Književne novine
GODINA tI! RBOJ 50
Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-098 Administracija: Kardeljeva 31, tel. 24 -001]
LIST ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU
UNESKO
— JEDAN OD FAKTORA U ODBRANI MIRA | prsne
Milan Bopdanović
okviru Organizacije Ujeđinje-
nih nacija, kao jedan od nje-
nih područnih organa od prvenstvene važnosti, osnovana je, 1945 godine, Organizacija za prosvetu, naulu i kulturu, opštepoznata pod imenom UNESKO (Uniteđ Nations Educa– tional and Cultural Organisation). Ova organizacija služi Organizaciji Ujedinjenih nacija kao vrlo značajan organ za sprovođenje principa i ciljeva Pove lje Ujeđinjenih nacija, na plamu duhovnog života sveta, uticajnim sredstvima prosvete, nauke i kulture. Ako je jedan ođ glavnih ciljeva Organizacije Ujedinjenih nacija odbrana mira propagandom i širenjem međusobnog razumevanja među narodima, trpeljivost; i ljubavi od čoveka čoveku, onda je sasvim jasno da je oružje kulture jedno od najmoćnijih, a možda i najmoćnije, da se taj cilj i ostvari. 'UNBESKO je zamišljen kao nosilac toga oružja, kao aktivni faktor u politici UjedinjeniF. nacija za odbranu i obezbeđenje mir=. Prema tome, jasno je da takva organizacija treba i mora da ima podršku svih naroda, pr=venstveno onih „koji su učlanjeni u OUN, kao i svih znamenitih i uticajnih pretstavnika kulture svakoga narođa. To je i našu zemlju rukovodilo da se, od samog početka života i rada UNESKO-a, pozitivno i sa simpatijama odredi prema ovoj organizaciji. Ali, kako su, u prvim trenucima, u detinjim danima ove organizacije, mnoge stvari u njoj postavljane prilično nejasno i, upravo reći, nebulozno, to je i naša zemlja, idući po liniji naše opšt» politike pažljivog i budnog proučavanja i odmeravanja vrednosti i efikasnosti svake akcije u međunarodnim odnosima, zauzela stav pozitivnog posmntrača i, kroz ulogu aktivnog posmatrača, korektora svega što je u prvim programima UNESKO-a bilo neodređeno ili neprihvatljivo. U tom pogledu ona se jasno diferencirala i od Govjetskoga Saveza, koji je oćč početka imao, i u tome ostao Uporan, sasvim negativan stav prema UNFSKO-u, i od zemalja tzv. narodne demokratije, đanašnjih satelitskih poslušnika Moskve, koje su se odmah zaletele da postanu članice ove Organizacije, zalažući se živo i za njen prvobitni program, a kasnije, pod đdiktatom Informbiroa, počele da joj okreću leđa i da je napuštaju.
Na prvoj generalnoj konferenciji UNBSKO-an u Parizu, 1946 godine, đelegacija Jugoslavije, iako samo posmatrač, vrlo aktivno je dejstvovala u pravcu ispravljanja i razumnog Ograničavanja i Rkonkretiziranja prvobitnih planova i programa UNESKO-a. Ovaj živi aktivitet imao je tađa vidnog uticaja na orenite izmene u mnogim maglovitim iđejama i smerovima koji su, preko prvobitnog programa UNESKO-a, bili propagirani. U istoriji UNPSKO-a ostaće zabeležen, kao nesumnjivo značajan, studiozan kritički referat na prvobitnu ideologiju UNBSEKO-a koji je naša delegacija toj· Konferenciji podnela. Naša kritika i, na osnovu nje, od naše strane zahteyane korekture u programu UNESKO-a uglavnom su odricale pravo UNBSKO-u da se nametne čitavome svetu, svima narodima, kao neka vrsta univerzalnog Ministarstva prosvete, nauke i kulture, i osporavale tendenciju formiranja neke vrste UNESKO-filozofije, jako idealistički obojene. T one Su na Generalnoj konferenciji od mnogih delegacija „bile vrlo dobro primljene, i kao takve imale i uticaja. U fom istom pravcu i smislu, Jugoslavija je i dalje pratila rać UNRESKO-a, suđelujući kao aktivni posmatrač na drugim generalnim konferencijama UNBSKO-a, sVe do proleća ove godine, kada je postala članicom UNESKO-a.
