Književne novine
Velibor Gligorić
”
Od oslobođenja ovo je druga po ređu Izložba stranih majstora koja se u Beo-• građu priređuje. Ova je utoliko značaj
nija što sav materijal koji se izlaže, 6a izuzetkom dve skulpture i jednoga gvaša, pripada zbirkama Umetničkog muzeja, pa će prema tome biti stalno pristupačan našoj publici čim muzej dobije svoju zgradu; sa ziđanjem ove zgrađe otpočeće se još ove godine,
Priraštaj u novim akvizicijama od oslobođenja do danas bio je toliki da 6u u ovom za kolekcioniranje veoma kratkom periodu sve muzejske zbirke bez izuzetka znatno obogaćene, pojedine udvostručene, a izvesne tek u ovome vremenu formirane u sistematske celine koje mogu da posluže svome naučnom, kulturnom i prosvetnom zađatku, Galerija strane umetnosti imala je tu sreću da mjene zbirke dođu možda na jedno od prvih mesta po broju priraslih komada. a nesumnjivo na prvo mesto po njihovom značaju i kvalitetu. Samo neznatan broj od ovih novih komada pribavljen je otkupom od privatnih vlasnika, — ostalo je poklon države,
Još pre rata među delima stranih majstora naročitu je pažnju po svojo} važnosti privlačila zbirka francuskih slikara XIX |i XX veka. Imena od svetskog značaja kao Koro, Renoat, Desa Mone, P'saro, Sisle van Gog i Gogen — da spomenemo samo nasumice neka od najvažnijih bila su zastuoljena u njoj sa iednim ili dva platna na kojima su Beogradu, mislimo, mogli pozavideti i mnogo značajniji muzeji nego što je bio njegov, U to vreme ova zbirka je ipak mogla da pruži samo najosnovniji i nepotpuni pojam o novijim francuskim majstorima. ali kako su ti majstori presudno uticali na razvoj čitave evropske umetnosti toga vremena pa i naše, ona je nesumnji:vo bila u centru interesova– nja. Baš ovan stvana' zbira u prošloj godini proširena je do jedne reprezentativme kolekcije koja imponuje i i· men'ma i brojem dela, i likovnim kvaliftetima, Ogromna već'na ovih novih sl'ka pripadala je kolekciji Eriha Šlomovića koga su Nemci sa celom porodicom za vreme okupac:je streljali. Samo primera rad! navešćemo da je broj Pisarovih radova povećan od dva na seđam, Renoarovih od jednog na četrđesetseđam, Depgaovih od jednog na dvadeset sednm, Gogenovih od jednog na pet, Utrilovih od dva na pet itd.. itd. Osim toga, lista već. ranije zastuplienih !mena proširila se imenima velik'h umetnika, kao što su Domije, Rođen, Sezan, ili značainih umetnika no što su Arpinji. Žonken, Foren, Od'lon Redon, Meri Kasat i drugi. Razume se da ni današnje sta nie zbirke no pretstavlja jednu zaokruženu celinu i da će se, pogotovu pri ovakvom stanju, morati uložiti truđa da se po momfućnosti popune još mnoge pra?nine. Ali već ovakva kakva jeste ova zbirka neće moći da bude
"gamemarenn pri savesnom proučava– nju novije francuske umetnosti a naročito nek!h njenih majstora kao što su Renoar i Dega. Na ovoj izložbi nisu prikazani svi rađovi ovako obogaćene zbirke, Nedđontntak prostorija za sada #prečava da se izloži jedan neznatniji
| deo mater:jala koga bl. inače takođe | vređelo pokazati, Iz10žba obuhvata 221 rad, od čega pet skulptura, četrdeBet _ četiri uliane slike, tri pastela, 11 gvaša -___{akvarela { 47 crteža-u raznim tehnika| __ma. Pri izboru težilo se da se da što | više mesta novim akvizićijnma, dosada još neizladamim. Zbog toga je ispu___šten jeđan đeo već prikazivanog mate· tijala, a od nepoznatih radova pojedi-
n{ Womnđi savremenih majstora koji
___reprezenfuju samo eksperimentalne
|___faze u njihovom razvoju ili pak oni
____komadđi koji pretstavljaju manje više
| __&amo tematske ili likovne varijante već izloženih dela,
Vremenski ova. izložba obuhvata raz_
___Rkoje se proteže od prilike ođ onog mo___menta kađa je u francuskoj umetnosti, | ___DOsle romantizma, izbio onaj trajni trascep na službeno ili »akađemsko« · flikarstvo i takozvano »nezavišno« sli· kartvo pa #ve do današnjeg doba, Samo jedan bakrorez žena Delakroa, Alžitske Jevrejke, povezuje aj period sa romantizmom, Nažalost _ u zbirci nije zastupljen veliki disiđent, tvorac franćuskog realizma Kurbe, Međutim Kamij Koro. rodonačelik modernog framcuskog pejsaža, koji je u 6vome dugom životu prevalio put od pojave romantizma do pojave imprešionizma pretstavljen je sa dva lepa ulji Pa i ti POLA Sa ka
ije poezi, e, | jednim ; Među najjačim komadioj izložbi ističe še Majka og slikara i velikog društveWH slikarstvo
aslikana sa.
