Književne novine

| |

re Pe eee

LOMA

STRANA 2 „. |?

1 Proteklo je trideset i tri godine od pojave prve knjige »koja o ratu govori prosto, surovo, mirno i s nemi. novnom snagom istine«. To je »Oganj«, jedan od najboljih romana o onom pokolju miliona, koji je u istoTiji ostao zabeležen pod imenom PrVOg svetskog rata. Pisac potresnog svedđočanstva o toj svetskoj klanici i ujedno nemilosrdni tužilac koji ie digao svoj glas protiv njenih organizatora, imperijalista, bio ie i sam običan vojnik u jednom francuskom puku, čovek koji je već prešao bio četrdesetu — Anri Barbis.

Roman »Oganj«, koji ie najpre, od avgusta do novembra 1916 godine, izlazio u nastavcima u listu »BVr«

| it ovoj knjizi, izvanredno jednostavnoj i nemilosrdno istinitoj, priča Be kako ljudi raznih nacija, ali pod-

jednako razumni, isirebljuju jedni druge, uništavaju vekovne plodove

Bvog robijaškog i veličanstvenog iruda, pretvarajući u gomile smeća hramove i kuće, do temelja razaraiući gradove, sela i vinograđe; priča se kako su iskvarili stotine hiljada heltara zemlje, koju su njihovi preci 8jajno obradili, a koja je sada, zadugo, zasuta komađem gvožđa i žatrovana trulim mesom nevino pobijenih ljudi, TBaveći se ovim bezumnim ·pošlom šamoistrebljenja i uništavanja kulture, oni, ti ljudi, sposobni da razummo rasuđuju o svemu što draži njihovu kožu i živce, što uzbuđuje njihova srca i njihov razum, mole 8e bogu, mole se iskreno i, kako opisuje jedan od junaka Knjige, mole se »idiofski istovetno«, pa posle toga opet počinju divlju samoubilačku rabotu, takođe »idiotski istovetno«. Na Str, 9239-40 čitalac će naći sliku bogoslu= 'Đenja kod Nemaca i Praneuza, koji podjednako iskreno veruju da je u kovavom i podlom poslu rata »B nama bog«. :

A. ti isti zatim kažu: »Baš je bogu stalo do nags!« I ii isti junaci veljkomučenici, bratoubice, pitaju jedan drugog: .

»Pa ipak, kako bog sme da dopusti da svi ljudi podjednako misle da je on — 8 njima, a ne s drugima?«

Razmišljajući dirljivo i prosto kao deca, ovi liadi prolivaju uzajamno krv i govore:

»Kad bi postojao bog, dobar i milostiv, — ne bi bilo zime!«

Ali, iako rasuđuju ovako jasno, ovi veliki! mučenici ponovo idu da ubijaju jedni druge.

Zašto? Iz kog razloga? Oni i to zna» ju, — oni sami govore o Sebi:

»-—oJ Ah, .nismo mi rđavi ljudi, ali smo — tako jadni i nesrećni. A. uz to smo glupi, suviše glupi!«

TI svešhni toga, nastavljaju Ssramno, zločinačko delo razaranja.

Kaplar Bertran zna više od dru. gih, on govori jezikom mudraca:

»—, Budućnost! — uzviknu om odjednom proročkim glasom. — Kakvim će očima gledati na nas oni koji budu živeli posle nas, i čija će duša najzad biti dovedena u ravnotežu zahvaljujući+ napretku koji je neminovan kao sudbina? Kakvim će očima oni gledati na ova ubištva i na naše pod. vige, o kojima ni mi koji ih izvršuw jemo ne znamo da li ih treba sravnji= vati sa delima Plutarhovih i Korne= jevih junaka, ili pak sa podvizima a– paša?.., Pa ipak, pazi! Postoji jedno

· lice, jedam lik koji se uzdiže iznad

mata, koji će večito sjati lepotorma i hrabrošću!

Naslonjen na štap, i nagnut k njemu slušao sam upijajući u sebe ove reči, koje su u nemoj noći izvirale ja ovih gotovo uvek nemih usta, Jasnim glasom on kriknu: :

— Libkneht!

