poeziji i prozi Đure Jakšića posledica njegOVOE ličmog nesrećnog života. Iz tih biografija izostali su podatci O njegovom učešću u političkom životu Srbije sedamdesetih godina prošlog veka, u 'Ujedinjenoj Omladini, u pokretu Sve tozara Markovića. Njegov stalni sukob sa pretstavnicima zvanične Srbije osvetljavan je u biografijama sa strane njegove netrpeljive . prirode, jakog, plahog i neobuzđanog temperamenta· Književna kritika je takođe objašnjavala poeziju Đure Jakšića njegovom ličnošću, temperamentom, strasnom, bujnom i nepomirljivom prirodom. Ona ga je cenila u velikoj meri odvojeno od njegovog doba, bazirala objašnjenje onoga što je revoltno u njegovoj poeziji njegovim ličnim neradđovoljstvom, patnjama u materijalnoj oškuđici, porodičnim nevoljama, boemijom, „romantičarskim životom, nemirnim i nestalnim duhom, poređivala ga 8 Bajronom (Vulović). Ljubomir Nedić nije se složio sa Vulovićem u njegovim konstatacijama o pesimizmu Đure Jakšića, ali je za Jakšićevo nezadovoljstvo, gnjev i srdžbu zaključio da »tumačenja tome treba tražiti u tome što je imao onako malo sreće u životu i u njegovoj bujnoj i plahoj prirodi«, Skerlić je bazirao ocene rada Đure Jakšića na definiciji »bujnog pesnika ličnosti i strasti« i na tome da je on najizrazitiji pretstavnik romantizma.

Pretstava koja se održala đecenijama na osnovu ovih biografija i kritika o poeziji Đure Jakšića proizvoljna je, površna i velikim delom pogrešna. Morao bi se iznova dati životopis Đure Jakšića u kome bi se pri kazao njegov odnos prema: društvenoj stvarnosti u kojoj je živeo, mjegov #ukob, koji se javljao kako u njego-

drutšvenom stvarnošću. Morali bi se uzroci njegovog „nezađovolistva, revolta i gnjeva tražiti u društvenoj sšituaciji Srbije koja je uslovila stav Đure Jakšića kao pesnika prema živofu. čoveku, domovini. Reviđirajući i biografije i kritike, stavljajući ih na osnove isštinitog prikaza i života i književnog rađa Đure Jakšića otpale bi one uobičajene i već manirisane klasifikacije Jakšićevih pesama na ljubavne, lirske i rodoljubive.

Tačna je konstatacija RKritičara Ljubomira Nedića da je Jakšić »pe&nik iskren, koji je osetio sve što peva«, takođe i konstatacija da je on u svemu što je pevao »vazda istinit«. Ta istinitost u poeziji nije dolazila samo od jakosti njegove ličnosti, ona je bila izraz raspoloženja naroda u Srbiji koji je tih godina kađa je pevao Jakšić živeo u napregnutoj i otvorenoi borbi sa ugnjetačkim režimom monarhije i besomučnim naletom leksploatatora u vidu birokratije i zelenaškog kapitala, To je vreme kađa je nezadovolistvo naroda u Srbiji, političko i ekonomsko porobliavanje sela, dalo osnove za pokret Svetozara Markovića. kađa je zvanična Srbija bila sva u pljački, nasilju, policiskom teroru, zulumima okružnih i sreskih kapetana, primitivnosti i korupciji upravnih vlasti, svađa oko plena, poltronstvu i udvorištvu svih onih koji su okružavili monarhiju.

