Književne novine

OMPRANAM

GODIŠNJICA IZDAVAČKOG PREDUZEĆA »PROSVETA« ,

Za pet godina 13,865.000 primeraka knjiga

U decembarskim danima 1944 godine, kada je svaki kraj Beograda još uvek nošio &veže tragove teških borbi i razaranja, otpočelo je svoju delatnost jedno od prvih izdavačkih pre= duzeća'u našoj zemlji — »Prosveta«,

Prvo izdanje »Prosvete« bila je knjiga »Narod je besmrtan« ad sovjeiskog pišca Vasilija Grosmana. Samo neko liko dana posle izlaska ove knjige, izlozi knjižara širom čitave zemlje bili su ukrašeni jednom od prvih naših knjiga — »Srce narođa« — u kojoj su bile sakupljene pripovetke naših nnjboljih savremenih pisaca-boraca, sa tematikom iz velike naroadno-oslobodilačke borbe, To je bila prva knjiga »Male biblioteke donašnjice«, koja je izazvala izvanredno veliko interesovanje u najšir!m redovima čiflalačkih masa. Ova knjiga je veoma brzo rasprodata, fako da danas ovo »Prosve=:

tino« izdanje pretstavlja pravu bibliografsku retkast. Na dva mesega pre nego što će čitava zemlja biti oslobođena, »Prosveta« izdaje poznati roman »Na Drini ćuprija« od Ive Andrića prvi roman jednag domaćeg pišca objavljen u novoj državi. U toku gcdine »Prosveta» izdaje još deset svezaka »Male biblioteke današnjice« u kojoj &u &e pojavila najpopularnija dela majpoznatijih naših i stranih književnika i publicista. Zatim, »Prosveta« izdaje čitavu seriju brošura u kojima su obrađeni razni aktuelni politički problemi, a s jeseni iste godine izdaje »Bukvar za osnovne škole i odrasle nepismene« — prvi bukvar u slobodnoj Srbiji. I ovo izdđanie bilo ie prosto razgrabljeno, tako da i ono već danas ima znatnu bibliog"alsku vred-

· nost,

U toku prve godine svoga rada »Pro&veta« je izdala nekoliko naših prvih udžbenika kako za osnovne škole tako i za gimnazije. zatim »Udžbenik ruskog jezika«, »Dnevnik 1941«. Dramoila Duđuća, »Kuća smrti« Velibora Gligorića, onda jednu seriju prevoda poznatih sovjetskih pisaca, a krajem godine izlaze prve knjige biblioteke >Izabrana dela srpskih realista«.

Tako ove prve godine rada — i? Ta" zumljivih razloga — nije imala nikakav ranije utvrđen plan svoga izdavačkog rađa, u koms bi sve bilo fačno predviđeno šta će se, kad i Joliko štampati. može se reći da je »Prošvoetina« izdavačka delatnost ipal u celini imala karakter planskog rada. jer ie karakter i pravac njemog rada bio određem još u toku Narodne revolucije, Da je taj rađ bio pravilno usmeren, najbolje govori činjenica, da su sva njena prva izdanja bila za veoma kratko vreme razgrabliena, da su ljudi i omladina iz najudaljenijiih kraicva Srbije dolazili do »Prosvelinih« prodavnica, kupovali njena izdanja i odnosili u sela, u preduzeća, u škole, u vojne jedinice. :

U fol 1946 godine, prema široko postavljenom planu, »Prosveta« izdaje dela domaće i strane književnosti, iz– daje dela savremene i klasične nau ke, dela kulturne i političke istorije, izdaje prvi put u zemlji novu dečju literaturu, zatim raznn rnuzička izdannja, udžbenike za osnovne i srednje škole, univerzitete itd.Taj svoi pravac »Prosveta« je nastavila i u toku narednih godina. Za ovih pet godina koliko je proteklo od njenog oesnivnnmja, »Prosveta« je izdala 223 udžbenila i priručnika za osnovne škole. gimnazije i umiverzitete, 653 izdania iZ. ostalih oblasti. što čini ukuono 876 izdanja sa 13,855.450 „primoran; što čini preko 193.500.000 štampanih tabaka.

»Prosveta« je posebnu pnžniu ĐO&vetila izdavanju dela domać:h pisaca,

(Nastavak sa treće strane)

ima pogđekađ onih bezopasnih nestašluka, bez kolih bi humor izgubio mnogo draži. Ti mestašluci kod mocnc he prelaze granice dozvoljenoga i oni su mnogo manji ncgo ona naga pornogralija u poeziji Branka Radičevića; nego li ono sehsualno draženje u priči Bore Stankovića a da se ne pozivam na brutalnu pornografiju modernih poeta i pripovedača. Tolike pikahterije, koliko je ima u meni, nisu slobodni ni klasici (Aristofan) a nisu je slobodni, i to možđa u većoj meri, ni Balzak, ni Gi de Mopasan u gdekojim svojim napisima.