Uspravio se ne rastavljajući pre= Rkrštene ruke. Njegovo divno lice sa ozbiljnim izrazom &talue, klonulo je na grudi. Ali je ubrzo opet podigao glavu. i ponovio: |

— Budućnost! Buđućnost! Stvar je budućnosti da ispravi sadašnjost, da je izbriše iz gećanja ljudi kao nešto odvrafno i stamno. Pa ipak, ova sadašnjost je neophodna, neophodna! Neka ja stid i sramota i vojničku slavu, i armije, i vojnički zanat, koji, naizmenično, pretvara ljude čas u žrtve bez mozga, čas u podle dželate!

neka je sramota! To je istina, ali. to je — i suviše istina; istina za _ večnost, ali još ne iza nas. T'o će biti istina kada je budu uvrstili među ostale istine koje ćemo biti, u stanju da doštignemo tek docnije, pošto se naš duh očisti. Još smo daleko od toga. Sada, u ovom +renuiku, ova je dstina gotovo zabluda; ova sveta reč samo je bogohuljenje! ; i ' On se nekako naročito glasno nasmejao i zamišljeno je nastavio:

— Jednom sam im nekako i rekao da verujem u proročanštva samo zato da bih obodrio ljude i naterao ih da pođu napred.!

Ali. iako govori tako, taj spokojni, hrabri čovek, kog poštuju svi vojnici

"hjegova voda, vodi ih u besmislen pokolj i sam umire na biatnjavom po= lju, usred leševa u rašpadanju.

U svemu tome jasno i podrugljivo plamti ubistvena protivrečnost koja čoveka ponižava do stepena nemog oruđa, do nekakve odvratne mašine stvorene od zle i mračne, sile da bi pošlužila njenim đavolskim ciljevima,

I bliski su i dragi Srcu ovi ne= Brećni junaci, ali, uistinu, oni izgle-

daju kao prokletnici koji u sebi sa-

mima nose večilo nepomirljivu Dprotivrečnost razuma i Volje. Reklo bi se da je njihov razumi već toliko švrofuo i snažam da je u B8tanju da

TRAGOM BARBISOVOG, LL GGNJA P |

(kao neki ratni bilten o situaciji na frontu savesti ubrzo je preyeđen na 8ve jezike na kojima se govorilo u beskrajnim rTovovima Prvog svetskog rata. Ovim nezaboravnim delom Barbis je progovorio u ime napredne francuske inteligencije, koja je, ukoliko je nesreća rata više rasla, sve jasnije nazirala nove, revolucionarne oblike borbe za mir, mnogo efikasnije od jalovog pacifističkog nedirahjia rafa. O ratnim rOmanima Barbisa, »Ognju« i »Svetlo-, sti« Lenjin je pisao: »Preobraćanjae sasvim prostog, idejama i proedrasudama potpuno pritisnutog malograđa–nina i čoveka iz mase, ı revolućiona«

JEDNA IZVBSNA KNJIGA

»OGANJ« OD A. BARBIŠA

zaustavi odvratnu klanicu, da učini kraj svetskom zločinu, alia. oni su bez volje; shvatajući svu odvratnost ubistva, odričući ga se u svojoj duši, oni ipak idu da ubijaju, da ruše i da umiru u krvi i blatu,

»Bitke se ostvaruju našim rukama, — kažu oni. Mi. služimo hao materijal za rat. On je sav sazdan samo od tela i duša prostih vojnika. Mi gomila. mo leševe po ravnicama i punimo Tele krvlju, svi mi, ma da je švaki od mas nevidljiv, ier je suviše velik naš broj. Opusteli gradovi, razorena sela i zaseoci, — tlo Su pustinje koje su ostale bez nas, ili ostale posle nas, Da, 8šve smo to mi — i samo mi!««

Da. to je istina. Rat — to su narodi; bez njih. ne bi bilo ničega, sem možda grdnji izdaleka. Ali o ratu ne odlučuju oni, već ljudi koji upravljaju. »— \vVbarodi se sada bore da bi 5e spašli tih upravljača. Ovaj rat nije ništa drugo do produženje Francuslte vevolucije.

— U tom slučaju izlaži đa mi rađimo za Pruse?

— Nađajmo se đa radimo za njih, — saglasši se jeđan od paćenika.

