Književne novine
LU
ı
js ___STRANA 3 elif “
Yo
ii
Kralke vesli iz inoviransiva
Oe“
Stendal igra'(ertež Alfređa de Misea)
|____NOVO IZDANJE STENDALOVDH - »USPOMENA O EGOTIZMU«
Anri Martino, odličan „poznavalac Stendala, priredio je novo izdanje »Uspomena _ O ogotizmu«, Za iscrpne beleške i obja|. Šnjenja, koje „jspunjulu ceo jedan tom, _ __Martino je iskoristio sirpljive radove Luja ____Roajea, konzervatora biblioteke u Greno__ blu. Dok se život Anri Brilara odnosi na prvi, »>»Uspomene o egotizmu« odnose se na „drugi Stendalov boravak u Parizu,
a || ..*
__U BECU OTKRIVENA SPOMEN PLOCA f FRANCE PHREŠERNU
WU čast 150-godišnjice rođenja velikog ju|___goslovenskop pesnika Prance Prešerna, ot_ krivena je u Beču spomen-plo0& na zgradi bivšeg instituta u kome je Prešem bio | vaspitač. Spomen-ploču ie otkrio bečki __ gradonačelnik Kerner (Korner), Pevački ___hor Slovenačke prosvetne zveze iz Koru____Ške izveo je tom prilikom nekoliko slovenačkih pesama. bj *..
| ,
E . UMRO DANSKI KNJIŽEVNIK 2 JOHANES V. JENSEN
Ugledni danski „književnik Johanes V. Jensen umro je u Kopenhagenu, u svojoj M7 godini. Jensenu je 1944 godine dodeljena Nobelova nagrada za Književnost. Od svoje prve knjige Jensen nile prestajao da,
ređ stalnom nemačkom pretniom, uznosi
elju svoga naroda za nezavVisnošću i Slo_ bodom. U svojim delima on ie takođe izražavao veru u progres, u snagu čovečje volje oblačeći, dđođuše, ove misli u ruho jednog zastarelog lirizma. Neka Jensenova dela prevođena su i kod nas.
...
NOVO TUMAČENJE ŠEKSPIROVIH DELA
Francuski šekspirolog Abel Lefrank za~ vršio je drugi deo knjige posvećene obia_Šnjavanju ličnosti Vilijama Šekspira GA la decouverte đe Shakespeare«). Proučava·juči to pitanje oko četraaest godina, Le-
frank je dao a pravo naslućivnniima Bajrona i Dikensa, Emersona {| Vitmana, da glumac Šekspir nije i autor pozorišnih de” la koja su to Ime učinila besmrtnim. U - traženiu neophodnih veza između dela 1 čoveka, Lefrank se od 1919 opredelio za „~ (illđljama) S (tanleđ-a), Šestog grofa od | Derbija, koga ie tađa cznačio kao stvarnog autora velikog dela engleske renesanse. Taj plemićč-dramaturg — pretpostavljaju se njegovi izgubljeni spisi — pisao je iz prirodne obazrivosti pod pseudonimom dela u kojima je isticao svoja prava na krunu.
Neki francuski kritičari smatraju đa Lefranknovo delo najzađ okončava prepirku u - dstorijl literature o Šekspiru. U prvom tomu, Lefranic je, navođno, iza Hamleta
ronašno tragediiu Marlje Stiuart-Dernli;
roz »San letnie noći« prika?an ie bračni
' roman samog Stenleia. U drugom tomu, pet komadn koji slikaiu bračnu liubomoru,
odjek su razđora koji je poremetio deo
bračnog „života grofa Derbija a istoriske
- drame prikazuju način njegove đuge borbe za krunu.
