Književne novine

A e

Va Mi

LO Oea MiM= ze pl U OPN- O Malo

ea a Ba ma

Ye siju, zaboravljajući da

Wta tI ı ak n ah e

17 \

ŠrTRANA 5

Moteriiali sa »Letniih susteta« u Dubrovniku

TAXTO SAM DOŠAO U JUGONLAVIJU

ada se prijateljstvo tako đuboko

” „ Uusadi u srcu nekog bića đa mu

“~” daje utisak kako je to osećanje uvek bilo njegov sastavni deo, može

. izgledati ništavno da mu se istražuju

uzroci i rzoreklo. Posle našeg jučerašnjeg razgovora ja sam se doista zapitao da li je, kao što sam to već ranije mislio, još uvek potrebno da vam kažem zašto sam došao u Jugoslaviju. Ali, na kraju krajeva, moje neograničeno zadovoljstvo možđa je samo jedno a&ebično zadovoljstvo, jednostrano. Vi ste sami sebe objasnili i osvetlili. "I sad ste vi zaista u pravu da znate na Šta se oslanjaju i kakve vrste mogu biti simpatija i interesovanje koji su me privukli ovamo. Oni nisu čudni. I baš zato što nisu čudni, zato što prelaze lični okvir, može, „postojati želja da vam ih danas izložim.

Reč je naravno 0 politici. Bila bi to uvreda za nas same kada bismo tvrdili da se ovde nalazimo samo u svojSštvu pišaca koji se isključivo brinu za probleme estetike i sintakse.

Dakle, tokom 1946 — slobođan sam · da podvučem đatum — šest pišaca (vi ih lično trojicu poznajete: Žan Kasua, Lui Marten-Šofijea i mene), skoro svi ljuđi krajnje levice, poštovaoci Revolucije ođ 1917 i ogromnog sovjetskog iskustva, svi odlučni protivnici najmanjih pokušaja fašizma u Francuskoj, strasni prijatelji španskih republikanaca, protivnici Minhenn mnogo pre Minhena, u otporu prema nemačkoj okupaćiji od 40 do 44, i koji su u svim tim mnogobrojnim priliknma aarađivali od sveg srca sa francuskom komunističkom partijom (a nikad joj nisu pristupili), tih šest pisaca osetiše potrebu da iznešu svoje mišljenje o komunizmu i o novim st"a-– hovanjima koja je on, već izvesno vreme, stvarao u njihovom duhu. Ne o komunizmu samom po sebi, o sOcijalizmu koji su definisali Marks, Tingels, Lenjin i koji će, sa više ili manje sreće u svojoj primeni, okončati veliku kapitalističku obmanu. Već o komunizmu koji se manifestovao kroz politiku SSSR, koji je postao jedan od dve jedine sile na svetu, kao | kroz narodne demokralije, partije sa našom na čelu. Što se mene tiče, bio sam zabrinut sve većom sličnošću koju je pretstavljao taj komunizam sa crkvom, najisključivijom, „najokrutnijom, u kojoj ništa nije izloženo rečima razuma, u kojoj se zahteva slepa poslušnošt, mahnita nepomirljivost u kojoj se pristalica koji se povlači usled zamora ili neslaganja smatra za verolomnika, jeretika, apostata, otiako u kojoj se pak mrtvi upotreljavaju kao sveta strašila; jer svaka crkva ima gomilu svojih „mučenika koji su tu da bi potvrdili njenu midobrovoljna smrt ne dokazuje nikada ispravnost jedne stvari, već moć jedne vere.

Pred tim zabrinjavajućim konstatacijama, trebalo je tražiti moguće rešenje jednog problema za koji smo, tokom godina, mogli pomisliti đa je

rešen. Kakvo rešenje? Umesto đa pa-, rafraziram kraj mog eseja dopustite .

mi da vam ga pročitam.

»Kakvo rešenje? Davati i dalje SSSR kao primer, prestati uzimati ga kao uzor, Za crkvu prestavlja tešku strepnju da menja svoju veru. SSSR je u neku vrstu Inkarnacija komunizma«. (Bili smo u 1946...) »Ali najzad, Jevanđelje je ovđe prethodilo Inkarnaciji. Komunizam se oslunja ha jednu filozofiju o kojoj može reći, sa opravdanim ponosom, da jedina wuobličava najmanje internu stvarnost, Nikakva politička ili socijalna okolnost — le dve reči su uostalom za nju nezamenljive — ne dolazi u opasnost da Joj izbegne niti da je navede na pogrešan put. U ime te filozofije komunisti mogu danas. ako to hoće, da izaberu između dva puta koja vode svetskom socijalizmu.