— Narođi, to je — ništa, a treba da bude sve, — progovori u tom trehutku čovek koji me je gledao upiknim pogledom; on je ponovio, njemu ne« poznatu, istorisku frazu isrečenu pre više od jednog veka, i on joj najzad dade njom velilhi svetski 8misao,

TI ovaj nesrećnik, čučeći čelVoVonoške u blatu, podiže Svoje lice bplokleinika i žudno pogleda napred, u beskraj«, ı \

Šta će tamo, sagledati? Verujemo da će sagledati svoje potomke, &lo-

bodne, pametne i pune snažne Volje.

* NT.

Ovu strašnu i radosnu knjigu napisao. je Anri Barbis, čovek koji 'je lično preživeo sve strahote rata, celo njegovo bezumlje,

"To nije paradna knjiga genijalnog Lava 'Polstoja, čiji je genije Đosmatrao rat u dalekoj prošlosti; io nije žalostivo delo Berte Sutner »Dole rat«, delo koje je napisano:u dobroj nameri, ali koje nije u stanju nikog ni u Šta ni da uveri ni da razuveri.

To je kwjiga jednostavna, kao Je. vanđelje, ispunjena proročkim gnevom, to je — prva kojiga koja o ratu govori prosto, SurOVO, mirno i 8, neminovnom. snagom istine. U njoj nema opisivanja: koja čine raf gomantičnim, Koja njegova blatajavo-krvavu Strahotu slikaju u Bvim duginim bojama.

Barbis je napisao svakidašnjicu yYata, on je prikazao rat kao posao, te= žak i prljav pošao uzajamnog istrebljivanja nedužnih ljuđi, koji nisu kri“ vi ni za Šta sem za gluposti. U njegovoj Nnjizi nema obojenih slika bitaka, nema opisa hrabrosti pojeđinih vojnika, — Barbisova knjiga prožeta je grubom Dpoezijom istine, ona prikazuje hrabrost naroda, hrabrost stotine hiljada i miliona ljudi osuđenih na smyt i uništenje od velikog provokatora narođa — kapitala,

Taj Đavo, potpuno realan, koji neumorno rađi.među nama, glavni je junak Bayrbisove knjige. Zaslepivši 921, lione. prostih ljudi , lažnim sjajem ideja i učenja koja ubijaju volju, Oirovavši ih olirovam pohlepe, zavisti, Rioristoljublja, saterao je milione njih na plodna Polja Pranćuske, i tu su

oni tokom četiri gođine pretvarali u.

prah sve što je izgrađeno rađom gEOtovo dva stoleća, i tako „još jednom pokazali samima sebi da je majgori neprijatelj čoveku. ,—= njegovo Olsusevo volje i njegova nerazumnost, .

Barbis je dublje no iko pre njega prodro u suštinu rata i glasom: vešnika novog Jevanđelja pokazao ljudima bezdan njihovih zabluda,

Svaka stranica njegove knjige pret+ stavlia udarac gvozdenim čekićem istine po čitavoj masi laži, licemerstyva, svireposti, blata i krvi, što se opštim izrazom naziva; rat. Njegova mračna knjiga strašna je u &vojoj nepošted~

noj jstini, ali-_po mraku koji pisac .

prikazuje svetlucaju plamičci novoj sazn-nja, — i ti plamičci će se, mi u to verujemo, lUsMONO rasplamteki u svetski plamen očišćenja zemlie od blata, krvi, laži i licemerstva koje jćč stvorio Đavo-Kappital. Ljudi o kojim govori Barbis već. počinju smelo da odriču vlast boga. nad čovekom, i fc je siguran znak da će uskoro, 'sa Bt: dom i gnevom, osšotiti lako je' zločihačka i odvralna vlasti čoveka nac njemu sličnim,

Mi ·živimo u tragičnim danima, ha– ma je neizdržljivo teško, ali mi živimo u predvečerje · preporođa Svil dobrih sila čovekovih koje ga vode ka slobodnom stvaralaštvu i rađu, Tc ie istina. i ona nas mora {ošiti, jačBti naše snage, bodriti na8. |

1919 i i. •

(M. Gonkiy »O litenatunie izdanje »Kulture«, Đeograd, 1940) |

francuskog. vojnika), ,

pesnički i herojski

* .