*.*
MITALIĆANSKA KRITIKA O TUGOSLOVENSKOM VIOLONCEYNISTI MIRKU DORNERU . Muzički kritičari rimskih listova veoma su povolino ocenill gostovanje jugoslovenskog violončeliste Mirka Domera u Ri• mu. Kritika ističe visoke umetničke kva· litete IBOOK umetnika 1 izražava želju da ga Što češće čuje u Koncertnim salama. List »Kvotidiano« (Quotiđiano) piše da je _ Domer »obdaren izvanrednim tmetničkim kvalitetima sa jako razvijenim osećanjem za izraz«. List piše đa je uspeh mlađog u__metnika toplo primljen i pozđravlien sa iskrenim oduševljenjem. »Popolo di Roma«. između ostalog, piše da je Dorner »sa svojom umetničkom osetliivošću uspeo da nađe nove puteve u tumačenju dela raznih kompozitora koje je uključio u svoj program«. List izražava nadu da će rimska publika imati češće priliku da čuje mladog jugoslovenskog violončelistu,
*..·.*
INTERNACIONALNI KONKURS DECJIH CRTEZA U EGIPTU
___ Naši najmlađi učestvovaće na internaciFri om konkursu dečjih crteža koji or_ ganizuje Društvo prijatelia umetnosti u Egiptu. Posle konkursa ovo društvo prire-
Će izložbu naibolilh radova, januara i februara 1951 u Kairu. - Konkurs je bio raspisan za dečake i de_\woičice od pet do trinaest godina. Organizatori konkursa predložili «u da đeca u ___Svojim radovima, između ostalog, prikažu ff• ju zemlju, njene karakteristične pejisaše, stanovništvo 1! druge osobenosti. Naša __zemlia biće zastupliena sa pedeset dečjih (crteža iz Makedonije, Srbije, Hrvatske 1 ___Slovenije koji će biti uskoro poslati u Egipat. U tim radovima nhaša deca su odrBS 1 ono što najviše zaokuplja nilhovu o aštu — prizore iz narodnih pripovedaka.
NW ..·*
:Ž-a \ || ee OSLAVA PEDESETOGODIŠNJICE e BMI OSKARA UAJLDA U PARIZU Na groblju Per Lašez u Parizu održan ji komemorativan sastanak kojim je obeležena pedesetgodišnjica smrti engleskog pisća Oskara Uajlda. Autor »Slike Dorilana Greja« umro je 30 novembra 190 u nekom bednom pariskom hotelu, prezren i | __zaboravljen.
3 „i
..*
|. AMERIČKI FILM »VELIKI CIGFILD« - Za film »Veliki Clefilda koji je snimila či Dao Metro Goldvin Majier a Koji ROVI vot borca „brodvejskih previja, | morali su arhitekti M.G.M. da rekonstrule _ Su dvanaest velikih pozorišta i četiri ho?teTa | da bi bili sasvim verni originalu. Među ___Ostalima rekonstruisano je jedno od prvih 5: pobiti, u Njujorku, pozorište u Nju Or___Jeanu, Miuzik hol u Londonu i jedno am! damsko pozorište, u kojima ie Cigfild | Ba svojim revjjama slavio uspehe, Pored toga rekonstruisana je i jedna ulica u Ci_ kafu u vreme svetsko izložbe 18093.
JI ;
...
FILM PREMA ROMANU TEODORA DRAJZERA
Viljem Vajler počeo je snimanje filma »Sestra Karl« Scenario za ovaj film na_ pisan je aprana poznatom romanu američe književnika Teodora Drajzera.
..*
FILM »DEVOJKA IZ · MORHOFA«
VETSKI
ki reditelj Gustav Edgren snimic e film »Devojka iz Morhofa«, prema noveli Selme Lagerlef. U glavnim ulogama igraju Margareta Folen i Alf Kjelin. Film je snimljen u planinsicim oblastima Švedsko i prikazuje malo poznate krajeve i običaje šveds: seljaka.
600000000000600900000000002000200 0022002000202000000020000000:0204:00200220200006000060020002002000000000. „#---K—..-- ----—e-—- —- — ečČčČčČčČčČar aa a a ČčČaaČaČa a aČal a a RČ _ororČKMW>Č O eččečČčČ–Č–ČčČčČČuČČČČČČ–Č–Č-_—ĆČĆČ dćšc3ay 3 ____ ___ _______ __ ___ ______
INOSTRANA HRONIKA
_ VILIJAM FOLKVI
»Polkmerova pomama agonija je jedne kulture.« AY=
A. Kazin.
w iri, koji je Nobelovu nagradu za književnost u godini 1950 dodelio američkom pesniku Vilijamu
PFolkneru, (Wiliam PFaulkner) nije učinio nikakvo neočekivano otkriće. Folknerovo književno delo već decenijama zrači van okvira američkog kontinenta i u znatnoj meri uticalo je na zapadnu „književnost, naročito francusku. Lilian Helman, u jednom razgovoru prilikom njenog boravka u Jugoslaviji, na pitanje ko je najistaknutiji savremeni američki pisac, bez premišljanja je navela njegovo jme.
