Književne novine

'BMRT FASIZMU — SLOBODA NARODU

GODINA III BROJ 33

Otplata neisplativog, duga

Veljko PETROVIĆ

gog narodnog zajma, proizve-

la je u mnogima, verovatno u ogromno] većini naših ljudi, jak, pozitivan — ali i složen utisak. Doživljaj sa prvim narodnim zyjmom učinio je sada nešto sasvim drugo, nešto jasno i izvesno, prema ljubopitnom raspoloženju prošloga puta, kada se kao prilazilo novini, gotovo pokušaju nečega za što se još nije imalo iskustva.

Danas, svako u našoj zemlji zna o čemu je reč. Narodno rukovodstvo odmerilo je trenutak i našlo za korisno đa pozove svesne jugoslovenske građane; da svaki, prema svojim prilikama i prema snazi i čvrstini karaktera (od čega, uopšte, i zavise lična zalaganja i zavetovanjn) primi na sebe izvestan udeo pri delimičnom, sasvim delimičnom, finansiranju istorijskog, privrednog preobražaja u novoj Jugoslaviji. Svaki se ovim pozivom oseća počašćen, jer mu se, eto, pruža prilika đa sasvim neposredno oseti kako je saradnik na velikom Delu, kako se veliko Delo izvođi, ne uprežući i šibajući argate, već povezujući miliome pojedinačnih, sitnih energija razumnin. razlozima i srdačnim drugarstvom. Ođuvek # i bili obdareni sinovi našeg narođa, — duboko, po samom njegovom mastanku, takoreći, nagon&ki demokratskog i socijalnog, — 58 mišlju za zajednicu, urođenom zadružnom svešću. Ono što je u njemu oštri kapitalizam posuvratio, u tipično izrođeno malograđansko i malosrednjeposedničko samoživlje, — ostaće &a– mo kao jedno, manje-više, neslavno razdoblje u razvitku mašeg narodnog društva.

Pa zato ovo i nije »zajam«, u starome smislu te reči bez nekoga prijatnoga zvuka i sjaja. I, tek u vezi s 'pridevom »nmarodi« — fo danonoćni ispovednici i obdelači svete maternje reči maju kako ona prima nov i pristojan lik. To nije zajam a nije ni prilog: to je ono, kako da se nazove: otplata neisplativoga đuga kojim smo vezani Za Ššvoj narod, za wWvoju ·otadžbinu, za njenu lepžu budućnost, to je onaj đukat koji je siromašni rodoljub, posetilac vladike Rađa, spustio u državnu kasu male Crne Gore kad ju je Vladika otkliučao pred njim pa ga ponudio da uzme koji zlatnik »za svoju djecu«. — To je opšta blagajna, da iz nje svi samo uzimaju, ispraznila bi se ubrzo; kađ je opšta, treba u nju i spuštati stalno!

Pred prvi, slavni Balkanski rat, kada su seljački, građanski i radnički pukovi male Srbije, okićeni i s pešmom, ulefali u borbu za oslobođenje na Život i smrt a bez nacionalne i

V: prva vest o raspisivanju dru-

ZEMLJI -

verske mržnje na Turke, kružila je priča: — Dva seljaka, »gejaka«, gledaju i uživaju kako se jedan od nekoliko automobila beogradske gospode zaglibio u otačastveno balkansko blato pa še na zapomaganje šofera i putnika samo podgurkuju i šeretski vajkaju; dok de vozač ne seti: — Ma, ljudi, pomozite, nije prifatno, državsko je! — I gejaci zapeše, oznojiše se, i izvukoše kola,

No, i sem toga patrijarhalnog osećanja da se učestvuje u narodnoj mobi, (to se osećanje vanredno lepo i korisno mođernizuje danas, u bujnom takmičenju dobrovoljnoga rada!) naši će radni ljudi iskoristiti i ovu ponuđenu priliku da pokažu &vetu, naročito onome koji, iz neznanja ili zlonamerno, sumnja u naše jedinstvo 1 u naše uspehe, kako &u naši ređovi zbijeni, budni i u trenutku gotovi na Wvaku akciju čim naše izabramo rukovodstvo priđe glasnogovorniku.