doblje nešto duže od jednoga stoleća
ore DO- ~-
Stevan Jakovljević
| Izložba francuske umetnosti · u Umetničkom muzeju
Momčilo STEVANOVIĆ
mo u jednome fonu sivih nijansa, ova po dramskoj snazi šekspirovska vizija ušpravljene, buntovne, do simbola uzdignute majke. koja se sa decom na rukama preteći ocrtava svojom siluetom .na jednoj mračnoj pozadini sirotinjskih predgrađa, pretstavlja jednu tipičnu, nađahnufu stranicu domijeovskog revolta i gneva. Pored Rua nBke katedrale od Kloda Monea, dela poučnog kako u pogledu impresioničke tehnike tako i u pogledu same impresionističke doktrine, pored odličnog, u svakom pogledu reprezentativnog Trga pred pariskom Operom od Kamija Pisaroa, pored dragocenog pejsaža sa Barkama na Loenu od Alfreda Sisleja, među slikama majstora impresionista dominiraju radovi Ogista Renoara i Bdgara Dega, Renoarovi rađovi u beogradskom Muzeju obuhvataju skoro sve tehnike kojima se ovaj majstor bavio: ulja. pastele, crteže perom, olovkom, kredom i ugljem, Ulja su iz poslednjih godina njegovog stvaranja dok ostale tehnike ilustruju i njegove ranije razvojne etape, Dečji portreti njegovih sinova Pjera. Žana i Klođa, zatim niz minijaturnih ulja i fragmenata kao što su Gabrijela, Žena sa šeširom, Dve devojčice, Šoljica i dr. spadaju među najintimnije, najtoplije zabeleške ovog uvek nasmejanog i u život zaljubljenog majstora. Poneki
tek skicirani komad — takva je na
· primer pastelna sludija Žena s ki-
šobranima za čuvenu kompoziciju iz Londonske nacionalne galerije — po onom prvom udaru radosnog uzbuđenja, po zagrejanosti srca i lakoći ruke, prevazilazi svojim kvalitetima konačno delo koje priprema, Od oštroumnog, ironičnog realiste, nepogrešnog ortača Bdgara Dega izlaže se pored jednog autoportreta iz mladih godina i drugih studija glava jahača. kupačica, ceo jedan mali svet pastelnih igračica i balerina kroz čije je mehanizovane gestove, našminikana lica | mršave udove ovaj melanholični satiričar sagledao i drugu stranu njihovog Života, neosvetljenu sjajem pozorišne rampe.
Sezan i van Gog, preteče mođerne zapadne umetnosti figuriraju takođe na izložbi, prvi 8# jednim altvarelom, drugi sa jednim ranim uljem i jed-
Alojz Krajger
nim crtežom, Ovi nažalost skromni radovi potsećaju na važnosti imena SšVOjih autora ali ne đaju pojam o njima. Međutim Po] Gogen, begunac od stvarnosti svoje zemlje i svoga društva, ko= ji je očajnički tražio čoveka među primitivcima udaljenih ostrva na Tihom Okeanu, đaje u izloženim Tahića nkama, „Tahićaninu, u Radostima 'Bretanje, bar jedan deo svoje umelničke i ljudske ispovesti.