Ostaje još jedan prekor koji se čini mome humoru. Veli se: on nije dubok, on nema snagu satire, on ne zaseca društvene rame. Ja priznajem — ne, ja sam humorista, a nisam satiričar. Samo ja ne priznajem da nisam izvrgao pedsmehu i ruglu sve pojave našega domaćega i javnoga života koje to zaslužuju, Eno mojih »lListića«, »Narodnoga poslanika«, »Sumnjivoga lica«, »Protekcije«, »Sveta«, eno mojih bezbrojnih priča u kojima je ismejana ljudska sujeta, lažno dobročinstvo, polutanstvo, štreberstvo; u kojima je mamolovana svima bojama naša birokratija i ismejanan neobuzdanim smehom naša administracija. Pa ipak taj moj smeh nije gorak, nije žučen, nije otrovan. Ja volim ljude i volim

me eto sprečava đa budem nemilostiv. Ko čita kakvu moju priču gde se smejem čiod slabosti, osetiće jednovremeno da ja impatišem onome kome se smejem i dofičem se nežno njegove rane bojeći se da mu ne izazovem bol. Ja volim ljude i to je 26 jedna od mojih većih pogrešaka u Životu pa, ako je opravdana zamerka moji. kritičura, onđa i u literaturi. Satira, ona oštra, ljuta satira, po mome mišljenju zamače vrlo često pero u pakost. Covek mora biti ili gurav ili tuberkulozan ili nakaza, te, prezren, zapostavljen, EO pažem, nevoljem, krvareći srce noktima i penušeći belu penu na usnama da, osvete, radi društvu, sedne i piše omakvu satiru” kakvu naši kritičari hoće pod imemom »oštra satira koja uzmahuje knutom... itd.«

Rito dakle i jedne optužbe protiv koje se neću braniti i po kojoj ću mirno stati pred porotu 1 saslušati reči: »Kriv je!l«

Ali ja sam i suviše mnogo strana utrošio braneći se od optužbe protivu moga humora, a istorija književnosti kao i svi kritičari svom težinom svojih optužaba leže na pretežnijem delu mojih radova na komediji, te ja ne bih mogao OVO pismo (koje je protiv moje volje ispalo ovako dugo) da završim alo ne pokušam da i tu

' nađem sebi i svojim gresima opravdanje. Bojim se jedino da ovđe neću to postići ako se zadržim u uskim granicama skromnosti koje, starao sam se bar, da u prvo" me đelu odbrane ne prekoračim. Tako na

rimer, ja ću morati odmah početi s tim: ta sam sve uradio, da bih tek docnije gOovorio i o tome kako sam i sa koliko uspe-

to uradio.

a dao repertoaru Narodnoga požoyrišta oko trideset komada od kojih su četiri za Vreme rata izgubljena, dva ili tri nisu napravila toliki uspeh đa bi se mogla stamo održati na repertoaru, dva sam ja skimuo s: repertoara, a svi ostali, dakle blizu dveieset, i danas 6U na pozomici i

baš sa svima njihovim slabostima i to”

i to ne samo srpskih. nego i pisaca ı ostalih naših natođda, Pored Njegoševog dela »Gorski vijenac« i dela Vuka Karadžića »Pisma« i »Prvi i drugi srpski ustanak«, zatim »Pesama« Branka Radičevića. odabranih dela Marka Milianova. Zmaja Jovana-Jovanovića, Silvija Iranjčevića, Ivana “Cankara, Josipa Kozarca, Vjenceslava Novaka i Amle Kovačića, pa Go srpskih realista „Svetolika Rankovića. Stovana Sremca, Ive Ćipika, Sime Matavulja, Tiaze Lazarevića, Bore Stankovića, Milovana Glišića, Radoja Domanovića, Petra Kočića i dr. Od savremenih pisaca »Prosveta« je izdala neka dela Ive Andrića, Veljka Petrovića, Kvleže, Isidore Sekulić, Branimira Ćosića, Voranca, Cesarca, Slavka Kolara. Desanke Maksimović, Branka Ćoovića, Čede Minderovića, Dušana Kostića, Janka Đonovića. Tase Mladenovića, Ola Bihaljija, Dedinca, JLalića, Banovića i đr. U izdanju »Prosvele« pojavila su se mnoga čuvena dela svetske Jliferature, počevši ođ odabranih tragediia Đshila, Sofokla i FEvripidđa. pa đo naiistakmutijiih dela svetske književnosti. Pored ostalih, tu su zastuplieni Šekspir, Dikens. Balzak, Tolstoi, Puškin, Čehov, Šo. Ljermontov, Golsvorti, Flober, Šeridan, i dr.

»Prosveta« današ spada u red najvećih izdavačkih preduzeća u zemlji. Pored svoje mnogostruke izdavačke delatnosti ona je znatno razgranmala i Kknjižarstvo. tako da danas samo u Beogradu ima preko dvadeset njenih prodavnica. Proslavliajući pet godina svoga plodnog rada, »Prosveta« je au subotu 17 decembra u prosforijama svoje najveće prodavnice u PBeogradu otvorila impozantnu izložbu ma. kojoj se nalaze zastupljena sva izdanja koja je own do danas spremila,

D. A.

UĐRUŽENJE KNIIŽEVNIKA SRMIE

Radni sastanci

Sastanak održan 7 decembra bio je posvećen radovima pisaca iz Kluba mladih književnika Beogradskog univerziteta. To je jedan oblik saradnje članova Udruženja i mladih pisaca ko=ji praktikuje Udruženje književnika Srbije; na tim sastancima stariji pisci svojim mladim drugevima daju: kritičke napomene o pročitanim radovima.