Folknerovi romani imaju oduševljene, skoro fanatične pristalice. Ali ti romani su i žučno napadani. Ne &amo da konzervativna i politički regresivna književna kritika nalazi da su metodi ı ideje Folknerova dela u suprotnosti sa kanonima tradicije, već i sholastičko-doktrinarna kritika, u suštini isto tako konzervativna, koja tapka za sovjetsko-ruskom, napada Tolknera kao tmurnog pesnika, koji svet oseća kao pakao, ne videći izlaza iz, tame.
Ne mislim da Folgner stoji na nekom svesno teoretskom i ideološki jasno određenom stanovištu. „Njegovo stvaranje više izbija iz tamnih naslućivanja, iz poluprekrivenih slojeva svesti. Puritanski nagon za istinom, jarosna volja za unošenjem svella u sudbinske isprepletanosti, u tajne uzročnoga, u vrela tame koja „obavija njegov svet, gone ga napred. Istina je: on ematra svet izgubljenim. Njegov pogled ne dopire ni do koje nove obale čovečnosti. Ali, iako ga pakao tog sveta i prolaznost fasciniraju, ne Pubi se u labirintu svojih mračnih snova. Bliskost smrti i usamljenost ne nalaze se jedino u delu Folknerovom. Oni su vodeći motiv prefinjene i morbidne, građanske umetnosti, koja rezignirano optužuje ugroženu i od ljuđi otuđenu civilizaciju.
'U njegovom prvom romanu »Obeštećenje vojnika«, koji se pojavio 1926, treperi jedna varijacija one zloslutne melodije, koju je, nekolinxo godina ranije, P.. S. Ficžeralđ inton/rao u &vojoj knjizi »Ova strana paradđe«. »Svi bogovi su mrtvi, sve bitke su bijene i Svalka vera u čoveka uzdrmama je.« To je bila darovita književnost razočaramih povratnika-pobednika, koji su se, suvišni, otuđeni, usamljeni i izgubljemi, raštrkali po američkom ieontinentu. To je bila književnost jednog
'izgublienog pokolenja, književnost sa
osnovnim finalnim motivom, započeta Ficžeralđom i produžena u đ\»Tri vojnika« Dos Pašosa i »Oproštaju od oružja« Hemingveja.
Zadojen trađicijom Juga, Folkner, skoro dečag, pošao je u rat. Tu je upoznao jedan tuđi uzbudliivi svet suprotnosti, sile i htenja, i vratio se u postojbir,u koja se grčila u sitničavosti i istovremeno ga hipnotisala, koju je voleo i u isti mah i mrzeo.
»Mi smo tako izgubljeni, tako nagi, tako ušamljeni u Americi«, pisao je Tomas Vulf, najeruptivniji pemmik američke književnosti. »Beskonačno i svirepo nebo nadnosi se nađ nama a mi &vi večito smo npofisleivani unapred i nemamo đomovinu«. Nasuprot Vulfu, Polkner se oseća đuboko ukorenien u fle svoje zemlje. Besprimerno ozlojeđen, nerazlučivo Weputan. ostaje vezan za onaj mali građ u državi Misisipi koji nosi ime Džeferson. T taj gradić pozornica je najivećeg broja njegovih romana. Pređimenzionisam, uzdignut do ogromnosti, on postaje pozornica sveta i vremena. Kroz sumrak i maglu, Folknerovi ljudi, kao pritisnuti teškom morom, pipajući traže put Ka nekom nepoznatom cilju. Ali magiski prodorno, intenzivno poetsko
svetlo ne pada nigđe ni na šta što bi \čilo na nađu.