Savremenu francusku umefnošt posle Sezana, kao i đdruge evropske umetnosti toga đoba uostalom, karakteriše groznica eksperimentalnih traženja, afiširana pođ mnogobrojnim poznatim nazivima gde je skoro &vaka ličnost donosila sobom jeđan novi pravac, suprotan težnjama svoga suseda, Među izloženim rađovima savremenih francuskih slikara, živih ili pomrlih, nema onih dela koje je kako izgleđa već naše vreme preselilo u onu oblast prolaznih pojava koje su od interesa samo za istorisku studiju. Izložena . platna Vijara, Bonara. Matisa, Vlamenka, Derena, Utrila i drugih ma da pretstavljaju odraz svoga vremena, ne prekidaju razvojnu liniju koju su njihovi preci povulkli i neizvesno je da li Će kao poslednja reč zapadne umetnqs": još zadugo ostati onaj čisto apstraktwi i formalistički smer, na ovoj izložbi zastupljen takođe, kome danas stoji na čelu kubistički majstor Pablo Pikaso.
Imena vajara prikazanih na ovoj izložbi malobrojna su, ali spadaju među najkmipnija. To su Karpo, Roden i Majol. I ođ te trojice plastikom mogu
. biti prikazani samo prvi i treći dok
se od Rodena izlažu samo dve tipične alkvarelske studije aktova.
Izložba u Umetničkom muzeju ima trojaki cilj: pre svega da našem svetu prikaže nove tekovine muzejske kolekcije. Drugo, ona će nesumnjivo doprinefti diskusiji o problemima naše današnje likovne umetnosti i, najzad, ona će biti korisna đopuna jednoj značajnijoj izložbi dela dvojice velikih francuskih majstora čije nam radove šalju francuski muzeji i čije se otvaranje takođe uskoro očekuje.
Moris Utrilo: Ulica, Sen-Vensan
Nacionalna skupštna Ifalijanskih
intelektualaca .
U Rimu je nedavno održana skupština pretstavnika italijanske kulture. Delegati su osudili pokušaj reakelje da porekne veliku borbu Pokreta nipora protiv fašizma, kako između dva rata tako | u vreme oružanih partizanskih akcija 194%—45, Skupština je izdaln
proglas u kome se izražava ođanos'
idejama Pokreta otpora: »Hoćemo d
- uzdignemo visoke vrednosti, de“ pri.
znamo i ocenimo zasluge, đa razvijemo plodnu klicu Pokreta otpora, da
Čč o {INA
e bi između” naše nedavne pro- mnogi drugi.
šlošti i surave sadašnjosti liprečlo zid koji bi nepovratno odellio osećanje naŠeg istoviskog razvoja od naše savetie Proglag se završava pozivom na
| hovu naclonalnu skupštinu najbaljih
pretstavnika lalijantke kullure, koj fe ae održati pod parolom »Pokret o!pora i Italijanska kultura«, Proglaa su notpisali između ostalih: Korado Alvaro, Džuzepe De Santis, Vitori De Sika, Renato Gutuzo, Karlo Levi, Al. berto Moravija. Ćesare Kavatini i
7,
—- KNJIŽEVNE NOVINE -
DNI POSLANICI _
Bdvard Koocbek
Ciklus od četini honcerta klavirskih kom-
pozicije Betovena u izvođenju Paula BaumKR značajan je događaj ovogodišnje 'koncertne sezone. Kompozicije za klavir zauzimaju vidno mesto u Livotnom delu Betovena, Pošto ih je pisao kroz ceo živo. mi možemo na njima pr5oprntuil razvojnu liniju njegove celokupne stvaralačke delatnosti, Sve ono novo, što Je unogšio u svoja simfoniska, kamerna ı vokaina dela u pogledu oblika, harmonije, konipozicione tehnike i emocionalne &adržajnosti nalazimo i u istovremenim klavirskim kompozicijama, Nenadmašui pijanista i improvizator svoga vremena uzdigao je klavir u prvi red tumača stvaralačkih