Poezija Đure Jakšića je velikim đe

m izraz nezadovoljstva naroda. Ve-

m delom ona izražava nepomirenost Đure Jakšića sa zvaničnom Srbijom, njenom upravom i tlačenjem naroda, Njegove najbolje pesme iskazuju rečito tu nepomirenost. I one pesme koje su se smatrale kao pesimističke, bajronovske, njegove čuvene pesme kao »Ponoć« i »Na Liparu« izraz su njegovog revolta protiv Žživota u ropskim uslovima, njegove žudnje za slobođum, njegove umetničke potrebe da živi u velikim istoriskim danima. Vlast, Srbije stalno je u njemu gledala buntovnika, »crvenjaka« opasnog i neukrotlivog podanika, DOdozrevala je na njega i tađa kada je,

utno savladan, pisao podaničke pesme posvećene monarsima. Stalno ol je pakovala krivice, tukla ga, baODA izvodila pred sud, pa i pred Se U najiči, pred preki sud. Stvarala 10 o njega psihoza prezrenja, oma~

aženja, nipodaštavanja, vređanja,

klevetanja j : Ja, podmetanja, ugroženosti SLOT bezbednosti, službe, epeistaji=

Đura Jakšić ie i u sv i

u svojoj prozi izrazio dO E rana ljubav prema životu i prema domo\ini, Pojam domovine je kod njega a avojan 94 pojma slobode, A do-

u je video samo pod oreo – caniških viteških tradicija ad Čita O ponos na slobodarske tradipub Ma naroda veoma jak je imSamoa PiP poezije. Snaga borbe za otOMrO lie. srpskog naroda. njegove 09 sile prema zavojevaču, išpua a njegove stihove, Njegovi stiho= 7 9u zapaljen! borbenim rodoljubljem oje ima revolucionarnog plamena u

|___vVorm kniiževnom radu ta niego= vim poštupcima u a pitat Ma:

}

sebi. On to borbeno rodoljublje identifikuje sa letom orla koji se suvereno, nafkriljujući, uzdiže nad nepokorenom zemljom,

Strasna ljubav prema domovini i njenoj istoriskoj veličini u slobodarskim tradicijama mogla je inspirisati onu prkosnu i pofresnu borbenu pesmu »Otadžbina« koja kao da je iZvađena iz viteškog srca naroda. Ta pesma je oličenje naroda koji se celim svojim životom suprotstavlja invaziji zavojevača. Tu je pretnja zavojevaču gromovita, izrečena patosom koji je sav od samopouzdanja, čeličnog viteštva naroda, patosa koji ima za podlogu neustrašivu i nesavladljivu volju narođa da živi slobodan i nezavisan·•

Đura Jakšić i u svojim epsko-lirskim pesmama i u dramskom radu »Stanoje Glavaš« ima moltive iz narodnog ustanka. On doživljuje ono što je najhrabrije, najjunačnije u ustanku ono što je u njemu viteški lepo, ono što kruniše borbu naroda za slobodu. On opeva Hajduk Veljka kao neustrašivog veteza slobode. Njegov Stanoje Glavaš je lep u herojskom patosu, izrazito oličenje narodnog heroja. Ono što narod drži na svojim nedrima kao najdražu uspomenu, ono što zagreva slobodarstvom , gruđi naroda, Jakšić je prenosio u poeziju,

Tako su mu stihovi koji iskazuju plamenu ljubav prema slobodi domovine u patosu retorski, nisu ni frazerski. ni deklemaftorski. Veruje še u Jakšićevu ognjenu reč. Kad iskazuje ljubav, veruje mu se da on. voli, da se sav pređao osećanjima, kad iskazuje mržnju veruje mu se da ga je šveg obuzeo gnjev, da mu reči plamte iskrenim, istinskim revoltom, A. &ve što je od svoga unutrašnjeg života uneo u S&voje stihove, đao je integralno. Kad on u gnjevnoj ironiji poručuje ustanicima da bacaju u oganj i svoju decu, kako bi Evropa viđela da se jeđan narod bori, vidi se iza te poesnik koji borbu shva-

TYuke čovek kk ) ta CaVabki e iljno i spremom je sve”

žrtvovati, Pesnik se zaklinje slobodi domovine na pušci, njegov život je na oštrici noža,

Revolt Đure Jakšića uperen je protiv kukavica, protiv strašljivaca, protiv onih koji beščaste viteške tradicije narođa, On mrzi paradni patriotizam, mrzi trgovce rodoljubljem. Viteško delo, podvig, krasi u njegovim očima čoveka. On je izveden pred preki sud zbog toga što nije mogao primiti da se nezasluženo đaju istoriske pohvale i počasti dezerteru. On nije mogao podneti laž. Laž na bojnom polju značila je za njega blasfemiju viteške časti.