Već sama pomisao na ono Što su nekađa u staroj Jugoslaviji značili zajmovi mora svakog čestitog čoveka iSpuniti gađenjem, zbog te nekađašnje jagme za provizijama, zbog one pojave berzanskih poniženja pri odvratnim smicalicama & našim državnim panpirima, zbog onih bednih kriza, povodom takvih pregovora, između belosvetskih pusštolova »žute kuče« i dvora, A, uz fakvo gađenje mora našeg čoveka da ispuni i osobito zadovoljstvo i ponoš8, zbog ove čistote posla, zbog OVOE ODšteg, narodnog učešća u snabđevanju novcem državnoga poslovanja. Šta se sve nije, od narodnih dobara, moralo zalagati u tim bankarskim, kockarskim, gangsterskim šurovanjima! A mi, mi ćemo otsada veselo i ponoSno, &ami, prilaziti državnoj kasi da Svoju namenjenu zaradu spustimo u nju, Pa kađ čujemo i čitamo, ili očima svojim gledamo, đa je opet negđe pobeđena planina, probijen tunel, izmamljena iz utrobe zemljine kakva

dragocena ruđa, ukroćena bujica, po- .

šumljena gladna golet, bolesno dečje stenjanju pretvoreno u zdravi, rumeni smeh, — mi ćemo mirno pogleđati drugovima u oči: nešto su za to učinile, i naše ruke i, naše, nađ knjigom i hartijom, probdivene noći!

— o-LR—--

Nekađ pomislim i krv je mala

da kaže ljubav zemlji što me rođi, ma da je vrela svuda prokapala, na &vakoj stazi, na brani, na vodi.

Iz kog korena ja se vijem sađa

i granam kao hrašće zavičaja... Odakle rujam, iz kog vinograđa kada sam plako prvi put iz staja.

U tim stajama gde se stoka hrani {i gde su polja pokošena mnoga bili su, kažu, moji prvi đani

i prvi put mi zakorači noga,

O, od tad samo trnje me je srelo ' 1 nigde ravne staze niti druma...

Svejedno da li beše građ il selo

život Je bio neprohodna šuma!

Plamuše puške, tu, zemljo, po tebi. Buhknuše vatre! Niko đa pogasi!

A znam, voljena, niko baš 1 ne bi, kada sve bitke ljubav prava krasi.

A da se gine, zar baš mora znati Bvako kađ daješ život za te zore, I sužanj samac nepoznati pati i Žžuđi borbe što gorama gore.

TI poginuću, uvek poginuću...

Ne mopa niko viđeti ni čuti,

Možda baš jednom, u nekom svanuću kad polje jesen neobranu sluti,

Đa čak ni majka viđeti me neće

mi drug moj dragi sa kojim sam večno. ičo u polja, brao prvo cveće

i đugo gledo u dno belo rečno,

Ne žalim zato! Nit će ikađ biti da suze teku, đa me bole rane, TI u krvi Ja ću đomovinu 6niti

1 želeti Joj pune sunca dane.

Slobođan MARKOVIC

“098 .

BROGRAD, UTORAK 15 AUGUST

1950 |

ORGAN SAVEZA' KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Uredništvo: Francuska 1, teL 28

LIST IZLA ANP Administracija: Francuska 5. tel 5R-490 ZI JEDANPUT NEDELJNO

: iM- OVER" -- "(Eye NNO UI

Žž. igli ke A A: ALO *

J Ma? Ma

u vg

IVA ai

Na OjkM OI O Si AJ

PRIMERAK MO 3DINARA -

i a (rihk- 28 iy ıh

rano Šimunović: Ma jke (crtež iz 1943)

IA VIŠU RAVINU

DINRUNIJE

Grga Gamualin

io bih sretan kad bismo mogli doći do kraja, spustiti se sa površine “do dna stvari o kojoj diskutujemo: tamo dolje nalazi

se osnovni problem, jedini, rekao bih, uzrok ove nemile raspre i još mnogočeg drugog. A bio bih sretan kad bih do: njega mogao doći, a da ne učinim sa svoje strane neku nepravdu Ivanu Bratku (1). Zato sam tražio neki smisao i opravdanje u njegovom ftekstu: što je on u stvari htio? Što je on zapravo mogao sagledati od stvarnih odnosa na ovom zagrebačkom likovnom sektoru? Mogu li očekivati neku preciznost od kritičara, koji Van Gogha broji među impresioniste? I kako da se bez sudara i spoticanja probijem do dna, do tog osnovnog problema (koji nije estetskog karaktera) kroz ovu debelu naslagu nesporazuma i neistine, koje je Bratko u svom napisu nagomilao. Neugodno mi je pri pomisli da bih možda i nehotice mogao prihvatiti način diskusije, koji mi on nameće. Ali zar bi to,

. nakon svega, bio baš tako veliki gri-

jeh?