»Jedan je novi rat. Rat iz kojeg izlazimo pokazao se kao savršena obmana. Rat, veliki tvorac revolucija, prema marksističkoj reči, nije dao ovog puta ono što je komunizam mogao očekivati od njega. Nekadašnji neprijatelji ponovo su se ustremili, otkrivena lica. Samo još što se ne hvataju

za gušu.

»»IH će pak u svakoj zemlji kraj

· kapitalističkog društva biti pokrenut akcijom revolucionarnih partija, sa komunizmom na čelu, jer on ima više nego ijedna druga partija neophodho oduševljenje i disciplinu, ali sa komu– nizmom koji se irudđi da shvati nacionalne karaktere, kao i da najbolje ko-

_ Tisti njihov stepen evolucije«.

I nastavljao sam: ·

»Bilo da je strahovanja obuzimaju za neposrednu budućnost, bilo da i dalje drži marksističku reč o ratu kao

| _Bvoje zlatno pravilo, sovjetska vlada,

od zajedničke pobede, izgleda da uzima i obzir samo prvo rešenje, ratno rešenje. Sve konferencije koje se sada obavljaju jedna za đrugom to đokazuju. Ne — obnavljanje Kominterne isto to dokazuje, Ono otkriva jednu sigur= nu siimnju u efikasnost tog revolucionarnog problema. Komunističke par· tije su dakle đanas hezavisne jedne od drugih; u izvesnim slučajevima one se, po prvi put, suprotstavljaju jedna drugoj.« (Mislio sam na raspre ižmeđu Irancuških i nemačkih komunista povodom Sarske oblasti). »Ta nova Rhoncepecija odnosa između dve olovine komunizma, između one koja e trijumfovala i one koja još ima da pobedi, može za ovu Bbšle nju đa bude izvanredno korisna. Preobražaji u naciohalnoj ražmeri, mia kakve ndmi:: da izazovu, nikada neče stajati ono Što će stajati onaj VE ki građanBe akav će biti iđući svetski rat, · Pre nego što se pomirimo sa hajgorim, pre riego što prfimimo da četvrtiha ili | Polovina čovečanstva bude pretvorena u prah da bi bio oslobođen ostatak, irfeba se zaišta uvećriti da „pnikalav drugi izbof hije više mioopićan, T'o dovođi do postavljanja jedinog bitahia koje ima vrednosti: Da li će čovek

— Reč u diskusiji —

Klod Avlin

morati biti spasen uprkos njega samog, ili mu se može pokloniti poverenje? Da li ga treba posmatrati kao odraslog, sposobnog da shvati sve istine i da svesno sebi naredi sve potrebne žrtve, ili kao dete koje treba uljuškivati pričama i kazniti »za njegovo dobro«? A za to vreme Država-– crkva, Država-Moloh Mravihnhjak«.

Nismo morali dugo čekati da bismo saznali odgovor koji će se dati mome pitanju. Moskva je jednim zamahonn ukidala sve pseudonezavisnosti narodnih demokratija, ne zato što se ponovo interesovala za buduće revolucije pa da bi ih okupila u jedan jeđini napor; već naprofiv, da bi podvrgla još potpunije one koje šu se bile već zbile i da bi ih naterala da bolje sluše njenim sopstvenim namerama.

.Ali, skoro u isto vreme, jedna od tih revolucija, jedna jedina — a to je već bilo tako nečuveno! — htela je tačno da ispuni želje koje su bile iskreno izražene u jednom eseju među tolikim drugim, uključujući i želje jednog pesnika, koji nije, na nesreću po njega, iz njih izvukao mnogo koristi u svojim docnijim razmišljanima, Vi, Jugosloveni, đokazujete vašu potrebu da opštite na primeran način sa ljuđima celog sveta, dokazujete da je sve reći vaš moralni zakon i sam uslov vašeg života, đa nemate ništa da krijete, da hoćete đa buđete slobodni i đa vaše granice, pošto granica već ima, budu prozračne i đa Vas vide onakvim kakvi ste da bi đobili pojam o onom što hoćete da buđete...