misli kao instrument bogatih zvučnih mogućnosti, koji samostalno, bez ičije pomoći, može da ostvari i muzička dela velikih obima i najkomplikovanijih oblika, Gluvoća je najzad zaustavila njegov izvođački rad, ali ga nije sprečila da i dalje neguje klavirsku hompoziciju. Otsečen od sveta, usamljen#u kruMu svojih kreativnih vizija, on „piše za klavir svoje poslednje sonate, grandiozne varijacije na temu Diabeli, dela koja uveliko prerastaju njegovu epohu i tek mnogo kasnije doživljavaju puno priznanje. Kroz ovo, po svome značaju ogromno naBleđe, Paul Baumgartner napravio je znalački i sa puno umetničkog ukusa presek u koji je uključio najpoznatije Betovenove sonate: o) 13 c-moll (Pathetique), Op, 26 As-dur, op. 27 br. 2 (Mondschein), op 31 br. 2 i 83 — d-moll i Es-dur, op. 53 C-dur (Waldsteln), op. 57 f-moll (Appasionata), oD. 106 B-dur (filr das Hammerklavier), SP 108 MK-dur, Op. 110 As-dur, prošarao ih je više iz pedagoške prakse poznatim sonatama: op. 14 br. 1 E-dur, op, 22 B-dur, op. 49 br, 1 i 2 g-moll i G-dur, i dođao još Vanijacije c-moll i već ranije spomenute 83 varijacije na temu Diabeli op, 120, dakle dela stvorena u viememskom razmc: 1799 do 1822 god. Moglo bi se primetiti an bi bilo poželjnije đa nam je Baumgartner mesto dečjih sonata Op. 49 svirao Bagatelle ili Rondo G-dur, ali uglavnom treba konstatovati da pri izbomu dela umetnik nije štedeo sebe, baš naprotiv, postavio sebi zadatke koje može da reši samo imterpret visokih pa čak i najviših kvaliteta. Tako na primer Beograd je pod njegovim rukama doživeo premijeru Varijacija op. 120 i sonate op, 108 (fir das Hammerklavier) dakle dva đela koja po svome obimu 1 izvođačkim zahtevima spadaju u red najtežih u čitavoj kvalirskoj literaturi.
Paul Baumgartner je prekaljen umetnik sa velikim estradnim iskustvom. Mirnoća njegovog a&tava za klavirom govori o izuzetnoj koncentraciji 1 samodisciplini, Njegova interpretacija Betovena odraz je volikog znanja i polpune umetničke zrelosti, Njegov odnos prema Betovenu pun je pleteta, On &e strogo pridržava origdnalnog teksta čak |I tamo, gde je autor pni transpoziciji tema, uslovljenoj oblikom, bio primoran obimom tadašnjeg instrumenta da unosi izvesne popravke, što sigurno ne bi činio da je raspolagao imstrumentom današnjeg tipa. Opravdane kounekture kasnijih izdanja potpuno su se odomaćile u izvođačkoj praksi, ali Baumgartner nas dosledno vraća Betovenovom klaviru. I retki slučajevi oznake pedalizacije koji potiču ot vuke Betovena, Baumgartner strogo poštuje, iako sađašnji klavir, mnogo sonovniji i osetljiviji, teško podnosi ovakvo istovremeno zvučanje i mešanje nesrodnih harmonija (na pr. recitalivi u bonati d-moll, Rondo „Waldstein sonate). Ali Pau! Baumgartner to radi svesno i sva– ka polemika sa njim već unapred je uzaludna, Ali i ovako pietetno poštovanje bpuredaba teksta još uvek dopušta velike slobode mašti izvođača, a Baumgartner ovu slobodu obilno i sa pravom koris., lako se ne bismo složili sa tempom pojedinih gtavova, suviše sporim (prvi sv i poneke varijacije sonate op, 109, prvi stav sonaote op. 110) ili naglo ubrzanim (Coda Ronđa op. 543) ono je rezultat dugogod.,.ŠšnjeWMw po stojanog dodira sa delom Betovena i njeUOovog individualnog tumačenja.