ra, upravo pod uticajem rata, to je.

prikazano neobično snažno, đarovito i ibthimito«. Knjiga »Oganj« bila · je prvi odvažan korak Barbisa na revolucionarnom putu borbe za mir i napredak čovečahštva, na putu kojim će on, uzdignute glave, nesalomljiv i neumoran stupati do kraja svoga života. U toku seđamnađest godina koje mu preostaju od kraja rata Da do smrti,

· Anri Barbiša ćemo čuti uvek kada

Mijre: Anri Barbis

{reba braniti pravo nekog narođa na slobodu i nezavisnošt, oh će to činiti sa istom ljubavlju i žarom kao kada. se radi o njegovoj Francuskoj. čelu grupe &lvorene 1919 godine oko

naprednog časopisa »Klarte«, Barbis.

ustaie u odbranu mlađe Sovjetske republike od intervencioništa. Godine 1925 on izdaje valreni apel protiv rata u Maroku, koji je započet u in. teresu trustova. Kada se na Balkanu razbesneo beli teror, on hita ma lice mesta i piše strašnu optužnicu »Krvnici« (19%). Pred, opasnošću novog svetskog pokolja, Barbis, zajedno sa Romen Rolanom i Pol Lanžvenom, osniva 1932 godine Svetski komitet za borbu protiv rata i fašizma, a pred samu smrt učestvuje u. pripremama za Pariski hongres za zaštitu kulture. Za čitavo vreme ove intenzivne političke altivnosti, Barbis stiže i da piše novele (»Sile«, 1926. »Razno«, 1998), romane »Okivanja« 1925), filozofske eseje i putopise, koji zajedno sa njegovim političkim spisima čine oko tridesetak. knjiga,

U spomen Anri Barbiša, RepubliBanski savez bivših boraca u Frahcuskoj, organizuje ovih dana veliku Povorku mira, koja će obići bojišta iz Prvog svetskog rata, opisana u ču“ venom Barbisovom romanu »Oganj«, Koliko uspomena buđi u čoveku ova kratka vest; uspomena ma borca i pisca Barbisa i na njegove knjige, a

među njima naročito, na jednu, na,

roman »Oganj«., U ovoj knjizi jedna ličnost govori 0 buđućnosti. Čini mi se da je buđućnost o kojoj sa toliko zanoša govori kaplar Đertran, usivari naša sađašnjost Rada narodi ja8no vide u ratu samo jednu krvavu Varijantu berzangke igre ljudskim žiVOtima i svesni wu svoje mepobedive snage, kojom mogu đa brane i odbra= ne mi? u Svelu, uprkoš sve jače, zaglušujuće graje. zlogukih, crnih . ptičurina ral. . ?5Izgradnji te svesti dao je dragocen prilog i Anri Barbis. Zato je on blizak i našim slobođnim narodima, pOnosnhima svojom zemljom koja oveta pod njihovim radnim, miroljubivim rukama, i oni dobro pamte njegovu

reč i danas, četrnaest godina bosle”

njegove, šmrti, kao što su još za pesšnikova života upoznali i zavoleli njegova dela (»Oganj«e 1919, »Svetlost«

i iD93).

Zato ovih dana i mi u mislima pratimo francuske drugove u dugoj Povorei mira tragom MBarbisove knjige.

|Y. P.-

KRIDEVNFENOVNE

- jamske jedimice 'ĐDrimaju

e ——

kom Poluotoku trešte Pp radni koraci | _ blistaju 8 ječane ubio, e: tališs-.

ikovanja za staru slavu.