Što mi tu pričamo o Courbetlu, o nekim impresionistima, kao da se doista o njima radi? Čemu čupamo citate iz starih napisa? Radi citata samih? Dirnuo sam u jednu neuralgičnu tačku našeg likovnog života i gle! — kako smo najednom osetljivi Dpo&tali! (2) Ta kakve smo sve tekstove i »kritičke zabeleške« imali prilike vidjeti i 1945 i 1950, pa nam nije na um palo da iz njih izvlačimo bilo greške, bilo nedorečenosti. Bilo ih je koji su vulgarizirali u praksi i u teoriji, ali

Strani književnici o našoj

Švajcarski pretsednik Društva književnika Svajcarske 1 noverški književnik Ob Banđ-Hanson boravili su nedavno u našoj zemlji i tom prilikom đali sledeće izjave za naš list:

Anri de Cigler:

ovorim ono što sam viđeo, ono

što se neposredno i jednostav-

no pružilo pred mojim očima, koje su mogle da gledaju u pumoj slobodi sva bića i sve stvari,

Video sam u Dubrovniku, na toj Obali, svugde gde sam se našao, ljuđe na redovnom radu i na odmaranju. Prošao sam zemlju u kojoj sve odiše mirom. Sreo sam mnogo kupača i ljudi na godišnjem odmoru koji uživaju u letovanju na moru.

Svuđa gdđe sam prolazio otkrivao sam u ljudima jedan izraz neusiljenosti, nešto gipko i istovremeno čvrsto, a naročito nešto dostojansiveno. Napisao sam reč: otmenost — ali reč nije bila tačna. Ljudi se prisiljavaju na otmenost: ona se uči, podražava, ona može da ima svoja ništavna pravila. To držanje, to ponašanje u kome se ne ispoljava ni suviše ljubaznosti ni uzdržanosti, ni gordost ni sniBhodljivost, izražava, čini mi se, dubok i autentičan karakter: osećanje onoga, ako mogu tako da kažem što svaki čovek oseća da duguje čoveku, ljudskom rodu, a što je u njemu samom... w

Čovek je svuda primljen podjednako ma u koju sredinu ušao: io ne sprečava da nam se svuda ukazuie

puno poštovanja i izvanredne ljubaznosti, a naročito velike uviđavnosti. Posebno mi je bilo prijatno što sam se u ovoj zemlji osećao kao čovek među ljudima — ništa manje i ništa više. Kažem jednostavno ljudi, jer ne znam među njima razliku, i neću da je pravim. Stvari koje beležim vređe, mislim, za sve, Ja ih o{krivam kod intelektualaca, kod pisaca sa kojima imam sreću đa razgovaram svakodnevno bez ikakvog uzdržavanja, kod osoblja u hotelu u kome sftanujem, kod šofera, lađara, kod „prolaznika kome palim cigaretu, E:S

književnik „Anri de Cigler, ,

zemlji

Živim životom plaže. O, to ne potseća nimalo na Palm Bič! Izveštačenosti ovde nema mesta, Međutim, to ne znači da uopšte nema otmenosti. Nje ima i u fizičkoj lepoti. Zaista ne sećam se da sam ma gde drugde zapazio toliki procenat savršeno građemih tela. Utisak mladosti, gipkosti, snage i zdravlja koji daju toliki kupači i kupačice ima nešto poetsko. Oko sebe sam zapazio samo ono što je prirodno, i najčešće u porodičnom krugu. Ljubav i razumevanje dece je uvek povoljan znak jednog naroda. Svakoga dana se uveravam đa je to vrlina Jugoslovena. '

Svuđa sam osećao sa najvećim uzbuđenjem spontano izraženu ljubav prema svojoj zemlji. To nisu bile fraze, već nešto ozbiljno i blisko, više izraženo tonom glasa nego rečima. Švajcarska, međutim, nije u ovome u nekom mpovlašćenom položaju. U Jugoslaviji čovek otkriva dobronamerno raspoloženje prema svim „narodima bez razlike — naroda kod kojih postoji iskrena želja za mirom. Ovo su mi ponavljali i dokazivali. Misli se da svaki narođ ima pravo da izabira uređenje koje. mu odgovara. Ali se od njega očekuje da priznaje tu slobodu i drugima. To potpuno odgovara našem švajcarskom idealu. Trebalo bi da na svim mestima rat bude osuđen i proklet kao što je u Jugoslaviji i mir bi u svetu bio osiguran.