Biguma, izgrađena tehnika poslušno ostvaruje namere umetnika, nigde s* ne nameće kao cilj, lako ponekad zablješti svim svojim virtuoznim sjalem (final sonate op. 31 br. 3, završna PFuga sonate op. 100). Kroz sva četiri koncerta imali sme utisak da pijanista i u najvećim brzinam ı Čvrsto drži kimu u svojim rukama i da ima iznad tih brzina još neke neiskorišćene rezerve, Kao Izuzetak naveli bi vec spomer nutu grandioznu FPFugu Hammerlavier sonate u koloj se oseća još borba sp materijom, borba koja se najzađ završava pobedonosno. Odgrmiti ovu TFugu još dmah
b
| po drugi put na bis, kao Što je u tadic
Buumgartnoer, svakako je veliki modvig.
Baumgartner u svome izvođenju teži da mu muzičke konture Muadu Čiste | jasne, da muzičke ideje progovore svim svojim muzičkim ! emocionalnim sadižajem, U zvuku i vremenu on odvija muzičku radnju znalački presledno i ubed)jivo. Dinamička skala mu je bogata, a on je koristi sa delu odgovaajvućom struklur'alnom logikom. Memotila mu je izvanredna, ona mu ja siguran vođić kroz Betovenovo muzičko ne'matstvo Prilikom njegove fvučne reallzacije, Ona stvara u publici ..kvu atmosferu poverenja prema umetniku 1 snazi njegovog znanja kojla omomućuje da se slušalac sav ptedaje moći zvučnog toka koji se uu umetnika šini dvoranom, | da u njemu \otpuno uživa, siguran da tai tok neće nikakvom mslučajnošću biti prekimut ili okrnjen,
Paul Baumgartner je za Beograđ novo poraantVej prijatno 1 značajno, Naša pulika Je to svojim zdravim instinktom osetila, 8lušala umetnika sa velikom pažnjom Moja nmlje popuštala ni u talko Hramdloznim
obimu delima kao što su Varijacije op.
20 i sonata op. 100.
Koncerini klavir Molarčeve zadužbine zbilja je već dotrajao. Krainje Je vreme da so zameni novim jnstmumentom, Značaj Beograda kao muzičkog centa za umefnike u stalnom je porastu, a neophodan uslov đa ođ njih čujomo maksimum koji može da nam pruži nlihova umetnost ie xe svega dobar klavir,
Emil HARTEK
*
Nadovezujući četi simfonijska koncerta (premijera, i tri reprize) poznatog zagre bačkog dipigenta Teldwiha Cauna, podvećena Betovenovom simfonijikom stvaranju na niz koncertnih večeri Betovenovih klaKa dela, OMJ 8 sa velikim uspehom održao odlični švajcarski pijanista Paul Baumrfariner, organizator koncertnog ži. vota u Beogradu ostvarili su jednu improvišovanu nedđelju posvećenu Betovenovim delima i time doprineli daljem upoznavaniu naše mlade koncertne publike sa veličinom 1 svestranošću Betovenovog nenadmašnog menija, Intere#, koji je naša publika pokazala za ceo Ovaj ciklus Betovenovih večeri dokazuje da je ta forma ši-
1 \
. »Egmonta«.
'Tanasije Mladenovi6
renja muzičke kulture veoma pogodma i da, ako se dosledno shvati zmačaj te manifestacije, ne treba čekati na jubileje ili godišnjice, da bi se organizovale sličme priredbe, već ih treba što češće i sistematski praktikovati, I ne bi trebalo posvećivati pažnju samo najvećim među muziča-– nima (kako je to bio slučaj sa godišnjicama smrti Betovena ili Šopena) već našu publiku upoznavati sa večim brojem muzičkih vrednosti. Potsetimo 8e da i Ove gOdine stojimo pred važnim muzičkim ju'bilejom: dvestogodđišnjicom smrti velikog majstora muzičkog baroka Johama Sebastijana Baha.