” Kad i mehkhada —-/Pijaca Venocija u

Nj top Ia M | SO Pa TDN, ISU aa · Opet, "poslije predaha, ina fipeninSI i

1 ireno olhlomalatyo Trva_ lunikvišta tjera staru praksu obmanjivanja talijandkog narqda iz 'yremena kada su vješti brzopletci od poraza stvarali pobjede, kao što danas nji

Rimu; govori puha „Uspomema /»ba „ hovi'geneFali sa “optuženičke klupe

slavne bitke« — Afrika, Španija, PFrancuška, Grčka, Jugoslavija.. Za_ Oki ovih „jedinica, poznatih lutalica-

osvajača, kite se zlatnim i srebrnim

hoće da budu +užitelji, L/eredita „del

passato — nasljedstvo „prošlosti, staro breme koga su nesumnjivo sve više

medaljama-za- hrabrost i uspjehe u--w>svijesne i talijanske mase,

ratu. Stari se duh vampiri, uz licemjerni blagoslov crnih mantija; palmove grančice i stidljivo izvlačenje otupjelih mačeya, E oka 0 Ovoga buta u tome vrtlogu šarenih boja i južnjačkog temperamenta, prepoznajemo zelene alpinske , egalizire,

“koji su prošli svoj put preko dva kon.

timenta, Amba Aradam i Ašangi, Pri morske Alpe i ag ida PPUNiĆ 1941 godine. Oni se sjećaju kada su na Mritrejskom frontu gipali ~iperit protiv etiopških vojski, čekali slom Francuske u dolini Varaite da bi krenuli naprijed, ginuli i smrzavali se na brdima iznad Korče, dok je koman-

· dant fronta trošio večeri“ u 'Titani

komponujući muziku za film, Prepoznajemo ih dobro, te nosioce viteških križeva za osvjedočenu hrabrost u ratu. To su ohi isti koji su aprila' 1941 godine, petnaest dana po ulasku ~ u Split, snimali »krvavčć borbe za oBvajanje ptada« Ili se u Ljubljani, nnoružani đo zuba, sjećali nesigurno Što na pet Slovenaca ima svega jedan fašistički vojnik, i tražili od Rima, preko Visokog komesara, još 24.000 junaka. U av n

· Parizejski nedužne rimske svečano sti, namijenjene preživjelim ostacima trupa XIV armijskog korpusa, koje su u Crhnoi Gori mahhitale. i divljale za julskih đana 1041 godine, prizivaju usnule duhove po veceplu Dokojnika iz Verone »ne bi li Tr ani razumjeli njihovu latinšlinu«, Zašvirali su Donovo šftare gajđe Virđinia Gajde, koje su talijansitom narođu donijele: mnogo zla i bijede. |

T2 fratar&kih samostana, vatikanskih azila i Legije stranaca vraćaju še kor. milari fašističke Italije, vojnički i hijerarhijski, zločinei, koji su 8av svoj vijek sticali k""ijeru dodđ oravanjem, spletkama i, lažima. Ovi vračevi i proroci, vještaci i isposnici naslijedili su Perzanovu Ssmionosšt, koji je poslije batina pod Visom 1806, me trepnuvši okom, poručio u Rim da ije ostao »gospodarem mora«, Ništa zalio, jučer je njegov kolega Sanzoneti magijski; mijenjao 10.000 tona u 80.000 tona potoplienog . neprijateljškog brođovlja, »jer to bolje pali«, a načelnik Glavnog generalštaba vojske Kavalero, poslije

nejispjele laži popravio 280 u 160 tobo-

va mjesečne proizvodnje,, dok je talijanski narod grcao varan lažima o pobjedi liktorsških simbola,

Vojmir RLJAKOVIĆ

sssnR TT RO i Ati Rečnik Savrpmnn0j U Lenjingrađskom odeljenju Inatituta ruskog jezika Akademije nau<ka SSSR, nastavlia se. 8a- radom na izdavanju »Rečnika savremenog ruškoš književnog Jjezika«, Rečnik će imati 15 tomova 1 sadržnće više od 930.000 reči. Prošle godine izašao je iz štampe prvi tom, a u pripremi su još tri toma. NEANAE i Rečnik treba đa odrazi leksičko bogatstvo ruskog jezika. Značenje i upotreba svbke reči ilustfovani su ci._ tatima iz radova istaknulih političkih radnika, književnika, naučna, a takođe i iz dnevne štampe. U radu na ovom rečniku TIhštitut je koristio »kartoteku ćitata«, koja je započeta još u prošlom a&toleću,

Odgovorni urednik ovog rečnika je ·'S. Barhudarov, dopišni člam Akađemije nauka SSSR.