Branko OCopić
Olo Bihalii-Merin |
Vilijam F'olkner rođen je 1897 u Ripleju, u državi Misisipi. Poticao je iz porodice osiromašenih posednika #emlje, On i njegov brat odlaze 1917 kao piloti u Francusku. Brat, pilot na 0Oglednim aparatima, survava se na jednom vazduhoplovnom mitingu. Pesnik to opisuje, u promenjenom obliku, u romanu »Pajlon«. Vilijam Folkner vraća se ranjen iz rata, kao radnik radi u jednom industriskom preduzeću, i, kao ložać u časovima noćnog dežurstva, pokraj kotla, piše roman »Svelinja«. Ranije su bili objavljeni »Moslicito«, »Sartori«, » on i besnilo« i »Dok ja umirem«. U kratkim razmacima, sledđuju njegovi romani »Svetlost u avgustu«, »Pajlon«, »Absalom — Absalom«, „»Nepobedivi«, »Divlje
Vilijam FPolkner
palme«, »Hamlet«. Njegovi romani, u početku, imali su malo čitalaca i ne= znatan uspeh. U Americi su ga smatrali nastranim provincijaleem, regionalnim književnikom, dok Pariz nije u njemu otkrio pesnika koji je raspadnuti oblik romana probudio u puni život na jeđnoj novoj umetničkoj ravni.
..•.
Šta čini tajnu Folknerova dela? Je li to virtuoznost tehnike, originalnošt arhitekture, što je razbilo konvencionalnu šemu dotadašnjeg romana? Je li to tanaao prođdubljena senzibilnost, snaga njegovih improvizacija, mađija njegove retorike? Folknerov pradđed, pukovnik Vilijam Folkner, napisao je hiljadu osam stotina deveđešetih godina »Belu ružu iz Memfisa«, jednu od naičitanijih knjiga svoga vremena. Nešto romantike svog pretka preneo je Folkner u svoje doba. Ali, izlazeći iz džungle smova, obuzima ga čar trezvenosti hirurški preciznog seciranja. Mnogo je čitao Šekspira, Balzaka, Stendđala, Prusta i pre svega Džemsa Džojsa. Od Amerikanaca du00 KNJIŽEVNE NOVINE
guje jedino Šervudu Andefsonu, sa kojim je bio u prijateljstvu i koji mu je pomogao kod izdavanja prvih radova. Folkner nije lagodan pisac. Čitalac, . spreman da mu sleđi, mora se upu-
stiti u zamarajuća lutanja kroz čudesni svet, zlonamernih paljevina, rodoslkrnavljenja, nasilnog obljubljivanja, bede i smnfi. Ali takva lutbamja nisu samo zamoma, već i uzbudljiva i puna napetošti. P'olknerov metod uobličavanja, originalna konstrukciia njegovih romama, ne zahteva nadražaj senzacije. On unapređ upoznaje čitaoca sa rešenjem, da ne bi intenzitet unmutarnje radnje oslabio spoljašnjom dramom. Često priča fabulu počinjući sa svršetkom. U toku pričamja dolazi do neprestanih usporenja. Ono što će biti, katkad se unapred nagovesti. I kadđa se dogodi, liči skoro na sanjamo ili na nešto što se u dalekoj prošlosti doživelo. Cvorne tačke, sukobi nalaze se iza 'rulisa. U indirekimom ~«veflu deskripcije vezuje se damašnjica sa prošlošću. Jednom dotalmuta, tema se ponavlja u beskrainim varijacijama, ao u muzičkoj fugi, ali uvek u novoj Svetlosti, iz jedne nove svesti, iz jedme druge perspektive. Autor prikazuje tok događaja u svim raMursima. Uveličani snimci i snimci sa vremenskim „iizduženjima, pogretnost filmske kamere koja brzo menja mesto, uplivišu na njegovu tehniku. Često dive paralelne teme sa naporednim tokovima, sa dođinima, podvajanjima i pomovnim prožimanjima, Nezaboravam je portret Leme Glove u »Svetlosti avgusta«, kađa u blagoslovenom stanju, ša obućom u muci, pešači iz Alabame u Migsisipi da traži wvoga dragana. Ali i Krristmasa, koga fiksna ideja đa u njegovim žilama teče crnačka krv goni u propašt. A i reportera u »Pajlonu«, advokata Bembova u »Svetinji« Kvemtena u »Tomu i besu« i lice Juđite u »Absalomu« ostaće u sećamju kao lica iz Orestove tragedije, magiski plastična no ipak neđokučiva, kao likovi iz halucinacije.