Na sastanku su čitali prozu: Čedomir Brašanac i Voja Petrović, a pesme: Voja Jerić, Ljuba Stanojević i Ivan Ivanji.

U diskusiji su učestvovali: Oskar Davičo, Bogdan Ćiplić i Siniša Paunović. Podvučeno je da su mladi pisci u svojim radovima dcneli svežinu, da pokatkad smelo uobličuju našu stvarnost i da u njihovim radovima uglavnom nema idilizacije, što je naročito podvučeno kada se govorilo o zborniku pesama »Poezija mladih«.

9 decembra oržan je plenarni šastanak članova Udruženja književnika Srbij» povodom Kongresa Saveza književnika Jugoslavije. U živoj diskusiji raspravlžalo se o izvesnim principijelnim i praktičnim pitanjima u vezi sa Kongresom.

Književno veče

U Domu Armije u Novom Sadr odr žano je 8 decembra 'njiževno veče na kome je Oskar Davičo čitao odlomak iz poeme »Zrenjanin«, a pripovetke Brenko Ćopić i Milivoje Ristić.

predstavljaju najživlji đeo našega repertoara na svima jugoslovenskim pozornicama.

Hwo već četrdoesct godina kako sam se ispeo na pozoimicu koeko s nje ne silazim, i evo Već četrdeset godina kako se mladi pisci opravdano revoltiraju brofiv moje diltature, verujući da ja treba da siđem sa prnzo'nmice da bi se njima napravilo mesto da se mogu popeli. Za svih, četrdesct godina jedan ogroman niz dramskih pisaca prošao je krai mene; koliko ih u ovon.c času mogu da nabrojim, trideet i·' šest njih uspelo se na podijum ne računajući one. pisce koje sa... Već na poZornici zatekao — uspeli su se, prikazali i iščezli. Ja ih izvesno nisam potiskivao, ja sam jim često dodav: ı ruku da bi se Jakše uspeli, jer sam uvek verovao da ima mesta za sve nas i na pozo?nici i u literaturi — pa ipak evo ja sam ostao usam'an. Pugdehko od njih imao je i nesumnjivoga uspeha ali se sticajem prilika, voljnih ili nevoljnih, ugasio, Bora Stanković je dao jednu snažnu stvar, ali jednu jedinu jer, već kod drugog pokušaja (Tašana) pokazao Je svu nemoć da svoj lepi tale.ist na pozornici razvije; Svetozar Ćorović koji je bio plodan kao malo ko, okitio nam i: repertoar simpatičnim lokalnim bojama koje će uvek ostati naivni pokušaji i uvek iznzivati kod nas jedno sem-

timentalno raspoloženje; Milutin Bojić ia-

ko jo" dramski neizrađen prošuo je sa pozornice bujnu i snažnu reč, i svojom ranom smrću oduzeo srpskej literatuni. najsmažnijeg budućeg dramaličara, Ali te svetle pojave, koje pomenuh, niti su mene potisle, niti eu izmenile moj položaj usamljenosti na našem repertonmn. Da li bi se iz ove pojave dao izvesti kakav zaključak?

Skerlić troiako lnetira predstavnike sPpske književnosti u svojoj istoriji. „Jedne nikako i ne pominje: druge pominje dotičući ih s' da obeleži doba koje oni predstavljaju, a treće ističe naročito slikom i životopisom. Mene Skerlić, u doba naših rđavih ličnih odmosa, stavlja kao dramskog pisca u red ovih trećih. Zar ia pejava ne znači ma 1 nevo!jno priznanje i onin koji nisu ras' oženi prema meni?

Pavle Popović akađemik, piše svoju rBspravu »Srpska drama u XIN veku« i deo

o lomeđiji deli na četiri poglavlja od ko- ·

jih prvo nosi naslov: Jov. St. Popović. drugo: Kosta "Trifković, treće: hiilovan Glišić, a četvrti: Branislav Nušić. Nije li Pavle Popović Inače Jeđan od onih koji nerado kazuju dobru reč o meni — označio time četiri periođa u razviću srpske komedije a, ako jeste, pretstavlja li to kakvu vrednost kad neko beleži jeđan. period u razvitku jedne književnosti? 4

Još nešto. Ja napred dosta razmetljivo rekoh broj dela koja sam pozornici đao, da pođem sađ i dalje u toj razmetljivosti, Moja dela u celokupnosti posmatrana daju kao rezultat ovaj utisak:

a) Ja sam posle Sterije i Trifkovića treći po redu komediograf u našoj literaturi;

b) ja sam od čeldeset godina pa sve i danas jedini komediograf u srpskoj literaturi; iy i

v) ja sam prvi u našoj dramskoj literaturi učinio, bez obzira na fo koliko sreć&rnm, pokušaj da Pišem društvenu dramu. Raniji pokušaji Cvoetića, Šapčanina i Manojla rđevića daleko su bili od toga,

Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Francus

Casopis voj

Dvobroj 10—11 »Hida«, ceniralnog časopisa vojvođanskih Mađaya, objavljuje članak Majtienji Mihalja »Protestujemo«, rezoluciju konferencije mađarslcih društvenih radnika, bora= ca NOB i prvoboraca izgradnje socija= lizma, pozdravni telegram maršalu 'Titu sa 1e konferencije. inferesontni članak Brvina Sinka o budimpcštanskom procesu, reportaže Janoša licrcega o našim radnim seljacim: i Majtenji Mihslja o kanalu Dunav-Tisa-Dunav. Od književnih rađova objavljene su de pog.e Jožela Debrecenia i odlomak iz romana "bora Gajdoša, a od prevoda sa srpskog i bhrvalskog jezika »Pešma o mojoj domovini« Jure Koaštelan« i pripovelka »ITati Šlibter je ostao verin svojoj zaklelvi« od Jovana Popovića,