POLJSEA MEĐUNARODNI ŠOPENOV KONKURS U VARŠAVI

U okviru proslave stogodišnjice smrti velikog poljskog kompozitora Frederika Šopena, ~ Varšavi će se prirediti Šopenov konkurs, prvi Dposle oglobođenja Poljske. Na konkursu će učestvovati reprođultivni umetnici iz dvađeset zemalja Evrope i Amerike. i

PRANCUSKA PROSLAVA 95-GODIŠNJICE SMRTI ANATOLA · FRANSA

Nacionalni komitet Pokreta francu> skih intelektualaca za odbranu mira odlučio je da svečano proslavi "vađesetpetogodišnjicu smrti naprednog francuskog pisca Anatola Franmsa. Tim povodom prirediće se u gradu Turu predavanje sa temom: Anatol Frans i mir, Proslava će se ođržati takođe i U mestu Bošleri nedaleko od grada Tura, gde je Anatol Brans pre ' minuo (12 oktobra 1924).

NA GRANICI

Za nama je oštao Šent Ilj — DO» sljednja stanica na našoj teritoriji prema austriskoj granici, ”

Kađ smo osjetili da je lokomotiva trgla vagone sa štoenice Šemt Ilj, zadrhtalo je u nama. Taj trzaj vagona naprijed značio je otkidanje od naše zemlje — više na našoj teritoriji nečemo slati. ;

— Je li daleko granica? — raspitujemo se kod drugova koji poznaju ovaj kraj? f#

—Nije daleko, začaš &8mo tamo.

fako brzo juri voz među brežuljcima po kojima vidimo čas šume, čas male voćnjake, čas njivice, Zašto tako hita naprijed, kad nas u ovome času i misli i želje noše ka onome što je ostalo iza nas, k našim gradovima, našim ljudima?

Đez dogovara, bez međusobnog pogleda, od srca.,se olkida pjesma:

Druže Tito, mi ti se kunemoO. .

Toliko puta smo pjevali i čuli tu pjesmu! :

Čuli smo je od delegata na V kohgresu KPJ, čuli je na drugim konpredšima i konferencijama, čuli od frontovskih i omladinskih radnih brigađa, čuli. na manifestacijama i mitinzima, čuli od pionira ša crvenim ' maramama. Ali ovdje i sada, dok nas voz, noši međama naše sacijalističke, zemlje, ia pjesma, vaka njena riječ, znači još jedan naš zavjet zemlji i partiji, još jedan naš pozdrav na rastanku — zemlji i Partiji voljenoj,

Pjevamo tako, stojeći kraj prozora. Vjetar nas šiba po licu.

Pjevamo zabacivši glave.

Druže, uđahni duboko, duboko još je to vazduh sa naših planina! usrikni vazduha, meokuženog zlobom,i

lažju, napoj se čistog vazđuha do povratka, odnesi mirise njegove u svOjim gruđima! ” ·

Oči moje, gledajte, gledajte — odnesite u sebi neizbrisive slike ovih brda, ovih ma i kržljavih šumaraka, ovih proplanaka, tihih dolina. Odnesite i Sebi, đo povratka, modrinu na-– šega neba. I pod tom modrinom, pod tim nebom — drage likove naših ljudi, Odnesite, oči...

Stojim uz prozor. Oči suze od vje-e tra što mi bije u lice. A. kako bih htio da mi oči budu bistre, da im ništa ne promakne,

Blizu je granica!

Promaljam glavu kroz prozor, tražim akom kakav bilo granični znak, Još se ništa ne vidi. t

Još koji trenutak i napustićemo našu socijalističku zemlju. Pred nama su Austrija. Čehoslovačka, Poliska, Švedska, Idemo u drugi avijet: vidjećemo i kapitalistički poredak i, zemlje koje idu K socijalizmu, Ali u tim zemljama buja strašni korov informbirovštine. Od toga korova mrak pada na one koji .suih posijali, U tome mraku običnome čovjeku su još, za svaki slu= čaj, i oči vezane. Pa ipak sada, na međi svoje zemlje, ja vidim i znam: sinmuće sunce istine naše — d&pržiće sav taj *orov laži, doći će kosci smjeli — pokosiće ogorjele. stabljike korova, dunuće vjetrovi silni — odnijeće sve prljave fragave. I zemlja, i nebo, i lice ljudi biće čisti, Ljudi će pružiti ruke jedni drugima. Mi ćemo tada reći: zemlju našu htjeli su prikovati uz eramni stub, a ona se za ovo borila — i pobijedila!