Eto zašto sam došao đa vas vidim.

Deset đana šetnje po zemlji, posete, razgovori, dodiri nisu makar šta kada je čovek navikao da putuje. Naročito kada ste se već koristili ličnim iskustvom drugih posetilaca koji u svakom pogledu zaslužuju poštovanje, jednog Kasua, jedne Anjes Humber, jednog Klod Burdea, jednog Dipjerea, Kroz hiljadu pojedinosti afirmirala se jedna neverovatno jednostavna khonstatacija. Ako, jugoslovenskom narodu kao svim narodima, čak i najuređenijim, i kao svim ljudima, čak i najmudđrijim i najučenijim, mogu uvek biti potrebna mišljenja i saveti, u njegovoj mnogostrukoj „aktivnosti nišu mu potrebne lekcije. Jer je to narod odraslih, a to nije pohvala koju možemo često upotrebljavati u našem svetu dece i staraca, Kao dokaz uzimam potpuno otsustvo one ratne psihoze od koje toliko trpimo u našim zemljama a nijedna od njih nije cilj napada i pretnji svojih manje ili više neposrednih suseda kao ova zemlja. Dobre duše kojima je do nas stalo rekle su nam pre našeg polaska: »Zar niste ludi što idete u susret Opasnosti?« Toliko malo ludi da sada, pomišljajući na povratak, počinjemo da osećamo uznemirenost. Ne za naš život: za našu ravnotežu, za one borbe u većini uzaludne i groteksne koje smo primorani tamo da vođimo i koje nas iscrpljuju očajanjem ili revoltom, što, u krajnjem slučaju, dolazi na to da uništava život, najlepše u njemu. Druge dobre duše kojima je, opet, stalo do vas i koje pokazuju zabrinutost za vašu usamljenost, rekle su nam: »Podržavajte jugoslovenske infelektualee. Olvorite im perspektive, Njihov humanizam je swwvim krhak, sasvim nov«. I bio sam se pripremio, na primer, da vas upozorim protiv reči-tabu, magičnih formula, nameravao sam da pred vama govorim o potrebi da se svakoj reči vrati njen pravi smisao (neophodnost koja se. uostalom, oseća svuda). Dovoljni su bili naši prvi razgovori, čak i pre radnih sastanaka, da mi dokažu do koje bi mere to biln koliko prazno toliko i nepristojno. Ne anam da li je vaš humanizam nov, ali nije krhak, veliki bogovi, on je snažan, on je čvrst, i on je odrastao takođe. Doista, možemo pretpostaviti da svi jugoslovenski intelektualci nemnju onu širinu pogleda koja se pokazala u našim »susgretima«. Vi sisurno imate vaše šektače, kao i mi. Ali se na licu mesta nađu pera da im odgovore, a to je ono Što je važno. |

Htleo bih da se osvrmem samo na jednu tačku našem jučerašnjeg razgovora, jer mi 'zplcda da bi mogla da bude polazna tačka naših budućih diskusija. Moj slari prijatelj Šinko nam je izjavio, sa mnoftresnom iskrenošću da on, otkako jie Jugoslavija postala socijalistička vidi čitaoca za koga piše, da je taj čitalac jugoslovenski narod i da on, Šinko, oseća tada svu Odgovornost koju prima pišući. Možda je za jednog intelektualca koji još nije doživeo socijalistički opit teško đa da mišljenje o tome. To nije tačno, jer mi imamo u Francuskoj drugove koji se potpuno na isti način izražavaju. I pitam se da li je taj idealni dijalog između pisca i njegove savesti, koja je postala ođuševljeni govornik narodne volje, neophodan umethičkom stvaralaštvu u socijalističkom svetu kao što je vaš, ili da naprotiv ona he pretstavlja jednu ozbiljnu opasnost? Da li oslobođenom narodu treba dati tačno ono što traži ili više, ili čak

ponekad nešto drugo nego što traži?