Bujna npolifonija sa polutonovima i novim bojama zvukova dozvoljava Folgneru da izrazi svaku senku famtazije, svaku mijamsu osetamja., Njegov stil je kondemzovam i imtenzivan, isprepleten kao lijane u prašum!, Ali pesnikov matema!ički mozak sa plamskom preciznošću pomera reči na šahovsikkoj tabli literature. Sa začuđujućom providnošću i natstvarnom oštrinom poseduje sposobnost đa buđi: ošećamja, kao veliki dirigemt orkestra reči.
Folkmer opisuje propast. Ali to je propast građamske epohe. Crta degradaciju čoveka, prostituciju čoveka, teror nađ čovekom, Opisuje pakao. Nebo Folkmer ne poznaje.
Pre njega su u Americi dobili Nobelovu nagrađu za Kmjiževnost 1930 Sinkler Iais, 1936 Ojgen O'Nil, 1938 Perl Bak. Godine 1950, građaaski žiri dodeljujući Folkneru nagradu, zaveštanje savesti čoveka koji je prona=šao dinamit, odaje ne samo priznanje njegovom majstorstvu, već i oštro uglačanom ogleđalu njegove umetnosti, u kome se, možda i bez volje i znamja autora, ogleda agonija građamske kulture.
PRASTARI OBRAČUN
antelija Railić, spečen, „erav i
veoma pržljiv i ljut starčić, sje~
di u sutonu uz ognjište na kome se zgorijeva vatra, šara mašicama po lugu i glasao se moli i prepire s bogom. Čini mu se, bog sjedi u kući, 8 drugog kraja vatre, a u isto vrijeme izgleda mu da se on to prepire i s nekim drugim Pantelijom, sakrivenim u samom sebi,
— Ama šta ti računaš, bože, da sam ja buđala, šta li? Ne možeš ni ti tako čitavog vijeka mene varati, jok! Nijesi varao, veliš, a? E, slag'o si tu, stari, slag'o, nemoj da šaraš.
Pantelija poprijeti mašicama prema suprotnoj strani ognjišta, tamo gdje mu se, po prilici, nalazio bog i nastavi: — Znaš li ti, bolan, bože, sve mu do mora, da smo nas obojica stari ljudi i da nama ne priliči Jagati, a? U šta si a brate, ostario, obradatio, vidi ga
Stari se zagleda u mrak kao đa čeka odgovor, zamisli se i kao đa malo dođe do sebe. Onako na sjeđećke, ne skidajući kape, on se glasno prekrsti.
— Vo imja oca i sina i duka svetoga, amin. Bože, molim ti se grešan, sačuvaj i zakloni.
Pa kao da se i sam naljuti na te svoje riječi i kao đa ih je neko drugi izgovorio, Pantelija poče da se ruga:
— Eh, — »sačuvaj i zakloni«! Jadno mi i čemerno tvoje zaklanjanje!, Ama, bolan, đa si ti pametan kao što nijesi, nikađa fi, na priliku, ne bi stvorio zmiju. Šta će ti zmija, vje-
ru ti ljubim? Zar si ti s njome mislio da mene čuvaš i zaklanjaš?
Starac uzdahnu teško, onako iz đubine. — Ma sjećaš se ti, valjđa, dragi bože, kakvu ti štetu neke godine meni načini baš s tom tvojom lijepom zmijom, dabogda te, brate... uh, Dođem ti ja predveče iz polja, a s pašnjaka leti onaj moj mali, onaj isti što je sad u armiji: »Ajme, ćaća, Rudonju zmija ujela!•« Kakvog Rudonju, jadan ti sam i žalostan! Poteci ja onako gologlav, bez kape, kao đa je mrtvac u kući, kad tamo — marvinče već gotovo.
Starac neveselo zavrti glavom.
— E, e, sjećaš li se ti, dragi bože, kako se ja one jeseni napati samo 6 onim jednim jedinim volićkom? B, ne sjećaš? Znam i ja da se ne sjećaš. Da je tebi propao vo, ne boj se, sjećao bi se. Kukao bi i đan-danji da bi se do boga čulo.