Borci za slobođu su njegovi veliki uzori. Garibaldi, Hajduk Veljko, Stanoje Glavaš, to su istoriske lepote prema kojima je on imao istinsko divljenje do obožavanja. U njima je on video one orlove koji su često u dekoru njegove poezije. Smelost duha, hrabrost misli, požrtvovanost i beskompromisnost u borbi, buntovni stav protiv ropskog, mračnog, nazadnog, sve te motive koji su bili veoma živi u vremenu kada je on književno stvarao, ispevao je Jakšić u vrelom dahu, sa žestinom duha, sa ogorčenjem protiv svake vrste tiranije i nasilja. Njegova pesma »Jan Hus« je himna slobodi misli, a uisto vreme izliv mržnje prema onome što uništava slobodu misli, revolt na podlost, na preva= ru, na đivlju i glupu upotrebu sile nad nosiocima progresa. Jakšić je u toj pesmi osudio podlost i licemerstvo kaluđera. I u Jakšićevim rodoljubivim pesmama kojima je reagirao na događaje svoga vremena probija đuh revolta, bune koja ne podnosi polovične odluke, koja u žrtvi traži sve. On u pesmi »Padajte braćo«, koja je snažan pesnički izraz revolta na sram ropskih okova, zahteva da rodoljubi u borbi bacaju u oganj 1 samu svoju decu da bi stresli sa sebe ropstvo i sram. Stihovi Đure Jakšića ispevani vatreno, emotivno, imaju moć sugestije i u tome što se vidi da je u njihovom izrazu zalegla puna individual nost pesnika, njegova ličnost cela. Ono što je kipelo u srpskom narodu (Ta Srbin kipi, kipi i čeka«), to je ključalo u njegovoj poeziji.

Kad nije bio motiv života naroda U njegovim pesmama, kad je u pešmama b)o zauzet sobom, svojom ličnOŠĆU, Đura Jakšić je lirskom poezijom izražavao svoja „duševna stanja a kob so 0 nastajala u njegovom

r NR j oficijeiRo SBB anjiem u tami ı teroru stihova ie u stvari izraz njegove srdžbe, gnjeva i gnušanja na društvenu nepravdu, na ono što ga je u životu poražavalo svojom ružnoćom, na neiskrenost one inteligencije koja je udvor nički puzala pred monarhijom, na surovost i primitivnost vlasti, na sve što je sifno, spletkarsko, malodušno i ma lograđansko. Njegova ekstaza pred vi teškim delima, slobođarskim primerima iskrene i istinite rodđoljubivosti pred ustaničkim vrlinama naroda, pretvarala se u tužbalice, u uzdahe (njegov uzdah »O Bože moj« često je pripev u njegovim lirgkim, pesma=

je. Pesimizam njegovih .

ma), kada su ga obrvali teški tragični doživljaji u sukobu sa vladajućim društvenim odnosima koji su ga katkad dovodili i do kionuća i do sloma (himne posvećene despotima vladarima). On je tada u ogorčenosti, uvređenošti (kao pesnik, čovek i potomak narodnih ustanika) ispisivao da je on stena, »a! krvava«. I zaista u njegovim čuvemim pesmama »Ponoć« i »Na Liparu« krvavile su rane zadobijene u sukobu sa Srbijom birokratskog despotizma vladara koji su surovim sredstvima učvršćivali državni aparat, kada je on kao pesnik bio borački na strani onoga što je pro gresivno u srpskom narodu. On je duboko prezirao onaj mir ustajalosti i ropske pokornosti koji je nazvao blatomirom, Blato takvog mira ga je stezalo, gušilo, davilo, činilo da padne u očajanje, u bolnu rezignaciju, ali ne onu koja bi značila odricanje borbe. Kao što je ključao njegov revolt, tako je ključalo i njegovo gnušanje. Ispod stihova koji su iskazivali odbijanje od života i od ljudi, postojao je bol za čovekom, bol za viteškim, pesničkim slobođarskim čo-