Ova odluka je donesena na OsnOVU
proverenih zaključaka da se ONE najzad približio svome pravom pu u
i da, iđući tim putem, doista može da bude značajap faktor širenja opšte uzđizanja
prosvećenosti, afirmisanja i | a samim tim i vrlo
značaja kulture, O Olože korisniji faktor u
koristan, možda i naj odbrani mira u svetu. Peta generalna konferencija UNBSKO-a U. Firenci, ove godine, pokazala je sasvim JB da je odluka naše zemlje kad treba da postane članicom UNBSKO-a do-
peta generalna konferencija UNESKO ·n je sva bila nađahnuta iđejom odbr une mira i aktiviteta za mir, iako još nije mogla da u tome pravcu prihvati i neke sugestije za uzimanje aktivnijih pozicija u politici svetske miroljubivosti. Jedna od najodređenijih i najodlučnijiF „sugestija u torc smislu učinjena je baš od strane naše delegacije. Tako dobro primljena, i sa simpatijama pozdravljena, naša rezolucija nije bila prihvaćena, ali je nesumnjivo doprinela stvaranju opšte at-. mosfere u UNESKO-u za efikasnije i smelije zauzimanje za mir u svetu,
Ze
\
(Crtež Pjera Križanića) Milan Bogdanović
što se jaswo moglo đa oseti kako u govorima generalnog direktora UNESKO-a, tako i u zaključnoj rezoluciji same konferencije. A može se sa izvesnošću pretpostaviti da su nekulturno negativan stav prema Opštoj „kulturno-miroljubivoj politici UNBPSKO-a koji su zauzele delegacije Čehoslovačke i Mađarske, kao i demonstrativna apstinencija Poljske, uticali na opšte raspoloženje konferencije da se politički odlučnije manifestuje u problemima mira u svetu,
Impozantna skupština pretstavnika prosvete, nauke i kulture naše zemlje, na kojoj je izabrana Nacionalna komisija Jugoslavije za UNESKO, nova ie potvrđa odlučne volje naših naroda i naše vlade da kroz UNESKO posluže, i na planu kulture, velikim ciljevima mira. Jugoslavija je i ovde ostala savršeno verna svojoj politici u Organizaciji Ujeđinjenih nacija, koja je danas u svetu zapažena i priznata kao jedna od najdoslednijih, najodlučnijih i najpravilnijih političkih akcija za odbranu tako opasno ugroženoga mira u svetu. Kao i u Ujedinjenim nacijama tako i u UNBSKO-u, naša međunarodna politika ima svoju određenu i jasnu lini=ju. Ona je, dakle, bez krivuđanja i vrđalam», bez skokova i histerične nervoze, bez nekonsekventnih ispada čas u jednu čas u drugu stranu, i bez licemerja, čime se karakteriše politika sovjevskog bloka. Nezavisna od svakog uticaja, nevezana ni za koji blok sila u svetu, nezarobljena nikakvim političkim ili ekonomskim pritiskom, naša zemlja, kao jedina danas čista i iđejno ispravna socijalistička zajednica, ide promišljenim i neizmenjljivim, nezavisnim pravcem odbra ne mira i na planu međunarodne politike i na planu duhovnog života sveta, štiteći ravnopravnost malih i velikih i služeći progresu. Kao i u Organizaciji Ujedinjenih nacija, tako i u UNRMSKO-u, naša linija je od početka jasna, dosledna sama sebi, pouzdana i smela. Kađ je reč o UNBSKO-u ona, od 1946 đo 1950, nije niukoliko izmenjena, sem u jednom smislu: 1946, Jugoslavija je bila kritičar i Rkorektor planova i programa UNBSKO-a, a 1950 kađ su planovi i programi UNESKO-a u mnogome ispravljeni i izmenjen' baš u smislu njenih kritika i korektura. ona postaje aktivni saradnik u ćitavome aktivitetu UNESKO-a J] ta joj u Ovoj plemenitoj organizaciji, koja širi i afirmiše prosvećenost među ljudima, i time brani mir, daje autoriieta i gstvaro ufticajnu poziciju ·
ista došla o pravi trenutak.