Da on želi podršku u svom neprekidnom naporu, to je suviše prirodno, i članci. studije, ešeji moraju se tome posve{iti do maksimuma. Ali kada sd on pruža kao predmet za pesmu ili epski roman. khada se, ha primer, kao što su nam juče govorili, piscima sugerira da izvor inspiracije traže u fabrikama ili u zadrugama. nema li tu (naravno, ja govorim uopšte, jer je očevidno da pesnik ili rotmanopis8c može svojim ftemperamentom i sVOjom sopstvenom voljiom da napravi epsko remekh delo o zadruzi ili fabrici) nema li tu opasnosti. koja se sastoji u tome da od pisca naBpraVi jednog laskavca — Snmvršeno poštenog i iskre. nog. zašto da ne? ali ipak ]askavca vlasti, pošto je W Socijalističkom režimu vlast narod? Zašto se izražavati

u obliku pitanja! Imamo, u narodnim demokratijama i kod njihove velike gazdarice, dosta primera dela koja su

jeđino ispunjena slavopojkama i kađenjem. Reći ćete mi da u tim zemljama narol nije zaista vlast, i imaćete pravo. Ali nema vlasti, ma u kakvom vidu se pretstavila, kojoj treba da se laska, i naročito ne onda kađa je čista! Jer bi to bio najbolji način da se ona pokvari. Da nema ništa uzbudljivije od neobrazovanih masa željnih znanja, u tome se slažemo. Ali to ne bi značilo pomagati ih u saznanju, i u učenju, ako se sami spustimo na nivo ođakle u stvari hoćemo da se one uzđignu.

I suviše dugo intelektualći su obrazovali jednu kastu koja je sebe smatrala u isto vreme stranom 1 uzvišenom od ostalog dela čovečanstva. Danas, mi često vidimo intelektualce kako pokazuju neki kompleks inferiornosti prema proleterima, Priznajem da mi to novo Osećanje, makar da je simpatičnije od onog drugog, ne izgleda ništa bolje. Ići ću i dalje. Ako bi se to osećanje moglo dopustiti to bi bilo u kapitalističkim zemljama, u korist proletarijata koji nije pobednik već žrtva, i koji se nalazi, uprkos svim njegovim iluzornim pravima, u koloni »aktiva« akcionarskih društava kao ljudski materijal i topovska hrana, Ali ne ovde, gde intelektualci, radnici, seljaci rade sa različitim ala. tima na istoj izgradnji.

Intelektualci nisu u službi naroda, čak i ako nisu ništa bez njega. Oni su sa njim u službi nekoliko velikih moralnih pojmova, koje svi zajedno moraju da koriste i na koje se potsmevaju »realisti« — socijalisti ili ne taktičari, makijaveli u malom ili velikom. Oko godine 1900–te, moj učitelj Anatol Frans govorio je intelektualcima sa levice; »Bez proletarijata vi ste samo jedna šaka buržujskih disidenata. Sa njim, vi ste broj u službi Pravde«. Da, Pravde, i Istine! One Istine koja je smrt fašizama išto toliko sigurno koliko bi i laž bila smrt pravog socijalizma, onog na kome mi radimo u snu, na kome vi radite u stvari.

KNJIŽEVNE·NOVINE

OHIRRIIIIRI III HIJARIJIMAIIWMIIIMHMIAI II IIMIIIJMJTJVRHHR IIM IMHIRAHHIIAIFIIUH MMI IA III FIIAWIIRIMFIIAHH IIPAHHIAHHIIMWHIII IMA III IAHHIIW RIIWHHHIPAHIIIRHIIIAFHMWHIIPIHHHPVF HIHIHIIAHIIRIIHIIHNIIHIIHIIH

BROJ 30

Kao plamen stdnc...

(Bugarska legenda o Titu)

Prilikom avionske nesreće ovih da Pulikom avionske nešreće ovih daha poginuo je jeđan od retkih naših reportera novinara i saradnika »Književnih novina« Svetozar Ljubenović, Donosimo jedan od njegovih poslednjih napisa.

na početku onog burnog, sudbonosnog leta 1944, Tamo je kružila od čoveka čoveku, od srca, i svaki ju je od njenih mnogobrojnih tvoraca doterivao, tesao i dođavao po nešto svoje, te se mogla u tom njenom putovanju sresti na raznim štranama, uvek sveža i sve lepša, sve slobodnija, na očigled i uprkos teroru koji je, sa još poslednjim prikupljenim bašibozukom, u očajanju mahnitao. Ljuljala se već tada Bugarska Božilova i Bagrjanova, ozbiljno potresena, te je čak i u ovom kraju, poznatom po progermanskom nastrojehju, postajalo sve jasnije da loše ide s tom nemačkom »nepobedivošću« i da su stvari pošle u sunovrat, pa treba, dok je vremena, iskakati iz tih kola što su okrenula niza stranu. Počelo se menjati i raspoloženje prema nama, srpskim internircima, što smo, kao roblje, na desetine hiljada bili rasuti po logorima i selima između Dunava i Hgeja i argatovali na drumovima i imanjima.