Đura Jakšić vekom, bol iskazan emocionalno i afektivno, dubok, osećajan i zbog ioga onako lirski topao, potresan i ljudski, Ni pesme koje su posvećene piću nisu bahantne. nisu orgijaške, i u njima je odjek njegove nepomirenosti sa rugobama tadašnje društvene stvarnosti, njegove nepokornosti i neukro= tivosti. |

U pojedinim „njegovim „pesmama progovorila je ustanička Srbija, ona koja se borila sa ropstvom, sa despotizmom. i tiranijom, sa lažju i podlošću, progovorila je demokratska Srbija, ona koja se osvedočeno i istinito borila za sve što je značilo progres i blagostanje narođa. Prirodno je da je takav pesnik uzeo učešća u pokretu Svetozara Markovića. On je i u Svojoj poeziji prilazio temama iz društvenog života Srbije i to opet emocionalno i afektivno. Njegove pe-

, sme »Ratar« i »Švalja«, ma da nisu

umetnički uspele, označavaju po svojoj tematici prelom u srpskoj poeziji između romantizma i realizma. »Crvenjak« Đura Jakšić, kako su ga ćatinske i policiske dostave okrštavale, prilazio je naivno, pun dobrih namera temama koje šu bile prvi vesnici socijalizma u Srbiji.

Ređak je onakav umetnički spoj kakav se dogodio u umetničkom životu Đure Jakšića. On je bio i slikar i pesnik. On je iz slikarstva ušao u poeziju, Njegovi stihovi imaju svežih, sočnih boja, njegova upoređenja imaju slikarskih kvaliteta. Opisi prirode kod njega su veoma impresivni, plastični i puni osećajnog štimunga. (Primer: uvod u pesmu »Bura na moru«). Pesma »Noć u Gornjaku« sva je u osećanju jake, snažne, kamenite prirode, sva slikovita i upečatljiva u slikarskoj i dramatičarskoj doživljenosti pejzaža. Ono što čini još draž Jakšićeve poezije to je da njena reč uzbuđuje, neposredna je i direktna, udarna, uvćk sa akcentom koji ie zaoštren snažnim aosećajnim životom pesnika.

Proza Đure Jakšića nema one trajne vrednosti kao što je ima velikim delom njegova poezija. Proza mu je delom ispunjena romantičarskim patosom koji u njoj nije od naiboljeg umetničkog kvaliteta. Jedan deo Dpripovedaka je sa motivima iz njegovog doživljaja Mađarske bune kađa je zaveđen političkim vođama Srba u Voivodđini učestvovao kao vrlo mlad u borbama protiv mađarskih ustanika. No i u ovim pripovetkama pokaznn je osećaini interes za čoveka iz širokih narodnih slojeva, čija egzisten= cija je ugrožena nmepravđom ili ma-– terijalnom bedom. Njegova pripovetka »Seliaci« karakteristična je za obrađu tema iz narodnog života u pro=

zi Đure Jakšića, On je u toj pripo«

vetci veoma plastično i istinito naslikao vlast u tadašnjem selu, ličnu, obmanjivačku, lažljivu i podlu, u dosluhu sa kapetanom koji je primitivan, divlja sila, osion, prek, nasilan. Pošten, siromašan seljak, ako ne prikloni glavu, mora nastradati pod takvom vlašću. Đura Jakšić izliva neštedimice ljubav prema poštenju, čestitosti, karakternosti, Njegovo ushi-