Dve pesme Debrecenia »Julski pozdrav« i »Zove se: Pecsli Andraš« pevaju o dongpšnjoj Vajvodini. Prva je lirski, topli izraz radosti, a druga pokušaj da, kao šlo pesnik u podnaslavu te pesme kaže, opiše »biografiju u ovakvoj ljusc« bivšeg kulačkog

nadn'čara, sadašnjeg člana &eljačke radne zadruge, U ovim se pesmamn ničim ne naslućuje borba,

koja se vodi na selu, kao — uostalom i u delima srpsl:e novije poezije sa sličnom temom,

Na prvom mestu »Hid« donoši prevod Kaštelanove pesme. Prevodilac je vojvođansiki mađarski pesnik Laslo Gal. Prepev je zadržao svežinu origimala i zvuči veoma poetski. Vrlo je

' dobro što pesnik Gal ulaže mnogo

truda da vrednosna dela srpske i hr-

. vatske literature poklanja i mađatr-

skim čitaocima, (Nedovno je Gal prepevao i »Zbor derviša« od Skendera Kulenovića,)

djara „Fid”

Majlenji u svome članku izražava protost Mađara protiv antijugoslovenske kampanje sadašn'e mađarske vlade. Opi. ijući konferenciju. na kojoj su učestvovali ljudi iz svih krajeva Vojvodine, pripadnici svih staleža, atmosferu u kojoj je održana. Bovore pojedinih delcgaia, pokazuje nam J9dinsilvo Mađara, koji u PNMIJ ı vide svaju domovinu, domovinu koja im daje sva prava na nacionalni razvitak.

Odlomak iz romana Tibora Gajdoša nalazi svoju temu u borbi naprednih mladih Mađara za &voju kulturu u predralnoj Jugoslaviji.

Janož Herceg nas #1 svojom Tepor-

lažem vodi na jedno dižavno poljoprivredno dobro i upo?n3je nas sa ljudima koji tamo rade. Pojedini delovi su veoma lepo obrađeni, naročito opis ispita pasle anafalbetskog tečaja. koji polažu tri stare žene. Herccg time što ne idealizira događaje već realno prikazuje ' teškoće i nzsleđe prošlosti, čimi da iskreno preživliujemo sve što je opisano.

Vrlo je dobro što se »Hid« bavi i problemima drudih macionalnosti u Vojvodini. Pored članka o kulturnom životu Mađara nalazi se i poduži članak o kuliurnom životu vojvcđanskih Rumuna pre rata i posle narodne revolucije. | |

Feljton donosi članak o Lavu Tolsloju, članak »Naulka i zemljoradnja« od Peteza Lerinca i osvrt na zbirku

pesama vojvođanskog mađarskog pesnika Imrea Čepea »Zemlja poručuje« od Jancša Hercega.

U časopisu je fotografija maršala Tita i likovni prilozi Jožefa Ača, Grigoreskua „„Almaši Gabora.

Ivan IVANJI

_ NIAČIM FUTBAALERIMUA __

Takmičeći se za prvemstvo svijeta, u oštroj i teškoj borbi, reprezentacija Jugoslavije pobijeđila je u Firenci požrtvovamu reprezentaciju Trancuske. Informbiroovski listo vi nipodaštavali su ili prečutali ovu pobje-

du Jugoslovena.

Čuđan je ovo narod, pod barjak sav se jati,

6Ve se u kolo hvata,

tako se juče, listom, zbismo kraj sprave male-=

rađic-nparata,

Spikeru, zbori jasno, pazi čistotu tona,

otvaraj oči širom,

u rodnoj zemlji, danas, sluša, te staro, mlćo -—

šesnaest miliona.

Bravo Cajkovski! Ura! Sam u Firenci nisi.

Tresi mrežu Ibrijra. Svakom udđarcu tvome šuma od i hor sirena svira.

ruku grmi

Za, loplem igra more očiju pionžrEkokean — plav i siv —_Bebeku milion srca, nogu milion dz

i tempo, tempo živ!

Foto rođene zemlje igrača sVakog nosi,

uGarnik u gol puca, ·

titoevsko bilo burno za »stići i prestići« ~

u srcu Ssvahom kuca.

Naprijed, momčađi naša! Uzalud »braća« grde .

i šuša svaka bleji.