Bilo je to sparno, suptropsko leto u onoj štedro blagoslovenoj dolini Marice, što je urodila plođovima kakvih na daleko nema, Seljaci se nisu micali sa „njiva i bostaništa — obdđan zbog posla, a obhoć zbog savezničkih bombardera, koji su od mraka do zore prevlačili s naporom svoj smrtonosni teret.

Moj gazda Georgi, i inače čovek tmuranh i svojeglav, sve te promene nerado priznaje. A i kako će, kad mi je još do juče isticao onu našu trađicionalnu srpsku ludost zbog koje izFgubismo i državu i Solun i Borisovu mudrost koja je Makedoniju i Trakiju velikom otečestvu na tanjiru podnela. Seđimo. tako, ponekad, raspolutili smo prezrelu dinju i obeđujemo, a on zažmiri lukavo, pa će:

— Slušaj, bre, momče, gadno se sve ovo zakuvalo. Muti se nešto, muti...

Ja ćutim, bavim se dinjom i gledam negde uz reku, a on je prestao da jede, đugo lovi izraze na mom licu, pa nastavlja glasno razmišljanje:

— Kad pogleđaš, ipak je bilo pametnije čuvati za Hililera stražu na Balkanu, nego ratovati 8 njim. Ako sasvim zagusti, izmudrovaćemo nešto. Stari smo mi političari — presaldđumićemo! Nego, mene Grci plaše — gde oni pustoše, tu više dete ne plače i kuče ne laje. A sa vama, Srbima je lako — vi niti ste ulazili, niti ćete u-

(” sam je ua Južnoj Bugarskoj

Ljubica Sokić: Zadar

Svetozar Ljubenović

ći u našu kuću. Niste vi od te sorte — da budete okupatori.

— Pa mi to i nećemo!

— A što biste hteli?

— Da vi odete iz naše kuće!

On progunđa psovku i umuče, više zabrinut nego ljutit.

Ima gazda Georgi sina u ekspedicionom korpusu, zapao čak negde na Zlatibor, retko piše, pa i tađa radosne vesti ne javlja, Poslednjih đana čuje se o borbama u zapadnoj Srbiji, nmovine donose nekakva saopštenja o us= pesima, razbijenim bandama i mrtvima, ali preko ljudi stižu loše vesti. Smrknuo se FPazda Georgi, manuo njive, 8Vu noć hoda po avliji, čujem ga sa senika kako kašlje i kreše ognjilo, a onomađ nasrnuo motkom na ženu, baba Rusku — zbog sitnice. Potavnio čovek u licu, osušio se, prozlio, psuje čeljad po kući, a mene gleđa popreko kao ća to ja pucam na Zlatiboru.

Jedno jutro jedva sačeka zoru, opremi se i ode. Baba Ruska mi, kroz suze, reče da se vratio iz Srbije njihov kum Šterju, pa se Georgi prevezao na onu stranu Marice neća li što saznati o si• nu. Jedva je živ ostao taj njihov kum, priča baba, dobio kuršum u pleća, pa mu se dalo na zlo. Tek ga sada, posle dva meseca, pustili iz bolnice kao prezdravelog.

Negde predveče vrati se gazda Georgi — dobre glase doneo. Cela kuća živahnula, deca galame i jure po dvorištu, ne stiže snaha da ih smiri, baba Ruska plač» i nuđi me rakijom, a domaćina ne možeš prepoznati drugi čovek, ponovo se rodio. Čitav je, dakle, taj jedinac i naslednik, istina, ne baš sasvim, — zakačili su ga malo, sađa je još u bolnici, ali za koji dan eto ga kođ kuće,

A uveče seđimo ja i gazda Georgi

pred kolibom u bostaništu, zapušili smo i odbijamo đimove. Noć — lepotica miluje nas povetarcem, šušte kukuruzi, razmirisale se one grdne dinje, a Marica otiče nečujna, samo ponekad blizu obale pljusne bucov — goni sitnu ribu. Visoko, među zvezđama bruje potmulo bombarderi — nikako da prođu već dobra dva sata.