Proslava Dana
U nedelju, 10 đecembre Uđruženje
za Ujedinjene nacije u Beograđu je OlBaniovalo proslavu u čast GVOEOČI“ šnjice douošenja Deklaracije o prav ma čoveka.
Prosla i, koja je održana na Kolarčevom univevzitetu, prisustvovali su mnogi pretstavnici narodne vlas :Ž 7 pretstavnici kulturnog i javDoF :4E vota. Na proslavi je govorio | Bean slav Jevremović, pomoćnik m a 7 Komiteta va izgradnju narodne x u 1 jugoslovenski delegat u 'Komitetu
prava čoveka.
prava coveka
vom govoru Jevremović je Ista– 66 PVOBBj | ulogu Deklaracije Iza koje danas stoje milionske mase ijudi u čitavom svetu, svi narodi i sve države koje žele mir i koje poštuju prava kako pojeđinaca tako i svih na'· OOOa kraju govora Jevremović je naglasio da jugoslovenski narodi izražavaju veru u snagu principa izraženih u Povelji UN i Deklaraciji O pravima čoveka, da Jugoslavija ulaže iđaćeiu buđuće ulagati napore đ
se ti principi ostvare. |
BROGRAD, UTORAK 12 DECEMBAR 1950
KNJIŽEVNO DELO LAZE KOSTIĆA —
jednog od najvećih pesnika srpskog romantizma i jednog od najkarakterističnijih pretstavnika onog širokog pokreta srpske liberalne buržoazije šezdesetih godina prošlogn veka, poznatog pod imenom Ujedinjena omladina srpska.
Kada je posle poraza u ratu 1859 godine Austrija bila primorana da dadne više političkih i nacionalnih sloboda, nastalo je opšte buđenje duhova kod svih naroda monarhije O mladinu srpsku iz svih krajeva, Da· ročito iz Vojvodine i Srbije, obuzirna taj opšti talas oduševljenja, patriotiz ma, liberalizma i slobođarstva. Laze Kostić je jeđan od prvih pesnika buditelja tog omladinskog pokreta (pesma »Omladini«). Kad Je koju godinu docnije došlo do obrazovanja Ujedi. njene omladine srpske, on je jodan od njenih najuglednijih „članova, jodđar od najvatrenijih govornika na njenim skupštinama, najzaneseniji rodoljub najođuševljeniji pobornik narodnog duha i narodne poezije. Za njega. kao i za najveći đeo te omladine, narodna pesma treba da zameni o-vanđeli?, kult majke Jevrosime iz nacodws pesme treba da zameni kult bogorodice. Ujedinjeno srpstvo treba da se obnovi u duhu prosvetiteljskih ideja Dositeja Obradovića i u demokratskim nacionalnim tradicijama Vuka Karadžića, vezujući istovremeno nacionalni iđeal i dalju sudbinu srpskog narođa za pokrete savremene Evrope, za libera lizam, revublikanstvo i antiklerikalizam. Te volitičke i nacionalne težnje ogledale su se kako u liberalnim strujama Srbije s kraja pedesetih i u toku šezdesetih godina prošlog veka, tako isto i u opštem pokretu liberalne buržoazije, Ujedinjenoj omladini srpskoj, i još više u Narodnoj stranci Svetozara Miletića u Vojvodini. Kostić je u svim tim pokretima uzimao aktivnog i vidnog učešća. Već slavan pesnik, on će od 1869 početi da ulazi i neposredno u aktivnu političku borbu kao jedan od najuglednijih pretstavnika Miletićeve stranke i vojvođanskog srpstva. Njegova popularnost je velika. Kada je zatvoren zbog »veleizdaje«, narođ mu peva pešmu:
»Zelen đoboš dobuje, Laza Kostić robuje...«
ea
. 3
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDBLJNO PRIMERAK Io a = 4 DINARA i
Đuza Padov.ć
Docnije, kao poslanik u Peštanskom parlamentu, on svoje govore počinje na srpskom jeziku i svojim smelim i borbenim stavonı izaziva revolt madarskih pretstavnika, kako onih iz vlad3inih redova, tako i onih iz opozicije.