ćenje prema onome što je smatrao da je pošteno, da je čisto u narodnim vrlinama, iako je iskazano retforično, preuveličano, — iskreno je, osećajno. U bogatima je video grabljivce, kod siromaha nalazio bogatstvo lepote i duše. U kršnoj lepoti pojedinih mla= dićča ratara oduševljeno je gledao likove vojvoda. Prozu je pisao često plemenitim srcem koje voli čoveka, čednim, naivnim, ekstatičnim, U tom srcu je bilo mržnje na ugnjetače, a velike ljubavi za ugnjetene.

On je u prozi i satiričan. Veoma je popularna bila njegova satira »Komadić švajcarskog sira« a i njegovi satirični dopisi cenzuri. U prozi i satiri je Đura Jakšić onaj pobunjenik iz poezije protiv društvene ne= pravde, ropske pokornosti, laži, licemerstva, podlošti- Proza Đure Jakšića pisana je lepim, čistim, narodnim jezikom.

Đura Jakšić je pod vrlo mučnim okolnostima &voga života pišao i đrame. Napisao je »Seobu Srbalja«, »Jelisavetu« i »Stanoja Glavaša« koji su se prikazivali na srpskim pozornica= ma. U drami »Seoba Srbalja« hteo je da stvori trageđiju narodnog vođe koga su oborili zloba i zavist, ono što je bilo mrsko Jakšiću u životu. I dramom »Seoba Srbalja« upravljaJa je ona romantičarska fabula koja e preovladavala u njegovim pripovetkama i bila sva usmerena na Suprotstavljanje dobrog i zlog, čovečnog i nečovečnog, pravičnog i nepra= vednog. »Jelisavetu« je napišao pod uticajem klasike unevši u romantični zaplet kob žene tuđinke zbog koje se isturčiše, iskrviše, podeliše u dva neprijateljska tabora rođena braća. Tu je Jakšićeva mržnja na laž, prevaru. neverstvo, izdaju, izbijala u stvaranju zmijskih likova, preuveličanih sukoba strasti. Toga ima i u zapletu »Stanoja Glavaša« u kome tragediju nosi žena veštica. No u »Stanoju Glavašu« preovlađuje herojska poema o slobodiilirska apoteoza harmonije srodnih viteški lepih duša.

Đura Jakšić je pesnik koji je u svo jim Mnjiževnim radovima postavljao goruće pitanje: zar nije bolja smrt ne go biti sramotni rob. On je bio umet nik u kome je buna narođa protiv tiranije i ropstva U više umetničkih ostvarenja našla svoga istinskog i snažnog pevača. Zmaj je osetio veličinu i lepotu njegove pojave u isto” riji Srbije. Jakšićeva smrt ga je inspirisala đa napiše svoju najlepšu pesmu »Svetli grobovi«. U toj pesmi je visoko uzdignut značaj narodnog, demokratskog, šslobodarskog pesnika kakav je, sa, svim svojim ·kolebanjima, bio Đura Jakšić.

Izložba slika Đure Jakšića

Umetnički muzej u Beograđu obeležiće izložbom slikarskih radđova Đure Jakšića sedamdesetu godinu od dana smrti ovog našeg velikog pesnika i slikara, U novim prostorijama na Studentskom trgu, gde je sada Muzej privremeno smešten, biće izloženo oko 60 slikarskih radova, istoriskih kompozicija, portreta i drugih slika Đure Jakšića. ;

Nijednom našem umetniku nisu to_ liko stradali radovi kao Đuri Jakšiću. U Svetozarevu. Levču, Gruži, Stigu, u Timočkoj Krajini, gdegod je bio sa službom, vrlo je živa uspomena na Đuru Jakšića i posle sedamdeset godina njegove smrti, ali njego-

! ve slike, potreti i ikone koje se nalaze po privatnim kućama sve' doskora nisu bile cenjene i čuvane. Mnoge od njih probale su bez traga.