— Kuda li lete, bogo moj, veli zamišljeno ·Georgi, a oseća se da mu je nešto drugo na jeziku, pa se lomi hoće li govoriti.

— Čuće se sutra, odgovaram kratko i čekam.

Mora govoriti, stari lisac. Čuo je on mnogo štošta od toga kuma, nije badava seđeo tamo ceo dan. Nakljukao ga je taj novostima. Neće izdržati, pričaće! On se namčšta na pabrati, stenje, pa li novu cigaretu i počinje izdaleka.

— Ključa tvoja Srbija, vri kao kazan. Vrelu će čorbu neko kusšati.

— Ko je drobio taj neka sprema kašiku!

Opet tajac.

— A taj Zlatibor, vele, urvina planina? — Pa, da vidiš, i nije, Kako kome!

Georgi počuta još malo, pa će nanovo — vidi se odlučio je.

— Ovaj moj kum Šterju svašta priča. Ne možeš ga prepoznati — kao da je verom prevrnuo. A znam ga toliko godina, čovek miran, pošten, valja mu verovati.

— Pa, šta priča?

— Tako svašta. Veli: njegov prijatelj Geno viđeo 'Tita.

— Može sve da buđe. A kako to video; bozvali ga, šta li?

— Ma, ne! Odveli ga!

— A, tako...

— Dakle, ovo priča kum Šterju. Stražario taj njegov prijatelj Geno na nekoj planinčini čak tamo oko Drine, jadna mu straža! Ostavili ga samog u bukviku — šta čuva ni on ne zna. Dosađilo, najzad, čoveku đugo vreme i stajanje, pa seo, odložio pušku, za• dđuvanio i dao se u misli. A, bogme, imao je o čemu i misliti. Kuća puna nejači — ne zna još sebi vode doneti, imanjce slabačko, posno, žena pet-

lja koliko može, ali koja vajda! Pišu mu: gladuju polako, a ko zna dokle će sve ovo da traje. Ratu se kraja he vidi, on, Geno, već đeseti mesec obija noge po Srbiji, a za koga, zbog čega? Valjda svoje brani! Oh, misli, grdno smo se sami zapetljali, pa još i ovom narođu ovde dotužasmo, neđela u {uđoj zemlji činimo! Kuda ćemo kada jednog dana bude rasplata, a biće je sigurno, oseća &e to!

Pritisle teške misli Gena, svlađale ga, te oborio glavu, a onu lepotu božju oko sebe i ne gleđa: pukao viđik, pa dokle oko dosiže modre se planine i šume pod suncem kao more. Ne privlači to Gena — da mu je na Maricu, da još jednom onu pitominu viđi!

SŠušnu nešto, trže se Geno, pogleda u travu — puške nema, Diže glavu, kad pred njim partizan, Titov vojnik, Mlado momče, jedva ga nausnica garila. Preseče se naš Geno ne može ni da ustane. Bto, smrti, misli, hoće nešto da progovori, a jezik otkazao,

— Ne boj se, smeje se momčić, Neću ti ništa, nego hajđe sa mnom, Hoće da te vide.

— Ko, muca Geno jedva živ.

— Čućeš!

Iziđoše iz šume još dvojica — momci kao gora — poveđoše Gena uz hekakav potok, zagaziše u vođu i stađoše đa mu vežu oči. Vidi ovaj đa se Mcraj primiče, a sve se nađa. Znaš kako je — raio život!