Nekakvo prase pitanče, mršavo i zle ćudi, đosmuca se odnekle iz mračna ćoška, podvuče se pod starčev tronožac i glocnu Panteliju za nogu Starac prestrašeno uzviknu, trže nogu i sruči se sa stoca. Kad je već bio na zemlji, sjeti se da ga je to ujelo prase, pa napipa u lugu mašice i uze da ga juri po kući,
— Čekaj, čekajder se, ždraku li ti mjesečevu! Tako li ti svoga hrani· telja i branitelja štimaš i pripoznaješ tako li ti mene turkaš sa stoca, tako li ti čovjeka za nogu ,..
Uz svako starčevo »tako«, dolazio je ljutit zveket mašica čas po pra
setu, čas po kakvom predmetu, sve dok se kukavno pitanče ne zavuče iza kupusne kace u ćošku. Onda se i Pan telija vrati na svoj tronožac, uz Ognjište, izduva se i pokajnički stade da se pravda:
— Vo imja. oca i sina i svetoga duka, amin. Prosti mi, dragi bože, starom grešniku, eto, opet sam opsov'o mjesec. A ko meni svijetli kad pođem u mlin, nego baš naš dragi mje~
· sec.
OD
KOREJSKA DRAMA I >DRAMA O KOREJI«
Jedva dva meseca od otpočinjanja agresije u Koreji, na moskovskoj sceni pojavile su se dve aktuelne drame s »korejskim« sižeom — »Južno od trideset osme paralele«, od severnokorejskog pisca Thaj Džan Čuna, ı »Ljudi dobre volje. od „sovjetskog dramaturga Mdivanija. „Ostavljajući po strani upadljivu i rečitu činjenicu da je kolektivima »Malog teatra« i »Moskovskog dramatičeskog ·teatra« Došlo za rukom da za neshvatljivo kratko vreme uvežbaju i iznesu na daske ove komade, pokušaćemo da na osnovu oskudne recenzije iz oktobarskog broja sovjetskog »Teatra«, đokučimo, bar u glavnim potezima, o kakvim se to »dramama« ustvari radi.
Radnja u Thaj Čunovom komadu odvija se u jednom južnokorejskom primorskom gradu u vreme (kako se kaže u pomenutoj recenziji) »priprema za veroloman napad na Severnu Koreju«. U rečeni grad korejska Partija rada šalje Kim In Čena da orga-– nizuje obalske radnike. Pod njegovim rukovođenjem pradnici stupaju u štrajk, što izaziva gaev južnokorejske policije i Amerikanaca koji se ne libe ni najtežih zverstava. U smenjivanju sikuacija u kojima se sukob između radnika i policije javlja u nekoliko skoro istovetnih vidova, iscrpljuje se i ekspozicija, i zaplet radnje.
Na nešto drukčiji kalup, ali s istovetnim polaznim nađahnućem, skrpio je i Mdivani svoju »dramu«. Samo za razliku.od svog žutog kolege, ovaj isluženi kvazi-dramaturg potrudio se da »Ljude dobre volje« uglavi u štokholmski »mirovni« kontekst. Glavni junak komada Južnokorejac Gabu (»Poštem, ali nesvestan čovek«) odbija da potpiše štokholmski apel. To je zametak tragedije. Gabu ne shvata hod istorije, nije u stanju da predviđa događaje, a povrh svega nije potpisao famozni apel. Međutim, dolazi do agresije i Gabu tom prilikom strada, ispaštajući na taj način za svoju raniju tvrdoglavost. U ropcu Gabu priznaje đa je grdno pogrešio što nije polpisao onu hartiju. Ali, to nije
sve. Istoriju o ovom južnokorejskom
grešniku i pokajniku Mdivani je za.
činio mnoštvom detalja koji »umetnič-
ki« odražavaju zvanično sovjetsko tu.
mačenje događaja o Koreji. Tu nije, zaboravljen ni dopisnik Junajteđ pre-
sa koji na portabl-mašini grozničavo otkucava prvu vest o ralnim operaci-
jama koje treba da počnu tek iduće
noći, ni švm motora čitavih karavana
kamiona kojima se prebacuju trupe na” severnu granicu, ni pretsednik Momi-
sije Ujedinjenih nacija koji, napušta-
jući sedište Komisije i plavu zastavu
OUN, beži glavom bez obzira. Zabo-
ravlieno je samo da se ni sa kakvim
đefaljima ne može pokriti vapijuća
naopakost osnovne zamisli sovjetske vlade u interpretiFanju onoga što se
zbilo i još i danas zbiva u Koreji.