Povodom ove izložbe, koja će se o-

tvoriti 99 ovog meseca, Umetnički mu-

zej u Beogradu uputio je poziv svima onima koji imaju ma kakvu sliku, cTtež ili ma što u vezi s Jakšićevim slikarskim radom (pismeni dokument ili usmeno „predanje) da to pošalju, odnosno dostave upravi Muzeja. Ova izložba biće jedinstvena prilika da se prikupi, pregleda i u ređ dovede sko. ro celokupno likovno umetničko delo

Đure “Jakšića,

“. y -

PRIMERAK UTORKOM 3 DINARA

O BLIKARSTVU.. ĐURE JAKŠIĆA”

Veljko PETROVIĆ

Slikarstvo Đure Jakšića prožeto je njegovom slikarskom, i samo baš slikarskom poezijom od koje još uvek trepere sva njegova platna. Tražiti u kojoj se meri pod ıdaraju njegovi stihovi, njegova poezija, u užem smislu, s poezijom njegova živopisa, možda je i uzaludan i isprazan posao. U Đuri koji je tako tragično protivrečan i kao čovek, idealno je bio postignut dđuhov=% umetnički duplicitet; duševna podvojenost slikara i pesnika bila je sprovedena kao izuzetno uspelo razgraničenje. Poezija njegova slikarstva sasvim je iz drugih izvora, a izražava se čisto, t. zv. likovnim sredstvima. A što se jakšićevske.snage i žestine tiče, poznate našem narodu iz njegovih pesama, ona se nalazi, možda, u istoj meri kao i u »Ponoći« i u »Otadžbini«, i u pojedinim njegovim slikarskim radovima. ~

Ima Đura jedno desetak portreta u kojima je uspeo da spoji trenutnu, profesionalnu celishodnost sa najvišim zahtevima umetnosti. Ni u pripoveci, ni u drami nije tako krepko oživljavao ljude, Kao kod velikih umetnika najprefinjenija i silovita sredstva kičice i palete, koja sama po sebi pune očaravaju oči, upotrebljena su da se prikaže jeđan ćifta, magazadžija, neki dotučeni nastavnik, u dernoj selendri otupeli ili u svojoj nemoći, nad nekadašnjim, ubijenim snovima ozlojeđemi pop, naše devojke iz unutrašnjosti, neke još sa iluzijama a neke već klonule i nujne; a sav njihov ljudski značaj osvetljen jednim čisto slikarskim podvigom; fakoreći, Đura, tim povodom, onako, usput, koketno i viteški, vitlajući kistom kao mačem rešava jeđan slikarski problem za Svoj račun, za &voje uživanje. Ali, baš

. to, ta istođobnost što pošteno služi

predmetu i otkriva čoveka čoveku, i rešava vlrtuozno, vratolomno rešava izbor glatkog i pastoznog, pravog i zavinutog poteza, dodirnog kao dosetka i kompliment ili energičnog, svom dužinom jednog organa ili ivične ili pupčave površine, smelo, srećno povučemog, baš to čini đa mu je slika nekog tamo boltadžije iz Levča, nezaboravna, simbolična figura.

Njega nije mogao uza sebe vezati takav nui Criać-ajetonastavnik. On je čeznuo za učiteljem, za vođom. Odnos sa velikim umetnikom Danilom ostao je u magli; ali, iako je posle njega otišao u Beč, i odmah naišao na svoga Majstora, na Rembranta, još dugo se na njemu oseća uticaj velikog bečkerečkog slikara. Nama se čini, Danil je učvrstio u Đuri ono što je u njemu bikno: da i pri najskromnijem zadatku postavi sebi visok umetnički problem. Njega je moralo zbuniti i to što mu knjizevni rad svi, jednoglasno, visoko cene, a »moleraj« mu smatraju kao prosečan moleraj. istina njegov stariji drug, Veliki, učeni, tragični Radonić visoko ga uvažava, On SVOjom rukom kopira slike toga ncuravnoteženog, nesvršenog đaka, ali, to je izuzetak, a Novak je, uostalom, nenormaan. 1, tako na kraju Kid,cva, l on sam sebe postepeno upušta kao šlikara. A ko ti sve nije uvažen umetnik u njegovo vreme, i »t. odOLrOVIC | a Simić, i Jovan Popović, i Klajić itd., a za njega se. govorilo kao i kasnije, recimo, za skromnije slikare, za Jugovića, za Ranosa, Andrejevića, Milojevića itd. .