Driblujte »Pravđu« | »TASS-a«, »Unitš«, »Imanite-a«

i one u »Skanieji«,

i ra tom polju borbe recite muški njima šta su pobjede prave. Pameti više, znajte, imaju noge vaše nego njihove glave,

Njihovi pokušaji su obična stara, romantič= na mriža u kojoj glumci prilikom prika zivanja oblače civilno odelo. (Ti moji pokušžaji zapaženi su i oconjeni i uspeli su biti prevedeni i pii azani i na stranim po“ zorinic. ma);

E) u istoriskoj drami biće da sam. takođe učinio korak jedan unapred. Posle jednoga davnašnjega i sreinoga pokušaja Laze Kostića (Maksim Crnojević) naša je istoriska drama opet zašla na stare staze (S5upćčćanin, Cvetit itd.) paleličnih fraza kKOje izazivaju rodoljubive manifestacije, Ja sam se odvojio od istorije i doneo na pozornicu tragediju čoveka i njegove duše pod istorijskom odorom, .

d) u komediji sam ocrtao celo jedno do-> ba našega drušivemog razvitka (Poslanik, Sumnjivo Lice, Protekcija); sukob patrijahalnusii sa novim životom (Svet) i najzad novi život ktoz koji se još provlace

iagovi preživclih pojava (Gospođa mini- .

starka), V ·

' Ti mi nećeš, je li, zamdtiili na ovolikoj razmoetljivosti ali ma kuco da priznajem skromnost kao vrlinu i rado joj se prilagođavam, ja moram ptistati i ua istinu da Je u san oodbrani dozvoljeno svako oružje. A ja se u ovome slučaju gotovo nalazim u položaju samoodbrane.

No, beležeći ovako opštim linijama sve što sam uradio na srpskoj drami, ja ne mislim da sam jscrpao sve ono Što bi me molo odbraniti od prekora koji mi se čine,

_ Književne sudije Vele da je moja komedija, komedija naravi, koja po svojoj vrednositi izostela za komedije karaktera, koju je u nas negovao jedino Sterija Popović.

Ja sam odista dao, komodiju naravi i ja nalazim da 5e u OVO prelazno doba, u koje pada moje književno delovanje, samo ta komedija mogla dati Ja živim u vremenu razdoblja, u doba preobyražaja, doba kad se periodi i epohe kinografskom brzinom smenjuju; kad događaji strmoglavo pretrpavaju događaje; kad prošlost za noć iščezne da bi je zamenila sadašnjost, Ja sam gledao kako se ruše džamije da bi se na njihovim mestima podigle moderne palate; ja sam gledao kako se DOOM ćepenci da bi se mesto njih postavili moderni izlozi; ja sam sagledao očeve sa anterijama i sinove sa ecilindrima, majke sa fesovima, sa Rkokotskim suknjicama; ja sam zatekao majke koje su smatrale za sramotu da kinu u društvu i viđeo ćerke koje se u

· švimhoznama kupaju zajedno sa muški-

ma; .ja sam gledao igranke gde je žensko kolo naših majki igralo zasebno od muškog u drugoj sobi, i video Bove kćeri gde senzualnim pokretima tela igraju apaški non-step, dozvoljavajući da im igrač unosi među noge svoju nogu. I sve to nije se notmalno razvijalo jedno iz drugoga, nijećno se doba ije prelivalo u drugo' po onome velikome zakonu progresa

kome se i društvo kao i čovek mora potči-–

niti — Već se kinematografski menjalo za noć, tako da je noć koja razdvaja dv đana, izgledala koji put hao razmak od pedeset godina, Dan, koji je iščezao iz kalendara, . POO je gdekada kao završena jedna epoha, kao knjiga koja je dočitana i koja se neće više otvarati. Kontinuitet

ćerke sa krinolinima i uniuke

Branko ĆOPIĆ

je sasvim napušten, konac koji vezuje đoba za doba iskidam, a logika stvari ostala je suva fraza zabeležena negđe i nekad u nekim knjigama,

I u tome haosu, u tome vrtlogu, u toj bujici, u toj mešavini doba i epoha, mogu 1i se Ja zaustavljati kođ pojedinaca, mogu }i mirno analiziPati ličnosti i ljude ili moram bacati jedan opšti pogled na dogadaje, Kao što u haosu jedne velike bitke posmatrač ne ume da vidi pojeđince već samo celinu, samo. pokrete koje ta celina čini, tako sam i la mogao zapažati samo velike | opšte pojave i njih unositi u s5VOje komedije. i

Reći će se ipak, da slabosti pojedinaca, kada imaju opšti karakter, bilo čovečanski, ili društveni, mogu i treba da zadrže pažnju komediografa. Ja ni u kome slučaju ne sporim tu istinu, alija sam dao OVO i ovako, omaj koji dođe zamnom svakojako poći će ':orak dalje i daće komediju karaktera. '

Ostaje još da se zapitamo: da li je odista i uvek komedija naravi, koju sam ja dao, drugoredna Vrsta komedije koja se preživljuje. Jedan vrlo kompetentan kritičar (Grol) tvrdi odlučno da je tako, i u gvome napisu, u potvrdu svoga mišljenja, navodi tako nesretan primer, koji upravo kazuje obratno t j. koji kazuje da se komeudija nahvi nc preživljuje uvek, već samo u izuzelnim slučajevima, onda šcada u scbi nema sve ušlove jedne komedije naravi. Njcgov je primer Okrugićeva »Sačurica i Subara«, koja crta jednu izvesnu vrlo usku sredinu te se nesrazmerno uda=> ljava od opštosti. Odista, Okrugićev se komad preživeo, taj fakat stoji, ali stoji 1 fakat da se on nile preživeo zato što je komedija naravi već zalio upravo, Što nije komedija naravi. Kritičar ga u tu Vrstu komedija ubraja zato što je izraz jedne sredine, što jlustruje jedno doba. Sve to ne stoji. »Saćurica i SŠubatra, razvijajući se na jednoj detinjasto naivnoj fabuli, Oodigrava se na flu ne širem od kvadratnog nokta Komedija se dešava u jeđnhoj selenđari, u Irigu, ali ne ni u njemu samome, već na njegovoj petiferiji, Ona nam ne prikazuje ničim, ama ničim, život tamožšijega naroda, Sve što iz nje saznajemo “to je: da iriški slepci takođe ne vide, da se iriščki momci i devojke, kađ su nasamo, ljube, a isad su u društvu igraju ko1o, i da u Irigu ima dosta blata. Ili valjda kompetentni kritičar ne misli da je narodni život toga kraja ocrtan time, što se "tri slepca guraju i spotiču kroz četiri čina, (dva klovnovska tipa koja samo nakaradnim maškaradnim oblačenjem postižu U-