Kađa je Omlađina, osumnjičena za potstrekavanje na ubistvo kneza Mihaila Obrenovića, bila u Srbiji zabraniena a u Vojvodini gušena i njen rad ometan, i naročito kad je taj dosta magloviti pokret počeo i duhovno da se raspada pojavom novih ideja Svetozara Markovića, Laza Kostić je, i kao pesnik i kao političar ostao na pozicijama onog konzervativnijeg dela Omladine. Tađašnja srpska građanska klasa, još pod dosta svežim utiscimn revolucionarnog vihora iz 1248, mogla je naprednije težnje Omladine pojdupirati samo dotle dok su cne ostain!e u literarnim i političko-nacionalnim okvirima, bez drugih drušivenih i ekonomskih posledica. Kada je Svetozar Marković sa svojim saradnicima istupio s iđejama o novoj i drukčijoj književnosti, Laza Kostić ne samo da se nije približio ljudima »novš nauke«, nego je, u odnosu na Zmaja i Jakšića, u daljem svom radu pretsštavljao desno krilo omlađinskog pokreta.
Sva Kostićeva značajna umetnička ostvarenja s malim izuzetkom padaju u prvu polovinu njegovog života. Zato mi danas Kostića, gleđajući ga kroz njegovo književno delo, vidimo kao borbenog omlađinca i liberala šezdesetih godina, kao ođuševljenog pretstavnika ' pobornika nacionalne slobođe, kao vatrenog prefstavnika sntiklerikalnih shvatanja Omladine i kao velikog rođoljuba, a ne kao klerilalca i konzervativca, kakav je on bio poslednjih godina života,
Pogleđajmo sađa malo pobliže Kostićevo književno delo.
Evropski romantizam imao je nekoI'ko pesnika koje je naročito cenio i izdvajao iznad svih ostalih pisaca iz prošlosti. Šekspir je bio na prvom mestu „među fim „romantičarskim simpatijama. Kod Srba se, dotađa, i pored nekoliko ranijih pomena Šekspirova imena i izvesnog uticaja koje je on imao na neke naše pisce, o Šekspiru malo znalo. Kostić je bio prvi naš književnik koji je pre-
ACO ŠOPOV
VO RODNATA KUKJA
[2 azvij krila, plamni srce mlado! Pap se sretnav so rodnite mesta. Samo ne ja raznesuvaj vesta
deka denes pristignav vo gradot.
Denes sakam sosem sam da minam, da ne vidi, da ne znae nikoj,
sam da bidam so svojata vina
i gi setam site dragi likoj.
Spomenite denes pak me galat, probudeno detstvoto me čeka, —
vo sobata zdušena i mala
mojot život šumi kako reka.
Vo sobata spomenite great, sobata e i mračna i niska...
No nekogaš sepak možel v nea volno mojot detski svet da pliska.
Zakačena nad vratata visi majkinata požoltena slika. Činam, praša: »Čedo moe, ti si?« Radosnici niz obraz.i blikat.