# — Kuda ćemo, pita tek đa hešto ka-

— Saznaćeš, vele i uzeše ga pod ruke, Dugo su gazili po vodi, išli tamoovamo, dok ne uđariše uza štranu kroz visoku paprat, pa preko livada, opet pregaziše nekakvu reku i najzad še ponovo oseti šumska hladovina. Koliko su prepešačili, Geno ne zna, Misli samo na jedno: vođe me u neku komaiddu, znači da šam potreban, : tamo ću već gledati da iskukam miOst. . Naposletku stigoše. Čuje se silan žagor — mora da je okolo grdna Vojska, ržu besni konji, tutnje topovske kare, padaju komanđe. Poveđoše ti našeg prijatelja niz neke stepenice, u dubinu. Idu tako, broji on — nigđe kraja. Izbroja, najžad, 225 štepenika. Prođoše još kroz neke hodnike i na=posletku stađoše, a jedan od momaka mu govori:

— Sad ćeš izići pred druga Tita lično. |

Uvedđoše ga i skidoše maramu s očiju. Zgrčio se Geno sav, misli, šta ima da bude — biće, a onaj raportira doveo je, veli, bugarskog vojnika.

A i kakav ti je vojnik Geno! Zna se dežmekast, šljampav, raspasan, čizme zinule, koporan poderan. Može se reći nikakav!

Stoji on tako i gleda. Dvorana visoka kao crkva, sva u belom i zelenom mramoru, tavanica od alabastra !eg,a na malahifne stubove. Odnekud iz dubine izvire svetlost, pa sve ono blista, oči da zaseni.

Čak tamo u dnu sedi sam Tito, podnimio se i gleda u mapu pred sobom. Iznad njega preko celog zija pe tokraka na jarko sunce liči — sva u zlatu i rubinima. Okolo stoje dvanaes«* komanđanata — sokolovi, sve jean mlađi i lepši od drugoga.

Vidi naš Geno — pređ r.jim čovek kao plamen silni — u najboljoj snn* zi, krupan, svetlokos, sastavio veđe.

— A, ti si taj što ratuješ protiv mog i Svog narođa, progovori, a glas mu zvoni pod svodom.

Zadrhtaše vojniku kolena, prestiaši se, zagrcnu — šta će sar?

— Ama kud bih ja to od svoj3 VO• lje, muca i znoji se. Ko je mene pštao, — doterali me!

— Neće biti baš tako, kaže, Da si se ti odupro, ne bi te doterali! Nego, va= lja što pre da iđeš, svoje đa spasavaš,

— Hoću ,odmah ću!

— Čekaj, kad si već tu di pogovo: rimo. Zato, sam i poslao po tebe: da čujem šta misliš!

(Nastavak na četvrtoj strani)

Povodom |edne antologlie crnačke lirike

smama. Tako pesma PFrenzisa Harpe-da u pisanju pešme ima isto toliko

va antologija crnačke lirike,!)

novi prilog bogate, malo po-

znate knjizevnosti, nema samo literarnu vrednost; ona najvernije govori o problematici rasne diskriminacije i o socijalnom ostrakizmu pod belom civilizacijom Novoga sveta, Ona ostavlja potresan utisak i predgovorom i tematikom i kratkim, na brzu ruku pribeleženim biografskim podacima ha kraju knjige,

Antologija simbolično počinje pesmom robova još iz doba lova na ljude, trgovine »crnim zlatom«, od prvih pisanih spomenika crnačke književ-= mosti-pesatma PFilisa Vitlija (Phillis Whently) i Džupitera Hemona (Jupiter Hammon) do pretstavnika grupe »novogB pokoljenja«. Antologija peva o svim fazama kroz koje prolazi crnačka rasa. Dug je i mučan put četrnaest crnih miliona. Žrtve ga brate još od početka šesnaestog veka kada je Španski konkvistador Lukas de Ajlon (Luieds de Ayllon) osnovad u neispitanim šumama Severne Amerike jedno -d prvih uporišti špatiskog precomofskog kolonijalnog cariva tia kome je već argatovalo crno 'sdblje. fisbomene su sačuvane u pe-

1) L,nnoston Hughes i mo Baont mps; »The Poetry ef thc Negro, 1746—1949«, Doubleđay, New York,

ra (Frances Harper) »T'ržište robova« govori o masovhoj trgovini crnačkom radnom snagom, nekađa toliko važnim ekonomskim faktorom i na Severu i na Jugu. Pojedine pesme ove antologije potiču iz doba Džefersono-

·VOg zakonskog predloga, koji je od-

bijen u Kongresu jer je praktično značio kraj ropstva; druge potiču iz perioda čestih buna i ustanaka Crnaca koji su uvek završavani novim žrtvama. Građanski rat inspirisao je mnoge crnačke pesnike. Džemsa Veldona Džonsona (James Weldon Johnson) napisana povodom pedesetogodišnjice najvažnijeg datuma crnačke istorije, evocira đan kada su četifi miliona Crnaca oslobođena na Jugu, osvrće se na poriod obnove i pokušaie punopravnog sarađivanja bivših robova i gospodara koji su jalovo završeni.