Preko granice naše domovine dale=-

ko, ŠP OR O huka naše socijalističke izgradnje, bujicama nezadrživim nadire istma o nama, jatimice lete ptice-glasonoše po mreži evih uporednika i meridijana na ku-

gli zemaljskoj. Zar će ih sačma kle- .

veta raspršiti? Ne sačma, — ni karta artiljerija kleveta nećete to,poBUHE VO OMA OT dry i qJE4B · Mi iđemo u svijet osjećajaći za svojim. plećima kako moćno diše u na ponu stvaranja, u prkosnom borbe nom Stavu branioca istine, pravde i morala — naša zemlja. „

Pl baš zato idemo' u svijet čvrsti i ostojanštveno mirni, željni da svaka riječ naša skine mutne mrene sa očiju frudlbenika drugih zemalja. I baš zato — ovaj red kamenih bilieća pred nama, ova granica, — nije granica 1ju= bavi naše prema ljudima, dobrim, po».

štenim ljudima i borcima. | Sa nama, efo, putuje i Maksim Gor-' ki, 08 od najvećih učitelja ljubavi ne lju

ete«,

dima. Čitamo »Moje univeritete«, Iz te knjige prirasle su mi za srce n; jegove riječi: \ 8 »Poznato je da je klevetanje lakše od svega« NESCNJ

| Kalo su istinite, kako su bolno isti. ROE LOV ME PM ONU RO NI 2.

Hvala #i i za,njih, veliki. druže, Ceđo VUKOVIOC

BRMWOVSKI KATUMI

NOM

4 e.

: (Nastavak sa prve strane)

Partije — Sava, Pavle i Jovan, Baze hajduci planinom, a niti koga robe, niti globe, niti dočekuju iza 'busije, već bodre narod, uče a, okupljaju, pripremaju veliki osšslobodilački dan borbe naroda osvjetljavajući mu put naukom Marksa, En. gelsa, Lenjina i Staljina. Tražim one poznate jele pod kojima smo danovali, tražim ih kao vjerme drugarice — pod njima su se trideset i osme — trideset i devete i četrdesete sastajali komunisti iz Grahova, pod njima se aktivizirala Tartija; 'ražim ih da se odmorim pod njima, u njihovim divnim ·sjenkama, da Be prisjetim zajedničkih ekskurzija ı bratimljenja hercegovačke, bokeške 1 crnogorske omladine, koja je na poziv Partije dolazila _u ove planine da se upozna, da mahifestuje svoje jeđinstvo u borbi. Je li to onaj puteljak kuda je onog vedrog borbenog Ilindana prije jedanaest godina došao Narodni heroj Nikola Đurković? Je šu li to one dđubrave kuda je tog istog dana odjekivao gromki Savin govor za Partiju, za narod, za BSovjetski Savez, za slobodu? Je li to ono šipražje ođakle su nicale česte pri. jetećih žandarmerijskih kama da nam gvožđem vrate riječ u grlo, kama Što su 8e gzarivale u tijela komu–

nista“ pvoboraca za to što u ovim.

gorama pale, pale neustrašivo i bez uzmaka oganj evolucije, otvaraju vrata da se Sagleda Oktobarska 6lo„ boda i uče narod da je po njenom u zoru sam izvojuje na vlastitoj grudi? Je li to ono izlelište gdje smo pritiješnjeni bajonetima prije jedanaest gođina Klicali Partijl, zanosgili se Lenjinovom &lavom i primali tupe uđarce kundaka žRkličući Staljinu i SSSR-u? Jeste, u 8PĆu se omlađuju te drage pređratne uspomene iz borbe naše Partije!