Čitao sam'pre nego što sam pošao da se rat priprema na Jadranu, da ostrva postaju baza Amerikanaca. Najžalosnije je ne to što se takve gluposti mogu da štampaju, već što ima tako lakoumnih ljudi da u to veruju. Njima ću reći da sam video svega dva Amerikanca: jedan je bio filolog-slavista, a drugi pretstavnik američkog Crvenog krsta. Ovaj je došao u posetu letnjem logoru malih Slovenaca na Lokrumu, Ta đeca su mu pevala, a zatim kad je odlazio pratila ga do njegove lađe, mašući mu malim belim zastavama sa crvenim krstom. Ili se možda iza toga krila neka strašna misterija?

Ob Bang-Hansen:

uđeći po seljacima koje sam vi-

deo kako dolaze u grad đono-

seći mleko, «sir, papriku, i dr. u malim količinama, moj prvi utisak u Beogradu bio je đa se nalazim u jednoj siromašnoj „zemlji, Međutim, taj utisak je samo govorio đa ti ljudi pripađaju jednom vrlo dalekom istoriskom periodu. Ljudi odeveni u odeću domaće proizvodnje, žene u istim takvim haljinama, ali ukrašenim ručnim vezom kroz koji su nastojale da izraze svoju čežnju za lepotom... I taj svet prolazi, pored onog ogromnog i impozantnog zđanja koje se zove »Albanija«. A u tonw istome zdanju, u izlogu jedne trgovine, izložen je isti taj vez koji se viđi na prolaznicama. '“Pačno na suprotnoj strani ulice nalazi še ve-

liki Narodni magazin, snabđeven raz-

ličitom robom, a ta roba — izložena u izlozima — najstrože je utilitarna, ona dakle. koja je najpotrebnija za živol, kao što 6e mogla videti u Londonu Za vreme najžešćeg bombardova~

nja. Ja sam bio izabrao jeđan ulični ugao, i iz toga ugla, čini mi se, mogao sam da sagledam Jugoslaviju i njene probleme u malome. Takav je bio moj prvi utisak,

»Zamolili smo za povlasticu da vidimo čitavu zemlju, i videli smo je.

I ovo dugo putovanje potvrdilo je onaj prvi utisak koji sam imao na onom uličnom uglu u Beograđu. Jugoslavija je zemlja ogromnih &uprotnosti, zemlja u kojoj daleki i dugi i različiti istoriski periodi treba da se stope ujedno i stvore moderno društvo. "Takav proces neMhinovno ima i svoju cenu, a meni izgleda đa u ovoj zemlji ima žena i ljudi koji su spremni da prime taj teret, i zaista, svuda sam

video svedočanstva o napretku koji je učinjen, Zato svaki onaj ko, uprkos svemu, veruje u čovečanstvo, mora sa najvećim simpatijama da prati sve na– pore Jugoslovena, Takvo j- osećanje koje preovlađuje u nama pošle ove naše tronedeljne posete svima jugoslovenskim republikama, i mi verujemo da i drugi prate sa najvećim interesovanjem &ve napore jugoslovenskih narođa,

Jer jugoslovenski narodi imaju pozitivne ciljeve i zadatke. I mi koji mo videli eve teškoće ko; Jugosloveni savlađuju u granicama „svoje zemlje, znamo izvan svake sumnje da oni ncmaju mikakvih smerova ni planova negde đrugde. Svi politički i društveni

Tukovođioci 6a kojima smo se upoznali

u ovoj zemlji pokazali su se kao ljudi koji su se sasvim određeno posvetili poslu svoga nacionalnog zadatka, i oni uporhto i bezmalo tvrdđoglavo insistira ju na tome đa svoje nacionalne i ekonomske probleme reše na svoj 6opstven način, bez ikakvog uplitanja sa strane, jer oni dobro znaju kakve šu posledice kad &e đavolu pruži 6amo mali prst«,

su mi daleko opasniji izgleđali oni pojedinci, koji su ma osnovu svojih vlastitih ograničenosii Kritizirali sa sjekirom u ruci,

U našem kulturnom životu prevladali smo srećom te metode, Kao n4 svim ostalim sektorima naša je Par tija znala i na području kritike inici= rati zdrave i ljudske odnose, a u te< oretskim pitanjima otvoriti slobodnom diskusijom mogućnost razvitka prema višim oblicima raspravljanja i teoretiziranja. Možda je zato i sa tom namjerom Ivan Braiko i ušao u ovu polemiku (sa Hausensteinom u ruci) premda su mu nepoznate zagrebačka prilike i neprilike i mnoge druge o

·' kolnosti. I sad bi trebalo diskutirati,

ozbiljno i konstruktivno, bez skola stike. Ali što će onda u Bratkovom napisu ono traganje i krivo tumače« nje citata, one neumjesne aluzije, on# — tobož uzgredna — upoređenja?,

Između „idealizma“ i „vulgarizacije“

Stavljam ove iermine u navodnike iz straha đa ne bih upao u istu gre+ šku, u Bratkov metod diskutiranja. A priznajem mu: teško je oteti se na“ pasti...