Mi ne znamo, ali možemo zamisliti kako je srpski narod u širini primao prve radove naših prvih »akademskih malera«, u prvim desetinama XVIII veka, u tiepolozovanome Beču barokizovanu decu naših vinčanskih, račanskih, studeničkih i »pekskih« zoopraia. Mnogo lakše no i posle sto i više godina srpska buržoazija slikarstvo Đure Jakšića. Barokiziranje se vršilo neosetno i postepeno i u srcu samoga Balkana; oduvek se srpski živopis, srpska verzija vizantijskoga zidnog slikarstva i ikonopisa uopšte, odlikovao baš takvim srodnim nakionostima ka dramatičnoj ili monumentalno-gracioznoj, osveštanoj, obredno uigranoj ritmici. Uz to, naše patrijarhalno društvo, u novim krajevima preko Save, moralo se prilagođavati oblicima i zakonima tamošnjeg feudalnog društva. Interes je bio naše čeone klase, visokoga klira, oficirskoga kora i svežih plemića i spahija kao i njihovih kandidata, obogaćenih kupaca i vojnih liferanata, da se mnoge, donete, drevne forme i osnafski kanoni zamene novim3, zapadnjačkima. Auktoritet pomenute klase u narodu, u tome taboru zbegova, bio je još dosta neokrnjen, ~ i |

Đurina novina naišla je na grđe te škoće (posle dvadeset godina Đorđe Krstić je imao još uvek velike muke, Nz istih motiva, otprilike. Pa čak, u novije doba, i sama Nadežda Petrović a za njom i pok. Petar Dobrović), Tek što se građanska klasa, — vodeća: sada namesto pomenute koja je isto ta= ko brzo propala i izumrla kao što se i digla bila — »ekonomi«kulaci, sitniji trgovci, majstori s nekoliko kalfi i šegrta, »plavi klir« parohijskoga sve=

Binovi,

štenstva | njihovi školovani

Novak

· pored svoje bujne romantičarske pri_

tek što su se ti sljubili s tzv. bider” majerskim stilom, s austronemačkim, maiograđanskim izdanjem „nekada- šnjega pseudoklasicizma, hrupio je bio Đura Jakšić sa svojom strastvenom, kategoričnom prirodom. .

Nisu razabrali divne tonove u tome obilju, kao kad neko ne može da čuje melodiju u Bahovim fugama i u Vagnerovome orkestru. Naviknu se ljudi i na ·izvesnu skalu boja, na izvesne konirapunkte, na izvesno stavljanje likova u prostor, u vazduh, u sutonski ili praskozorski čas, u zapravo sobno zavesama otupljeno, posivl]jeno, pozelenjeno osvetljenje, A Đura je bio nesvesni poklonik sunca. Protivurečno je, ali Holanđani, Rembrant, otkrili su njemu zlatnu boju sunca, san osuđe_ nika u tamnici o suncu, čežnju opoga koji pati u memli za sunčevim zlatom, za nečujnim prštanjem sunčeve Žžuterumene vreline. On ne slaže boje, modelišući kao vajarsko delo, da u o– živijenom obliku stane i da stoji pred gledaocem, Svi delići njegove silkarske materije kao da neprestano žive i rade. I na najviše izrađenome, savrše= no punjenome platnu ima nečega hotimice nedorečenog, zagrcnutog, i to će biti verovatno ono što oživljava nje gov živopis, ali, i što je dugo godina ostalo zagonetno, neshvaćeno. Kakvo je bilo- po Đuru slikara nepovoljno raspoloženje, dokazuje i mišljenje Novaka hRadonića: kao da Dura svojim clair-obscur rembrantizmom prikriva nedostatke svoga znanja. A Radonić je, mače i voleo Jakšića i priznavao nadmoć njegova genija!