Još na svom poslednjem ovogođiščnjem simfonijskom koncertu ridrif Caun se prikazao kao poznavalac Betovena i umeo je da istakme sve one složene niti, koje ovoga velikog klasičara vezuju i za prošlost i, još Više, za buđućnost, Caun nikada ne izlazi iz okvira tradicionalnog izvođenja Betovenovih dela, ali kada već i samog Betovena ponese „njegov rođeni temperamenat, kađa sa vulkanskom energijom izbije revolucionar u umetnosti i u shvatanju sveta, kadđa on smelim potezom u partituri prekrši unekoliko Nlasičarske nomme komponovanja, onda se i Caun trudi da nam takvog Betovena i ostvari, da nas ponese zanosnim alkcemtima pobede i životne radosti, a da pritom napon u izrazu ne pređe u romamtičarsku ekstazu. U tome uspeva kao umetnik velike sugestivne moći. Teško je zamisliti ravnodušnog slušaoca kada se pod palicom Cauna podigne bura betovenskog crescenđa u »kodi« kada zagrme limeni duvači u četvrntom stavu Pete, Caun Je dirigovao zaista najpoznatija Betovenova dela, i bilo bi vreme da nas izvođači zaimteresuju i za neko ređe izvođeno Betov..iovo delo (uver–tiru »Prometej«, na primer, ili neku drugu simfoniju sem III, V, VII), Ali, i Ovako, mi smo imali pumo umetničko uživanje kađa smo, ko za po koji put, slušali poznata mesta iz »BPgmonta« | Pete, ali realizovana rukom umetnika koi ume i da dozira izraz i da pripremi gradđaciju i da istakme kulminaciju oblika i da izvaja linije dela, a sve to da stavi u službu ostvarenja one osnovne jdejne sadržine, koje delo ima.
Od posebnog interesa bio je V klavirski komcert u Es-duru, delo zrelog Betovena, u kome je, po rečima Romen Rolama i »sa= ma virtuoznost herojska«, a koji se ne pojavljuje tako često na programima naših simfonijskih koncerata, Izvela ga je beogradska pijanistkinja Melita Lorković, na način koji je opravdag ugled koji je ona stekla u našoj muzičkoj javnosti. U želji da jače podvuče dramatizam forte i pianokontrasta ona je ponekad zapostavljala neke bitne oznake Buetovenovog stila (vatrena ili diskretna sforcata, osećanje mere i u zanosu fortissima, nagli prelasci iz forte u piano). Ovakvo mestimično tretiranje Betovenovog stila nije uticalo na opšti utisak koji se dobio od njene imterpretacije (već i zbog toga što naša publika navikla na romantično, južnjačko shvatanje Betovena) — interpretacije koja se u svakom smislu može okarakterisati kao izrmžajna i, uspela,
Fridrih Caun Je kao saradnik u koncertu i sa svoje strane doprineo simfonijskom razmahu ovoga herojskog dela. Njegove mestimič..e tendenoije nametanja svoga tempa i shvatanja solistkinji nisu išla uvek u korist celishodnosti koncepcije.
* **
Koncert „kulturmo-umetničkop društva studenata Beogradskog univerziteta »Branko Krsm.inović«, „održan pred prepunom dvoramom Kolarčevog univerziteta, ispunjeno pretežno „studentima i omladinom, zaslužuje pažnju iz više razloga. „KUD »Branko Krsma. yvić«, iako amaterski kolehtiv, mastavlja plodne tradicije naprednih predratnih akademskih kulturno-umetničkih društava. Čiji su se rezultati uvek merili najstrožim umoctničkim Hkriterijom, Premda se još ne može reći da ovo društvo dovoljno dugo postoji da bi se od njega mogli očekivati umetnički najviši rezultati, ipak, s obzirom na perspektive razvoja takvog akademskog umetničkog tela, treba pored isticanja velikog zalaganja članova i rukovodstva, i vidnih uspeha u radu svih sekcija ovoga društva, ista-
—_— | \
Poznati britanski pijanista Kemdl Tejlor, koji je već u dva maha gostovao u našoj zemlji i koji je veoma mnogo učinio za popularizaciju naše muzike u Engleskoj, napisao je u »Birmingen Postu« članak o ulozi muzike u kulturnom živolu Jugoslavije. Članak je napisan sa mnogo simpatija i razumevanja i bokazuje da je njeHov autor prošao kroz Jugoslaviju otvorenih očiju i zapazio sve ono najvažnije što karakteriše našu novu, 50cijalističku kulturu, |
. Na prvom mestu Tejlor ističe da na.