Dolgo, dolgo v nea oči vpivam, od solzi mi potemnuva vidot, i kako što često pati biva v mig ožive slikata na ziuot.·
Taa stapi i koga me vide
blago reče: »Za prekorot, prosti, ama retko, mnogu retko ideš, kako da si tugj, nekanet gostin«.
Pa so silni pregrdka me gušna
i pošepna vo moite kosi:
»Sin ti veke golem stanal, slušnav, sin ti, velat, zlatni kadri : Osi...«
Bolkata me svitka kako rana: — Go zagubiv, majko edna zora... Taa pisna: »Zar bezkukjnik stana, zar e točno što za tebe zborat?
A jas mislev đa si moja lika,
deka i ti ke istraeš, sine,
kako sega đoma da te vikam, preku pragot kako ke mi mineš!«
-— Počuj, majko, "inot jas go sakam, neizmerno sinot svoj go ljubam, samo đali ja živeam taka ·—.
se naprazno kako ti da gubam?
Molk Se stivna vo sobata tesna.
Von se deni...
DOocna, vlažna esen.
Pod prozorot grmna detska pesna i vo novi sonoi me vnese.
Pimneri, počekajte časkum,
siot »lamen vam da vi go đadđam, so vašite nezgasnati mečti idninata svoja da ja građam!
veo neko Šekspirovo đelo na naš jezik i tako uveo velikog engleskog pesnika u srpsku književnost. On se 198a posla latio odmah na početku svoga književnog rada. Godine 1858 Kostić je objavio prve svoje pesme. Iduće, 1859 godine on objavljuje u »Srbskom letopisu« prve svoje prevode iz Šekspirova »Romea i Julije«. Docnije, baveći se Šekspirom celog života, Kostić će prevesti još i »Ričarda III«, »Hamleta« i »Kralja Lira« .
(Crtež Z. Džumhura) Laza Kostić
Veliki ugled Šekspira kođ romantičara pomogao je brzom sticanju glasa i Lazi Kostiću, koji je svoj pesnički rad od samog početka vezao za Šekspirovo ime. Kada je, po ugledu na ovog velikog dramatičara, napisao i sam tragediju u stihu »Maksim Crnojević« (završenu 1864, štampanu u Novom Sadu 1886), Kostić je stekao veliki i opšti ugled u omlađinskim krugovima i s oduševljenjem bio proglašen »našim mladim Šekspirom«.
Šekspir i narodna poezija su dva glavna uticaja pod kojima se razvijala Kostićeva poezija. Narodna pesma pripremila je đuh njegove poezije, Omlađinski pokret dao joj je poetske ideje, ali Šekspirov primer ostao je stalo pred Kostićevim očima i koristio mu kao uzor. No taj uzor ga je isto tako primoravao na izvesne pođuhvate za koje on nije imao snage i navođio ga na to da izves.,.e lične sklonosti (nejasnost, igru rečima, »originalnost«) razvije i suviše naglasi, što će prestavljati najgoru stranu Kostićeve poezije.
»Maksim Crnojević«, jedna ođ najkaral:terističnijih drama srpskog romantizma, napisana je pođ tim dvostrul:im uticajem, pod uticajem narodne poezije i Šekspira. Motiv za dramu uzet je iz narodne pesme »Ženiđba Maksima Crnojevića«, gde se glavni sukob ođigrava oko »dara zetovskoga«. Kostić je to zamenio sukobom osećanja ljubavi i pobratimske dužnosti i tok dramskog zbivanja sta~
' vio pod senku sudbinske neizbežnosti.
Težeći da delimični realizam i prostotu narodne pesme zameni uvek visokom „dramatičnošću šekspirovske vrste i da od Maksima Crnojevića napravi jednu vrstu našeg Hamleta, Kostić je radnju drame prepleo intrigama, pretrpao epizodama, nemotivisanim scenama, neđovoljno individua= lisanim ličnostima, suvišnom patetikom, i tako stvorio ne samo pravu romanftičnu tragediju, sa otrovom, Uubistvima i ludilom, nego i jedno u osnovi mutno i nejasno delo.