U kolikoj su meri tvorevine ove dvojice vlasuljara istine o korejgskom sukobu uspele da zamažu oči sovjetskoj publici, ostaje posebno pitanje. Zanimljivo je, međutim, uočiti đa sovjetska kritika, uprkos sižejne aktuelnošti ovih komada, nije ovoga puta bila izđašna u pohvalama. Šta više, Thaj Džan Čunu je ozbiljno zamerila na preteranom korišćenju larpurlartističkih efekata, a Mdivaniju na apstrakinom uopštavanju i otstupanju od zakona realističkog majstorstva. Da li su u pitanju ćorci ili ubojni meci — ne menja stvar. Jedno će biti: ili se osetila potreba da se sovjetska kritika i u ovoj prilici prikaže pod plaštom lažne objektivnosti, ili je pak i takvoj ližisahanskoj kritici palo u oči đa ni Mdivani ni Thaj Džan Čun nisu, onako kako bi to konveniralo moskovskim hegemonistima, zamaglili prljavu ulogu sovjetske politike u Koreji. U svakom slučaju, i »Južno od triđeseti osme paralele« i »Ljuđi dobre volje« znače nova svedočanstva o još dubljem srozavanju jedne umetnosti već teško razjedđene ponižavajućim služenjem velikodržavnom hegemonizmu.
Voja ČOLANOVIO
Englesko pozorište „Old Vik“
Posle devet gođina potucamja, bez sopstvenog krova, &taro Šekspirovo pozonište »Old Vik« uselilo še nedavmo u svoju obnovljenu zgradu koja je za vreme mata bila oštećena bombardovamjem. U jumu 1941 kada je bomba pogodila pozorišnu zgradu na VaterJo-putu i umištila dobar deo rekvizita a samu zgradu mrazorila. pozonišna grupa se našla u istom položaju u kome su možda bili glumci Šekspirovih dana ı momenitu kada su njihove prostorije vlasti zatvarale. Pozonišna grupa »Old Vika« putovala je po celoj zemlji i davala pretstave u tuđim pozorištima, Međutim, sada glumci OVOB pozorišta kažu: »Najzad smo se vrafili &vojoj kući«.
U londonskom Hkulturmom životu 4 gulturnom živoiu cele Engleske »O1d Vika mauzima posebno mesto. Pored toga što je to jedino pozorište nacionalnog zaačaja, koje ima stalni glumački kadđar i dnamsku školu, ono je mzmačajno i po svojoj trađiciji. Na mjegovom programu su decenijama samo klasici, u prvom ređu Šekspir. Šekepir i »Old Vik«e su nerazdvojivi, To je jedino pozorište u svetlu koje je prikazalo sve Šekspirove komade.
Pozorište je prvi put otvoreno još 1818 kao »Kraljevsko-koburško pozorište«, koje je za svojih prvih 25 godina poznato u engleskoj istoriji kao »kuća šenmzacionalne melodrame«. U njemu se okumpljala »najgrublja publika« sa južne obale Temze. Osamaesetih godina pozorište je dobilo namiv »Kafe music hall« i već je tada počelo da daje ozbiljan program. Promena karaktera ovog pozorišta vezana je za ime Bme Kons, žene liberalnih pogleda, i njene hećake Lilijan Bojliš, čije šsu organizacione &pošobnošti u to vre= me zabeležene. U tolku đvađeset godina rađa Lilijan Bojlis »O1dđ Vik« je
Pantelija podozrivo zirnu u mrak pred sobom i uze da se roguši,
— Ama, smiješ li se ti to meni, dragi bože, a? Rugaš mi se što Bam se prep'o praseta, je li?!
Starčić se sasvim pognu hađ ognjištem, istepnu vrat i upilji u „mrak baš kao da se unosi u lice svom nevidljivom sagovorniku.