Malo dalje mirišu sočni malinjaci. Zelena proštika ovog planinskog netaknutog voća ljepotom oko. mami: na svježinu, na zdravlje. I budi uspomene: tuda emo brali sočne groO malina pošlije ilegalnih sastanaka, r

Ispod dubrave omladili &e panjevi — izđikalo vito, visoko šiblje, a malo dalje skrhani terđaji za testerisanje dasaka, Tu je Savina snažna ruka vukla tesleru ne bi li se zaradila zlohudđa dnevnica za „parče hljeba, za knjigu, za Partiju,, Srcem odjeknu tužni pritajali uzvici: »Što ta muška ruka i danas nije živa, što junačko muško Srce i danag ne kuca!« Ali i ponos: kako njegova velika epska tekovina, mjegov' samoprijegor bije, bije neodoljivo u našim krvotocima, u 6vima nama, Obazrem se Begovim Koritima, izvoru gdje je Heroj sa Sutjeske često krijepio suho grlo i čujem kako čobanski glas odjekuje planinom, kako se tonovi pjesme slamaju preko njenih vrhova, poniru u šipražje { dolje i opet se dižu u visine. To opet Sava živi svojom planinom, svojom rođenom i voljenom planinom, koju je toliko branio od kapitalističkih nasrtaja, oštrih pila strane buržoazije i domaćih trgovaca. Sjaj njegove Wlave čini mi se da je utkan u povjestima bjelogorskog sunca i da živi vječno — onim razmjerom pređ nama u pokoljenja koliko je zaslužio — a to je taman u nedogled kroz vickove! I mislim, zar ne bi trebalo da se zove Savina Planina? Gledam zadružna stada kako se u žive nemirne potoke razlivaju za gustom najedralom planinskom travom, pa se onda sjetim one opustjele Bijele Gore i Jastrebice iz 1942 godine. Sjetim se kako su one male planinske naseobine zbijene od četnika u italijanske blokove, kako % pusta i izgubljena stada mukala planinom, a planinke i čobanice otišle 8 puškama u boji : ı slobođu postajući wojnici Titove armije, kako su majke gladne i uvrijeđene čamile po samicama, ftamnicama i konclogorima, To je ta koliba sa opustjelim i zgaslim ognjištem, i te kace iz kojih su četničke i zelenaške švinje lokale, pa ih onda polomile i ostavile prevrnufe. Sjetim se onog hladnog, zarobljenog bjelogorskog neba, prepoznajem ove zatvorene puteljke kuda sam, 1949, gladan i bos, s pozađincima tumarao. Je li to ona Bijela Gora kada svaki njen grm bješe pogana neprijateljska busija i kad fi dan i noć, zora i Veče, zemlja i nebo bijahu tuđi, neizvjesni? To su oni Oopu-

stjeli pašnjaci što ponovo oživješe,.

ali sada s velikim zadružnim stad:ma, Za koje smc e, konačno, i ovom planinom tako — »Neka bude što biti ne može« —- borili, Je 6u li to ona ročišta ,one hladne, vlažne pećine kapavice, oni grebemovi kuda su zajahivali beđemi sniježnih nameta

kadar su Čile Petrov, Vojo, Mirko

Simov i drugi prezimili tešku. 1942, ne bi li u Grahovu održali zračak „svijetla u okupatorskoj i četničkoj tmuši, ne bi li održali narođu duh i vjeru u pobjedu kad je Njemačka sol-

_ dačija kidisavala na vrata Moskve 1. Staljingrada? Jeste, ali to joe prepo-

rođena, podmlađena . i oslobođena Bijela Gora — divan rukovet u Vijencu naših Jugoslovenskih ošlobođenih planina u kojima danas odjekuju- čaktari'sa zadružnih krda.

S ovim čobanima i & ovom planinom. danas se- osobito drago sresti, drago se i ponosno sresti i s mnogim uspomenama iz borbe naše Partije i naših junačkih komunista, a šiutra, kad se na ovim pašnjaciman udeseterostruče · zadružna stada, još više

aktivizira socijalistički život -—' biće

još draže i milije, . . A to će upravo i biti, Mirko VUTAČIĆ , i i vevvvvvoi ZABRANA »KNJIŽEVNIH · NOVINA« BROJ 86 Okružni sud za grad Beograd doneo je 6 septembra 1949 godine odluku O zabrani »Književnih novina« broj 36 od 6 septembra o. g. žbog:članka »Krilov i Bzop«, u kome se netačno tu“ mači spoljna politika Jugošlavije. \AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAARAA

tv;

= 1 BROJ ar