Razvoj istofije Crnaca, kao i razvoj crhačke književnosti, nosi pečat ropstva. Stav bele civilizacije pren.a Crincima, izloženim teškom istoriskom i sociološkom pritisku, oseća se i U njihovom književnom stvaralaštvu. Timreći se sP teškoćama na svim poliima — rasnim, socijalnim, ekonomskim i političkim i držeći se parole crmog učitelja Bukera Vašingtona (Booker Waschington) da »nijedna ra-

sa ne može napredovati ako ne nauči

dostojanstva kao i u oranju njive«, Crnci su uspeli da se istaknu u svim oblastima stvaralaštva, Njihov doprinos američkoj kulturi nije ni malj ni jednostran.

Bogati crnački folklor poslužio je kao pođloga hnjiževnosti. Čuvene duhovne pesme »spiritualš«, pune ritma, koje potiču iz doba ropstva, dirljive su po svojoj primitivnosti i naivnoj, dečioj psihologiji rase koja na svoj način Yumači religiozne dogme hrišćanske crkve. Najčešće su hapisane na religiozne teme, ali su po sadržini baganske. Pod vidom biblisl-og sna o životu posle smrti kriju se često molivi socijalnog protesta i tevolta. Po neposređnosti izražavahja, ove pesme često pune snage i vitalnosti ali u kojima ima i bežahnja od stvarhosti ostavljaju dubok Hitisak svojom melodđičnošću. I Dvoržak kovisti ove bogate melodije u svojoj

*gsimfoniji »Iz Novoga sveta«.

I prva crnačka pesnikinja Pilis Vitli (Phillis Wheatly) peva o Slobodi, ma da još pažljivo. Otrgnuta u detinjstvu iz tođnoga kraja, Senegala, i »unovčena« u Bostonu, ona objavljuje 1770 zbirku pesama — jednu od prvih zbirki u Americi uopšte —

Posle ove ižolovane pojave i lirike Wuja govori cd visokom obrazovanju pesnikinje, nižu se imena prestavni-

ka crnačke književnosti iz doba ropstva — od druge polovine osamnaestoga gotovo do kraja đevetnaestoga veka. Crnački pesnici ovoga perioda i pored pretežno religiozne tematike, pevaju o slobodi, ustaju protiv ropstva i bune se protiv krsta. S tehničke strane njihova poezija je još početnička, ali govori srcu.

U isto vreme grupa pesnika slo“ bodne crnačke buržoazije iz Luizija« ne, kojima su imućni roditelji omiogućili da se školuju u Evropi, Rimu i Parizu, objavljuje 1845 svoju antologiju »Les Cenelles«. U njihovoj lirici ima vidnog uticaja tadašnje Kittijaste francuske poezije, ali gotovo nema ni pomena o rasnom problemu, o stanju robova i nepravdama,

Veoma su ihteresantne crnačke na“ rodne pesme, posvećene legehdarnom heroju »crnoga eposa« Džonu Henriju (Johh Hehry) koje, kao i ćiklus naših epskih narodnih pesama — kao sve pesme ispeVane pod igom — diraju tragikom svoga sadržaja. Pesme o ra> du, izrazito revolucionarhog karakteTa po svojim temama bunta i osuđiva– nja svake eksploatacije, odlikuju se Titom, bogatstvom harmonije i Dprimarhošću osećaja i osećanja. One najčešće pevaju.o radnim naporima, C!načkim tegobama, svirepim gospodarima, skitnicama oje trbuhom ?ža kruhom u masama idu sa Juga na Sever, o velikoj vodenoj arteriji, Misisipi. Takve su pesme o čežhnji za S!Obodom o kojoj pevaju sve društvene parije. |

Posebnu kategoriju sačinjavaju pesme tugovanke — »blueš« — kraće lirske. melariholične pesme, pečalne, prebolne, ili pune specifičnog crhščkog humora, Tema ovih toliko zloupotrebljavahih pesama obično je nesrećna ljubav. Ali, ofie vrlo često HO-

_iai "NU