rodi Jugoslavije već po svojoj prirodi spadaju među najmuzikalnije i muziččki najsvesnije narode i da je tradicionalna narodna muzika izvanredno bogata, ali istovremeno on je uočio i koliko država ulaže napora da maksimalno razvije te ošobine, pružajući najšire mogućnosti i muzičarima i narodnim masama,
»Uprkos političkim poteškoćam zaokupljenosfi! velikim Blanovina VN industrijalizaciju zemlje. kaže Tejlor, Jugosloveni ni u kom bogledđu nisu po: stali nacija robota, Naprotiv, oni shva– taju koliko je važna umetnost za &reću | napređak radova i oni su više ne. go jednu misao posvetili opštim umetničkim vrednostima, Danas postoje mnogo šire mogučnosti za ol:'azovanje umetnika | negovanje individualnih talenta nego ikada ranije, dok mase narođa uživaju u koncertima i ra-
ma u tako velikom broju kakav je
bio nepoznat | nepristupačan ranijim generacijama, Možda će mnoge iznenaditi kađa čuju đa su u novoj Jugo-
Josip Barković
O. Loneoezrftne Ovotare |
ći | probleme u vezi s umefmičkim razveo. jem tih sekcija. 7
Na poslednjem koncertu »Bramko Krem. mović« mastupio je sa dve svoje sekcije: – horskom i folklomom. V. po samom na. stupu, ritmičkoj ujednačenosti izvođenia,– reagovamju ma intencije dirigemta (hor), jasno je da su te eWekcije prešle prvu, . »knitičnu« fazu svoga razvoja, da pretstavs . ljaju izvođačka tela sposobna da rešavaju –· veoma složene umetničke probleme. Isto tako obe sekcije, ispunjene mlađim član · vima, unose u tačke programa mnogo po leta, svežine, Za hor se na primer ne može. reći da je Impostacija glasova dovršena, zvučnost grupa ujednačena (naročito u pla-· nu), tako da bi zađovoljila zahteve, koji se · u tome postavliaju cemtralnim horovima, ali pevači su uvek sabrami, zalažu se ”a što bolje izvođenje. ||
Program koji je izveo Akađemski how, pod upravom mladđog dirigenta Bogđama Babića, bio Je dug i težak, a sem toga sa državao je tačke koje se, sve od ređa, p-_ stavljaju (po nekom nepisanom zakonu) na –repertoare skoro svih maših umetničkih društava: tu su obavezno Mokraničeve ru- koveti (V, VII, XI!) i »Kozar«, Hristićeva· »Jesen«, Konjovićeva »Pod onom jelom ze- – lenom«, Milojevićeva »Muha i komarac . itđ. Od nepoznatijih, ili bolje, ređe izvo= đenih dela izvedene su kompozicije Josifa Marinkovića, Todora Skalovskog (veoma in- – teresantna »Rapsodija broj 2«). Tim povodom treba istaći đa je vreme da se u re pertoare boljih horova unesu i druga dela naše i strane horske literature, đa se od-_ baci učmala repertoamska politika.