Kostić ie Maksima Crnojevića zamislio kao složenu ličnost s unutrašnjim sukobima i stalnim protivurečnostima između onog što želi i onog što čini. Ma koliko đa je tako zamišljena ličnost bila dramski pogodna za razvijanj» tragične krivice glavnog junaka drame. Kostić je nije umeo dati jasno ni s dovoljno prirodnosti i psihološke i logične ubedljivosti. I ostale ličnosti u drami su blede, nekonkretne, u velikoj meri lišene svoje istor:ske i društvene uslovljenosti.
Sva ta dosta mutna i nejasna retorika kojom je ispričana romantična fabula o ljubavi crnogorskog kneževića i ćerke mletačkog dužda, u čijoj istoriskoj pozadini leži računski brak iz državnih razloga, vrlo je karakteristična i po pesnika i po vreme u kome je ona napisana. Ova najčuvenija đrama svoga vremena u srpskoj književnosti karakteristična je baš po toj svojoj maglovitosti i retoričnosti za najveći deo pokreta Ujedinjene omlađine srpske, koji se isto tako iscrpljivao u verbalizmu i rasipao u političkoj nebuloznosti. Kao umetničko delo, } pored svih nedostataka, »Maksim Crnojević« je značajna tvorevina srpskog romantizma. U odnosu na đrame 8 predmetom iz nacionalne istorije koje su pisaue pre Kostića »Maksim Crnojević« preistavlja znatan napredak. Ova drama ima više čisto književnih kvaliteta nego što je ta vrsta drame imala ranije kođ nas. Ona ima pesničkog poleta, ima lirike i stvaralačke snage uoošte. Nekoliko mesta u njoj (Anđelijina pesma u prvom činu, Nadanova pesma u četvrtom činu) spa-
' daju u najbolje stihove koje je Ko-
stić napisao i idu u najbolju liriku
e.
LS / ri
X ija
srpsku cele epohe. Razvijena, više · književna znači napredak. Pored ove romantičnosti, tu nema ni »lahorčića«, ni »leptirića«, ni drugih ovešlalih rekvizita tadašnje naše poezije. Narodni govor i književni jezik koji je uveo Vuk Karadžić dostigli su ovđe veći stepen razvoja. Zato je ovo delo, pored ostaloga, značajno naročito za razvoj naše metrike i za razvoj dramske i uopšte pesničke dikcije kođ nas, U njemu je, sem toga, makar i nepotpuno, prikazana uporna i mnogovekovna borba našeg narođa sa tuđinom i kobne poODE? tuđinskog mešanja u naš život. Kostić je bio izraziti romantičar i individualista. Tako je za svoje vreme bio čovek vrlo visokog književnog i opšteg obrazovanja, on je svoje očigledne stvaralačke sposobnosti razvijao i primenjivao često na osobit i prilično nastran način. Njegova težnja za što većom originalnošću i želja da se pošto — poto dođe do svog ličnog izraza nisu u dovolinoj meri počivale na realnoi umetničkoj snazi. Taj suviše ista..nuti lični i umetnički individualizam kod Kostića rođio je najupadlji 'ije mane njegove poezije. ma= ne koje st najviše mesta dobile u njegovim lirskim i lirsko-epskim tvorevinama, ljubavnim, rodoljubivim i misaonim pesmama i baladama. Pesnička „dikcija, kojoj se učio kod Šekspira i kod velikih pesnika evrop= skog romantizma, kod Kostića se pretvara dosta često u igru reči, u doskočice i kalambure, a njegovi pokušaji da svojoj poeziji da misaonosti i dubine — u prazne tirade, nejasne alegorije i u neuobličene slike. Zato i pored lepih mesta, smelih i uspelih novih izraza i poletnih i odvažnih misli, kod ovog pesnika ima malo pesama, uspelih u celini.