Kakav je taj Bratkov metod? Uzet ću samo onaj njegov primjer u vezi & interpretacijom pojma idejnosti, U jednom od svojih članaka, u kome sam pokušao pratiti evoluciju gra-= đanske umjetnosti, podvukao sam je Delacroixova »Barikada« (1831) pretposljednja, a Daumjerova »Republikas (1848) posljednja velika vi“ soko-idejna slika, u kojoj je jedan veliki slikar mogao oblikovati neke »iluzije o demokratičnosti i humano= sti vladavine kapitalizma«, i u kojoj je francusko građanstvo moglo, explicite i otvoreno, objaviti svoj politički” program, »progresivan i poziliw van u općedruštvenom smislu riječi, Postoje tako u kulturnoj historiji ne= ka čvorišta, neke prelomne tačke, W kojima se prelamaju idejne i moralme kvalitete klasa, koje se bore + smjenjuju, i jedva da ima nečeg ljepšeg u povijesti umjetnosti nego li tragati za klasnim karakteristikama # oblicima i u sadržajnosti umjetničk djela, istraživati onaj složeni meha: nizam, kojim se društvene situacije: opredmećuju u konkretnom umjetnič~“: kom izrazu. Najčešće su nesvijesn formulacije, neposredni umjetnič odrazi društvenih i psiholoških stanja i relativno kasno i vrlo rijeth> je svijest o svom vlastitom biću na=metnula nekim umjetnicima izričite formulacije o realnim i suštinski odnosima. A do kojeg momenta \ razvoju neke klase može njena umjetnost (u visoko iđejnim djelima, koja će izraziti svu moralnu ljepotu njem historijske uloge) da otvoreno oči suštinu njenog pogleda na svijet? Da onog momenta u kome je nova ne smijeni u toj ulozi i ne stane na čelo progresa, u kome njen preživjeli moral ne dođe u sukob sa tokom historije. U tom času počinje (ali samo. počinje) i onaj sukob između ca umjetnosti, počinje pomjeranj ačke gledišta i idejnog i moralnog vidokruga njenih umjetnika, i gužavanje (u relaciji ogromnog štvenog horizonta, koji se upravo ou vara) njihovih spoznajnih i emotiv“* nih kvaliteta. I upravo spomenute dvi+ je slike, gemijalna djela prožeta Yo“ mantičnim zanosom progresivnih fran cuskih revolucija, jesu ugaoni kamenovi tog kretanja, veliki simboli historije umjetnosti, | 827 XeorelBi o razmatranje treba da

j ažnju. Samo sa jedne obrati svoju Pp OEČUO e

trane barikade mogu u društvenih sudara nastati umjetnička

na koje smatram

djela visokog društvenog morala, đa- ~

kle idejno progresivna u OP

će-histos

rijskom smislu riječi. I doista od Da ~

»Republike«

jerove | OTOaa građanske revo-

znači od posljednje lucije u POUR Ne

koljem proletarljata, anorajna deklinacija građanske nosti, ii umjetnost »logikom svoje vlasta: metode« postaje, u ovom ili onom obl ON ku, kritika građanskog društva i Rra" i đanske ideologije, te po svojim naj“ boljim MKvalitetama pre Xe: "TBeajogijb na stranu progresivne misli. Po-njihovim kvalitetama i IPO zultatima, velim, jer po ostalim svoOjim kvalitetama, pa i po političkom

ajet

nu s one strane, E

A znači li to i tko je to ikad e | da građanska umjetnost i nakon 1 ga nema svoju idejnost? Idejnost

barbizonaca« Maneta, , Đicaa888, Dalia, sa najrazličitijim vri-

jednostima i oblicima, idcjnost bezbrojnih pejsaža, portreta i m

prirođa? Znači li to da ona nema 8VO—. jih „kvaliteta, iolikih prođubljenja spoznaje o objektivnom i subjoktiv=

nom svijetu (usprkos opčćenitog suža-

vanja interesa na izvjesne »neopasne« · komplekse), o kojima sam u više na

(Nastavak na drugoj 6&trani)

koja je završila | počinje đuga

tokom koje svaka realistička |

lazi iz okvira

„U

(1848),Jma 0

w i

uvjerenju mogu njeni nosioci da osta i

j M. i :