Za realizaciju takvog programa u prvom ređu je odgovoran „dirigent, Bogdan | Babić, Za niega se može reći da vrio ČVIsto drži u rukama hor i da je uspeo da ga razvije do te mere, đa om neoposredno +' precizno reaguje na sve njegove imtencije. Ali muzička komcepcija, kakvu je di rigemt sprovodio u pojeđinim delima, Za• služuje izvesne napomene. Ne postoje ustaljene norme ili šablomi izvođenjn naših horskih Kklasika, ali svaki movi, inđividđua= lam. stav mora biti opravdan realističkim | ostvareniem karaktera kompozicije, psihoO- | loškim tumačeniem teksta. unutrašmjom” logikom dela. Tako ne vidimo razlorn za. sistematsko wzimanie bržih tempa negro to | to oznaka autora i Rkharakter komnon?iriie traži (»Jesen« ođ Hristićn, delovi V rutoveti, XT rukoveti. »Kozar«, »Pod oncim le-_ lon« itd.) u »Kozaru« nismo o“etili tri glavna momenta kompnoziecile: veseli, sker- cozni početmk, tragičnu MWulminaciiu (le, | le, le«) i radikalnu promenu Yaspoloženja posle kulminacije. Tn je, ao nmostalom i u drugim delima, svako tehničko sredstvo | izraza bilo samo sebi cilj. Početak ie dat | upravo futiozno brzo, građaciin pređ kulminacjijom bez razloga presečena wu pola reči »reve«, kulminacija zwužvanma, a deo. posle nie dat je približno Tempo T (kao l đa je pasftiru snsvim svejedno što je izprubio kozu i nastavlja da peva u lakomšsle- |, nom, malo usporenom tempu prvog dela!) ' Tok na kraiu zazvučala je unutrašnja in: | fonacija đela, koju nosi sadržaj tekšta, Ovđe je analizirana samo jedna kompozi- . ciia. Slične nelogičnosti su se dešavale na. svakom koraku. Sve je delovalo artistič« ki, nespontamo, naročito prelazi iz pijamis= sima u fortissimo i obrafno. Bili smo uvek ” iznenađivani parađoksalnim dinamičkim oObrtima u izvođenim delima, iojima smo |! uzalud tražili obiašnienia. Sem toga, ka0 osetan fehnički neđostatak, mogla se uOo-_ čiti neloeična dikeiia i akcentuacija freči (košuta, nova, mamljivo jtd.), ži
U ostvarenja koja se mogu smatrati u-
s jelim treba ubroiji »Muhu i Womnrca« | od Milojevića i dobrim delom Rapsođiju | Skalovskog. TT tim kompozicijama iasno se. i istakao tehnički stepen hora, što naravno | treba pripisati u zaslufu dirigentu, s.
Tolklorna sekolia nastupala je sa mizom obrađenih narodnih igara i jednim ozbilj- · nim ponmhvatfom: »Čočečkom igrom. jz opere »Koštana« od Petra Konjovića. Dok . se igra solista meže pohvaliti. grupna igra. bila je dosta neujednačcna, razbijena. Na- || ročitfo u Konjovićevoj »Čočečkoj« Tu je neritmičnost unosila ı muzika, koju potezi. niriHenta nisu sigurno vodili Rroz kombplikovani splet složenih ritmo ove Konjo-. vitave kompozicije.
A.
slaviji pesnici i kompozitori najbolje | \ nagrađeni članovi zajednice i da ih |. svuda cene i uvažavaju. Čovek je pobuđen da uzvikne •»Kalo je to visoko || civilizovanol« i to u jednoj zemlji koja ||! je do skora smatrana zaostalim Balka- | nome, \ Govoreći o kompozitorima Jugosla- vije Tejlor kaže: Pai »Ima mnogo talentovanih kompozitora, a neki od njih su obdareni pra" vom genijalnošću; njihova muzika je | emocionalna, puna kolorita i vanred: | no ŽžiVa. Veoma je visok standard teh" || ničke visine u kompoziciji i orkestra- |! clji.., Često se izvode dela savremenih |\ jugoslovenskih kompozitora (koji su · apsolutno slobodni da komponuju šta –hoće) ,a o kvalitetu tih dela pišu Se mnoge kritike i vode digkusije«, aj Tejlor govori i onagradama koje dr šžava dodeljuje svake godine naučnici-. ma i umetnicima, o muzičkim školama · 1 akađemijama, novim operama i or
kestrima. stipendijama i mlađom ka: dru. Napominje đa Jugoslavija ima od= ličnih reprodđuhktivnih muzičara, da su | koncertne dvorane i pozorište uvek ||| Prepuni, iako se njihov broj posle rata znatno povećao „da je u planu izgrad“ nja novih, velikih { mođernih opera 1 Bala {1 na koncu zaključuje: »Muzika | igra realnu i važnu ulogu u „Život mladog i vitalnog naroda koji je odlu” Šio da od Jugoslavije stvori zaista đe bro mesto za život, + to na svoj sopstveni načine, a