Idući za muzičkim efektima u svojoj poeziji i uvek gotov da padne u kalambur, Kostić često zloupotreblia= va takozvanu pesničku slobodu. Slobođni stih, koji je on u većoj meri prvi primenio u novijoj srpskoj književnosti, Kostiću nije često poslužio za to da mu ritam pesme bude prirodniji, raznovrsniji, živlii i misao jasnija i potpunija, nego za to da u njemu dadne mutne metafore, slaba poređenja i da nagomila nejasne alegorije. U tom pogledu naročito je karakteristikan njegov postupak s jezikom, koji je Kostić inače dobro znao. On stvarn nove rneči, ili postojećim rečima menja značenje, ili ih skraćuje i preudešava kako mu je kađ potrebno radi stiha ili rađi slika, ili prosto iz želje đe bude drukčiji, originalniji od ostalih.
U svemu tome može se, istina, nazreti i odraz one teskobe koju je Kostić osećao u oveštalim književnim ka=lupima i u društvenom moralu i shvatanju svoga doba, prema kojima on nije pokazivao mnogo „poštovanja i koje je pokušavao da razbije i u svojoj poeziji i u svakodnevnom životu.
Iz onog što smo maločas rekli, međutim, ne treba zaključiti da kod Kostića uopšte nema dobrih pesama u celini. Pesme kao što su »Među javom i međ snom«, »Spomen na Ruvarca«, ili balada »Minadir-•, ili epska pesma puna živog rođoljubivog osećanja »Mučenica«, spadaju u onaj broj najboljih pesama koje nam je kno književno nasleđe ostavio pokret Ujeđinjene omlađine. Ovamo spada, pored još nekih pesama, i Kostićeva najbolja ljubavna pesma »Santa Maria della Salute«, za čije je razumevanje potrebno izvesno objašnjenje, ali koja po svojoj arhitektonici spađa u retke tvorevine naše lirike uopšte.
Kostić ic bio najbliži stvarnosti u
rođoljubivoj poeziji svojoj i zato je u toj vrsti dao i svoja najznačainija dela. Toj vrsti poezije pripada i najzna= čajnije njegovo delo, đrama u pet či- nova »Pera Segedinace. Ja
(1 Baveći se i sam više godina nepo-
sredno politikom, Kostić je osetio ko lebljivost i plitkoću patriotizma gor> njih slojeva svoje klase i zato je po tom lažnom i šićardžiskom rodoljublju – oštro ošinuo u svom najvećem i | aje
zrelijem delu, tragediji »Pera Segedisn nac«, Delo je s izrazitom antlaustri-
skom tenđencijom i izvođenje ove dra=_ me posle prve pretstave bilo je za
branjeno u Vojvodini. Duh i heroika narodne pesme i politička shvatanja Narodne stranke jesu dva elementa iz Kojih je i građena ova istoriska dra= ~
ma, SlobodnomislilačKi štav OON ne omlađine, njeno rođoljublje i nje= no shvatanje narodnih interesa, njen” antiklerikalizam, njeno razočarenje u” crkvenu hijerarhiju, koje đatira jok od 1848 g., i politički obračuni Miletićeve
stranke s nametnutim patrijarhom =
Germanom Anđelićem, to je stvarni
predmet ove Kostićeve drame, dat
kroz Peru Segeđinca, Milana Tukeliju i Vićentija Jovanovića. Ali i šire od toga, kroz ove događaje iz osamnae-
stog veka, pesnik je dao vekovnu isto~ riju srpskog naroda, rastrzanog izme
đu Beča, Pešte, katoličanstva i Turaka i njegovu upornost đa se održi pred istorijom, đa sačuva svoje ime, čast | nacionalni inđividualitet i pored svih mučenja, i fizičkih i duhovnih, i pored svih izdajstava i korumpirano:
zvaničnih vođa, Ta borba H
đina oličena je naročito ·
nego što je bila ranije i zvonka rečitost ove dr-me takođe ~
-