Je li čudo što je onda s godinama, zaista, sve više zanemarivao crtež i brižljivu konstrukciju? Je li čudo što je u poslednje vreme gotovo prestao da mala, dok su književni, naročito dramski planovi, vrvili do smrti u toj bogatoj, genijalnoj, umetničkog glavi. Ali, baš u poslednjim radovima, uzmimo samo kako Je »Vermerski« ispevao pozadinu naručenih jagodinskih ikona — ima najviše tih čisto slikar. skih, nadaleko u svetu jedinstvenih, tananosti i dubina.

I nesreća je nastavila da ga goni i posle smrti.

Dve zbir.» glavnih Đurinih rađova, najobičnijih kompozicija, propadoše. Prva u Novom Sadu, Dtri slomu srpskog narodnog, t.zV. Niiletićevog pokreta, pod pretnjom mađarskog komesara, barona Majtenjija, a druga, o sižeima slična, od dvadesetak slika, izgorela je u konaku manastira Vraćevštice 1922 godine, Tu su bile i velike kompozicije »Kosovske«, »Mišarske«, čini se i »Veibuške bitke« i boja na Ćokešini, i Rajić na topu, i Sinđelić na Čegru i Hajduk-Veljkova pogibija. I inače, neobično je mnogo njegovih radova propalo tokom vremena uopšte, a, naročito, ža ova dva svetska rata.

Pa, ipak, i iz ovih preostalih uveriće se današnji, duhom slobodniji, naraštaji da je Đura Jakšić bio isto tako veliki slikar kao | pesnik. Videćete jednu jedinstvonu pojavu Čudesnog, kongenijalnog rembrantovca, u zabitnim baikanskuin planinama, 6U-ih i {0-ih godina. A taj Đurin rembrantizam niti je podražavački manir niti je prijanjanje mekušnog talentića, već snažna, izvorna, duhovna rezonacija kroz vekove ı preko svih zemljopisnih i civilizacionih rastojanja, Nešto, što baš danas čini njegove radove bliskim i rečitim. A taj mument uči nas i tome, kako snažna umetnička ličnost, i

kada je odvojena od mođe i manira

krajeva, kao što je Đura ostao po.strani i impresionizma i plenerizma, pa, i

| svoga vremena, ipak prodre na kraju | |

rode zadržao upravo dovOlino smisla za neophodno realno posmatrcnje 8VO-–

jih savremenika. Njegovi likovi, i po red slikarske propratne muzike, odi-. šu životom, svojim i svoga doba, A još ·

nedovoljno upoznata „crkvena ikono-

i 3 i

pP_afija Đure Jakšića, jednoga dana za- ~

diviće svet. Taj biblijski žanr pružao je više slobode i niaha njegovoj uobrazilji od slikanja popa, popadije, popovske dece, daskala i raznih drugih kasabalija.

Prava istina o Đuninoj umetnosti objaviće se tek onda kada še prikupc i prouče, na jednome mestu poređani, svi njegovi radovi. Ali, zato će se tra- . žiti da se i iz svih crkava ustupe ikone Đure Jakšića, Njegovih radova toliko .je propalo da bi same . crkvene vlasti đobro učinile kad bi ih zame. nile valjanim kopijama. Kad se bi jednom prikazalo celokupno J. i vo delo tek tađa će se videti k bi umetnika imalo čovečanstvo d

Đura, kojom srećom, živeo i Y 45 a

se u snošljivijim, ili, bar, TP ijenijim:

društvenim, politički