— Misliš ti da sam ja strašiv, a ti kao nijesi, a? E, e, ti si kažu, stvorio i ovaj đolje i taj gore svijet, a reci ti meni, onako „pošteno, zašto ti mene ostavi dolje, a ti se skloni gore, daleko od Svake slaboće, a? E, dragi moj bože, da si se ti četrđesetprve našao ovamo dolje, pljuni ti meni u brk, ako ti ne bi zajedno sa mnom prepredao pred ustašama uz kuma Petrićev do gore prema Kozari,
(Ilustracija Džumhura)
–
postalo nacionalno i Šekspirovo pozorište, U novoj zgradi pozorište je počelo sezonu Šekspirovom »Dvamaestom noći« „MNa repertoaru se još nalaze Džonsov »Bartolomejev sajam«, Šekspirov »Henrih IV«, Sofoklova »Elektra« i Šoova »Promenljivost kapetana Bresbudna«. Svaki ođ ovih komađa davaće se po jeđan mesec, a tada će se do kraja sezone repertoar ponavljati. »O1d Viik« je zadržalo takođe i sVOju tradiciju u cemama. Karte za oko 200 sedišta na balkonu stoje po jedan i po šiling, sem toga, postoji još 200 sedišta od po dva šilinga, a ostala mesta se kreću od četiri i po do deset i po šilinga. Nijedno pozorište Vest Enda nema tako niske ulazne cene,
*
Uopšte uzevši, celi pozorišni život u Engleskoj dosta se razlikuje od pozonišnog života, kako Englezi kažu, »na kontinentu«. Sem izuzetaka kod »Old Vik«-a i »Kovent Gardena«, u Bngleskoj glumci, dramaturzi i drugi pozonišni radnici nisu zaposleni ni u jednom određenom pozorištu. Obično se vrši angažovanje za jedan komad ili duže. Pozorišne zgrade ne pripađaju pozorištima već su obično iznajmljene za sezonu ili za prikazivanje jednog komada. U Vest Kinđ-u u Lon= đonu radi nešto oko triđesetak pozorišta. Trinaest od njih prikazuje razne vrste lakih muzičkih programa, đrugih trinaest lake komeđije savremenih pisaca, a đevet ozbiline koma= · đe, Sem pozorišta u glavnom »Kulturnom delu« Londona, na periferijama, po klubovima i udruženjima, prikazuju se dosta široki ali i različiti programi koji su vrlo često na lepoj visini. Dušan APBBŽINA
9006000020000002400000000:0006600000000 2000000000000000000000000000000000000006000000000000000000000%.
Ja, đragi moj! Bome bi bilo: bjež'te noge...
Pantelija se osvetoljubivo osmijehnu, strese glavom i coknu jezikom kao đa su sve minule strahote i bježanije bile samo nekakav obješenjakluk, a potom se sasvim uozbilji i zabrinuto pogleda u mrak.
— E, šta ćemo, bože, prođe Kozara, ođe Mladen, ode Šoša, a sad... nastadoše druga vremena. Valja đrukčije okretati,
Čičica skrušeno uzdahnu i uze da se krsti.
— Vo imja oca i sina i duka sveto= ga. Milosni bože, umudri i pouči, molim ti se grešan. Vo imja oca i sina... Prosvijetli, dragi bože, pokaži put: bi P se ovo išlo u zađrugu, ne bi 1i?
Pantelija još čestito i ne završi re= čenice, a već ga bocnu i pokaza se njegova prgava ćud.
— Eto ti vidiš, bože, baš sam i ja buđala »Prosvijetli, pokaži put! Ama, kad li si ti to meni pokaz'o pravi put, kad si ti mene umudrio, ajde reci, džeko jedna?
Starac nagnu uvo prema drugoj strani ognjišta, oslušau pažljivo i šeretski stade da se smješka.
— Jesam li te ulovio, a? Jesam li te ukebao, tičico moja? Sjećaš li se ti, bolan, kako ja zapnem, pa tebe molim i preklinjem: svjetuj me, dragi moj bože, pouči me, molim ti se, gdje bi ja jesenas posij'o šenicu. Bude li kišovita godina, bolje će biti u brđu, pri strani; osvoji li suša, onda mi valja uz potok. Kazuj, bože, ne ostavljaj me, spasi me od svake slaboće. A šta si ti urađio, kako si me poučio, hm?!
Pantelija onako zauzgredđ klepau mašicama dosadno prase i usturi 80 na stočiću, spreman za prepirku.
— Jest, jest, kako si me učio? Kad si god mog'o prevario si me. Ja posij žito u brđu, a ti navališ sušom i