speh) tipovi, ili da je tip mađarski nared-

' nik zato što pogrešno govori srpski?

. Pa ipak, kompetentni kritičar nalazi da je ovaj komad i njegova sudbina, dokaz kako će u budućnosti proći moji &omadi. On zabroavlja da se i »Narodni poslanik•«, i »Sumnijivo lice« | »Protekcija« razvijajiu na jednome mnogo širemu tlu, da oni prikazuju čitavo jedno društvo i čitavo jedno doba i da je svako od njih čilava galerija tipova Taj se fakat ne da drugače pre videti sem, kad se hoće da previdi. Kompetentni kritičar previđa još jednu

- stvar. On previđa da je Sterija napisao ne-

ka broj ? — Štamparija »Borbae Beograd,Karđeljeva 31,

ili ne misli da su gospodin i frajlica,

· Poreć 'Prsta, Gorice i (Jelovca, staTih slovenaćkih kulturnih centara, i Maribor ima snažnu, duboko uhkhorenjenu kulturnu “tradiciju, tradiciju grada, koji je w~*k stajao na braniku slovenačke misli. Od pojave mladoslovenaca pa dalje, sve češće šutrcćemo u kultutnom Živolu Slovenije i Maribor, koji je sve do današnjeg dana, i danas više nego ikada zadržao u svojim rukamn kullurno VOĆČStvVO severnog dela Slovenije. Jedna od manifestacija raznovrsne kulturne akfivnesti u našem vremenu i to no 5dmo. Maribora nego i čitave Stajerske jeste mariborski literarni časopis »Nova Oobzorja«.,

Uskoro se navršava dve godine izlaženja ovog časopisa i fom prilikom se može ustanovili njegov siguran raž voj koji pruža vernu sliku kulturne delatnosti Slovenaca u ovom delu njihove domovine. U ovom prikazu zadržaću se samo na poslednja dva broja »Novih obzorja«.

Po tematici proza je u ova dva broji bogato zastupljena, Preovlađuju odlomci iz većih pripovedaka ili čak romana, tako da čitalac ne može dobiti utisak o celokupnom delu. Zbog toga odlomak iz romana »Slepa ulica« od Pavle Jurović-Matuševe ostavlja utisak idiličnog opisa jiednog dela Pohorja. Autor je u tom odlomku pra vi entuzijast romantičnog kova i jiscelizirani idilik. Pisanje Matuševe dolujie kao sitno tkanje, puno bezbroj- | nih boja, nepregledno i zamorno, Ukoliko je čitav roman pisan u takvom stilu teško je verovati da će se čitalac moći probiti do kraja.

Prava. suprofnost, kako po temafici tako i po stilu, je Gabrova — »Na novi Dput«. Problematika je aktuelna i zanimljiva: unutrašnja borba seljaka Hojana pre no što se odluči da stupi u zadrugu, Proces borbe seljaka je tvrd i bolan i mnogo sentimentalnih argumenafa govori protiv njegovog stupanja u zadrugu, alj na kraju u njemu preovlađuje svest O novoj ekonomškoj stvarnosti, koja briše sve njegove predrasude.

Mimi Malenšek-Koničeva objavila je u oba broja svoju pripovetku »Ma rina Držetič«. Sa lepim osećanjem za jezik i verno opisanim situacijama prikazuje nam lik partizanske junakinje Marine, Ubedljivo pričanje meatimično pada u blagi patos, što je česta pojava kodđ obrade ovakvih tema, Pored Gabrove, proza Koničeve u zadnjim brojevima časopisa je najbolja. Proza Lozeta Avsenska »U zagrljaju smrti« je nesumnjivo odlomak iz serije zapisa jli uspomena na partizanske dane. Takva misao nameće se čitaocu zbog nedovršenog opisa šudbine partizanske štamparije kao i zbog očite težnje autora za razvučenim opisivanjem efektnih prizora iz borbe. :

Poezija zadovoljava manje od proze. Sem Movičevih pesama ubedljivo deluje »Balada o zadrugaru Svenšku« od Franceta PFilipiča, dok je njegova druga pesma »Zajedn:čki hlebe mno= go slabija. Stihovi kao:

»Še včeraj vsak je zase hodil,

iskal si svojo pot x življenje, po svoje trđi kruh si služil,

prenašal &rečo in trpljenje; nekdo je davi dver odpahnil,

stoletne nagnil je pregrade, wa upanje je v srca dahnil,

zasul brezdanje je prepade; še včeraj vsak je &am s seboj

si brazde med mejniki plužil, nekdo mejnike je podrl,

vse brazde v eno njivo združil«, su upošteni i zato je njihova misao mutna. Tu čovek nije okarakterisan u određenim prilikama i položaju i autor je &voj doživljaj novog vreme na dao himnički i sa simbolikom koja mam ne govori o suštini stvari.

Pesme »Vraćena knjiga«, »Srce« i

O A aaa La A ado di adBikbankab n an oiiabi

gkoliko komedija karaktera, koje vođe 5VO=je poreklo iz strane literature i nekoliko komedija naravi koje su njegovi origina1i; on zaboravlja još da su te Sterijine Rhomedije naravi (Ženidba 'i udđdadba, Beograd nekađ i sad, Rodoljupci) napisane četrđesetih godina prošloga veka, dakle pola veka pre »Saćurice i Subare«, ostale na repertoaru i posle »Saćurice i Šubare« koja je već zastarela i sišla s pozornice.

Da ]i je komedija naravi uvek drugoredna vrsta komedije, neka kritičaru i svima koji misle kao on, odgovori njihov učitelj Skerlić, Na strani 170 svoje Istorije, pišući O značaju Jovana St. Popovića, Skerlić veli: »Sve dotle Jovan St, Popović je radio komeđiju MWaraktera crtajući pojedine tipove i izobpličavajućči u njima ljudske strasti kod pojedinaca, sujetu, tvrdičenje, pakost, napućenost. Ali on ide i jedan korak đalje i đaje komediju naravi, komediju u kojoj su opisani ne pojedinci no pojedine društvene sredine, na jedna strast no ljudska duša uopšte. Oštar posmatrač, trezven duh, sa retkom sposobnošću da vidi slabe i smešne strane kod ljudi, on je uspeo da Vrlo lepo prikaže pojedine strane našega života

Meni su ovde, na završetku, vrlo dobro došle ove Skerlićeve reči da se njime odbranim baš od onih koji se u svome suđenju rukovodđe njegovim mišljenjem,

Ja bih ovde mogao da završim ovo pismo, jer, čini mi se, da sam odgovorio, u koliko sam t» umeo i mogao, na sve ono čime me prekorevaju. Po redu kojim sam sebe opluživao ja sam se i branio ali, va, lja mi napomenuti da moja optužba, koju sam napred izložio, nije pala u Akađemiji te sprečila moju kandiđaciju. No, ona je zbit zametaka koje se provlače kroz kritike koje sam ja izdržao za ovih četrdeset godina. Akađemija, koliko sam mogao saznati, našla je samo da ia nisam dovoljno »akađemska figura« (u literaynom smislu) i da me, prema tome, ne može uvrstiti u ređove svojih članova. No, valja mi reći da je ta fraza. nešto sasvim drugo i nešto od čega sam ja odista vrlo daleko,

»Akađemska figura« je onaj koji triđeset godina čeprka po starim knjigama i, nakon takvoga napornoga rada, učini otkriće da je Dositije prvi put posetio Hopovo 27%. mata, a ne 14. apvila, kako se to dotle mislilo; »akademska {igura«, je onaj koji 40 godina ćaska o značenju slova o kao reči;

»neakademr:Rxa figura *

ZAOR]J

»U kasnom čatu« cd puznatOš marjborskog pesnika MKaictanmas | Oviča su. intimna lirska raspoloženja koja Upr= kos snažnoj ličnoj noti ne 'Staju u uskom krugu pesnikovog „18% nego se dižu' na opšteljujski IMPTeHi' doživljaj. Tipična suprotnost s· PNI Miha Remca »Srečno, Alijas i '. Od Šalotom«, Autor ja već poznat BD Svojim programalhim i mrigo,-im Stihovirna koji nesumnjivo u sebi #mAlU izvesna opiginalnos ~ ali on često Pada a tra. ženje neobičnih slika zbog ČfE -ta, kao na primer:

»Oro Alijino lice ko da se smehlja iz črk Borbinegza fi

Njegov izraz zna biti neDOsredan i snažan, ali često i vulga!Bh Što razvodnjava snagu njegovć poezije, Pe. smi »Pod šalorom« smatdmo da nije bilo mesfa u časouisU. Cifalsc istin shvata šta ie autar htćO da kaže u ovoj pesmi, ali on je f0 kazao tako usiljeno i nepoetski da čitaoca odbija i u njemu ne osštavlia nikakva traga,

Pesma Vide Taufer ”Kod mrtve žene« ne kaže nam ništa Novoga, Tako obrađene motive tragično} ne. srećne ljubavi mi smo Preživeli,

U broju 11 časopi:d, 5a "dlomkom »Jurčić će se vratiti u Maribor«, Jože Pahor objavio je deo SVOJe m)nografije o Jurčiću koja će Dbesumnje biti leb doprinos našoj kulturno-političkoj ji literarnoj istoriji. U oba broja je vrlo bogat kritičko-ešejistički deo, Tridesetogodišnjici Malborskog pozorišta, Jaro Dolar p”"sVeduje kratak uvodnik i esej »Prilog istoriji slove= načke glume u MaribOoru« Vrlo je zanimljivo i naučno dokumentovana borba mariborskih Slovehaca za svoje pozorište, Dr Vladimir Kralj dao je prikaz Prežihpvlievog »Đutđevka« i psihološki lik autora. ". Dobida ob'javio je kraći prikaž o štajerskcm vajaru Ivanu Napotniku. Mitja Mejak upoređuje „nedavno jzašle pesničke zbirke mladih slovenačkih književnika Lojzeta Krakara i Franceta Fili piča. U svojoj kompataciji u nekoliko mahova zapada u neobjektivni entuzi azam za Krakara. Sem toga, nalazimo aı desetom broju zapise o »Otonu Župančiču i slovenačkom po- . zorištu 1912 g.« (Loize Pilipič), »Ispravke i dopune Petef"a na slovenačkom« (S. Barbarič) i na kraju slede neke ocene novoizašlih knjiga. Jedannesti broj objavio je i kvalitetne ume/ničke priloge vajara Ivana Napotnika,

ka«,

- Ivan SRUŠBK

PREDAVANJE U KLUBU KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

U Klubu književnika Jugoslavije oodržao ja 15 decembra predavnje o poslednjoj skupštini Organizacije Ujedimjenih nacija Josip Đerđa, član ju“ goslovenške delegacije na IV zasedanju OUN. |

BIBLIOGRAFIJA

Rodoljub Colakivić: MRuća opvlakana. Knjiga ie prvi pul objavljena uoči samog rata pod pseudonimom R. Bosanac i bila je odmah zabrahjna. U knjizi je opisan život običnih osućmika u tamnmicama stare Jugoslavije (Lopoglava, Sremska Mitrovica, Maribor) u Jojima je autor, kao politički osuđenik, hmnovao od 1921 do 1932 godine. C ovom, (rugom, izdanju izmenjema je unekoliko }Jompozicija knjige i unesene su samo hnele sitnije izmene. Izđanje »Srpske književn! zadruge«, Beograd, 19493 godine, ćirilicom, 266 strana, cena ?

Prosvjeta, narojni Kalendar 1950. Izđanie Grpskor Fulturneprosvetnog društva »Prosvjeta« Zagreb,1949 godine, ćirilicom, 351 strana, cena 40 (nara:

ji stvaraju, kojisVoje ime beleže dubokim slovima, koji zi sobom ostavljaju snažno zaorane brazdđe Akađemija niti može što dodati izborom| niti neizborom oduzeti. Među te ne mslim da spadam ja, ali ja sam i bez takvh pretenzija zađovoljan mestom koje san zauzeo u istoriji srpske književnosti. |

Ja ovde zavavam pismo. Ono je ispalo predugo, takokia pravi utisak napisa namenjencfa jahosti Nije mi to namera ni šelja i ja te nolim, neka ovo pismo zadrži karakterjedne obične razmene misli između ćeri, bja nežno saučestvuje u bolu očevom, i pa, koji joj ovako iskrenom ispovešću hok da izrazi blagođarnost na ljubavi |

Grli te i ljubi tvoj | Aga 5. TT. | * * *

Nije iskličeno da je Nušić u vreme kada je o pismo pisao, ili, možda, malo kasnih, pisao još nekome o istoj ovoj, temi,b »bolu uniženja« zato što nije bio iabran među »besmrfnike« kad se san nadao, zli se na ta pisma dosad nija naišlo. Međutim, ako ona postoje bi} bj ih, takođe, vredno 820pštiti. IL.to ako vvedelo bi objaviti i nekoliko pisma koja se odnose na njegov izborig33 godine. Ova poslednja pisma onje uputio pojeđinim svojim prijateljiha književnicima u Beogradu i unupašnjosti kao odgovor na če“ stitke pyodom svoga proglašenja za PpraVog Gana Akađemije,a U njima 86, kako tva danas neki njegovi prija telji, »Nišjć osvrtao opširno i na sVoj PrVi »phod« na Akademiju i &voju

»akadensku pyropast«, Siniša PAUNOVIĆ

_xai ji JOB hedakcioni odbor

»>akađemsiza, figura« je onaj koji po deset godina zbira u kakvome srezu narodno ka- Jovan) ić, Čedomir Minđerović, Popović, č zivanje o Svetome Savi; akademska figu- | Marija, Jurković Ivan „Pofrč ra je onaj koji po četiri i pet decenija če- ~ Vjek, \ i isak Samokovlija prka po istoriji Srba da bi napisao bro- y olay J(aleb, Isa šuru od sedam sfrana; »akadomska figu- anko Đonović Dmitar ra« je onaj koji se zariva u tuđe arhive, | O ua pretura tuđa pisma, tuđe knjige i korigi- : VINE ra dane rođene i dane smrti u biografija- PRETN, A ZA RNJIZEVNE E iatdk ma; »akademska figura« je najzad onaj Za na Tebi na 3 meseca i e đana koji živi na račun onih koji su stvarali |"? Gmes, 70 dinara 1 na EO a sam nije kadar ništa' đa stvori Jednom 2 Yi 140 dinara, al GinKEN reči ali : | ; ES OO „ ba JAEIIB figura« je onaj besmrtnik na stranstvo: a i ga kodinm dana oji umire još za života, onaj besmrtnik vl neseci 100 (Q dinara, čije se ime zaboravlja već posle sedmo- “EI i vraćaju. dnevnoga parastosa, |. Rukopisi *SČražuna 101-90603%8 Onima, koji su iznađ svih tih, onima ko- piješ ček rianski fah 617

AM ]

207, ? -

34 1