Književne novine

STRANA 5

pr više od pet godina svelsku javnost — pa čak i sovjetske

7 ljude koji su svoja duševna raspoloženja već odavno navikli Dpri· TJagođavati iznenadnim „promenama - »kursa« i prebacivanju krivice zbog meuspeha državne politike na leđa

- -izabranih žrtava — bacila je za tre-

| nutak iz ravnoteže vest da je glav-

ni, »udarni« sovjetski propagandist,

feljtonist, ideolog »sovjetskog huma-

| nizma«, »čovek kod prozora u BVvTro7. pas »spojka sa zapadnom civilizaci___jom« itd., Ilja Brenburg, skrenuo sa

NkeM

linije, i da ne »izražava više mišlje-

nje« fakozvane sovjetske » javnosti. Brenburga je napao filozof Alek| sandrov (u ono doba šef Uprave za agitaciju i propaganđu CK SKP(b)) u članku pod opreznim, veoma oprez-

_ nim naslovom »Drug Brenburg upro-

Šćava stvari« koji je izašao u »Prav-

di« 15 aprila 1945 god. Bilo je to u

| wreme poslednjih ali žestokih trzaja

Hitlerove odbrane na tlu Nemačke, i logično je da Brenburgovi ratni feljtoni, toliko rasprostranjeni u Crvenoj armiji u doba rata, ne samo da nisu bili izgubili svoje dejstvo, nego su sa svojim stalnim fanatičkim refrenom »ubij Nemca« (koliko mi je poznato, jedina propaganda takve vTrste kod velikih saveznika), mogli' samo još u većoj meri da pojačaju i strast. odmazde, U takvom raspoloženju Aleksandrov piše (citiramo po »Njujork Tajmsu«):

Mo god pažljivo pročita članak Iljie Erenburga (reč je o jednom članku u kome se svi Nemci nazivaju »kolosalnom banđdom«) ne može a da ne zaključi da njena osnovna teza nije dovoljno promišljena i da je očigledno pogrešna. Drug Brenburg ubeđuje svoje čitaoce »da su svi Nemci jednaki i da svi u istoi meri moraju odgovarati za hitlerovske zločine«. Aleksandrov zatim navodi da je bilo i Nemaca koji su se suprotstavljali »hanibalskom sistemu« i da je »Staljin đavno predviđeo takvu situacijus. Radi se. naglašava Aleksandrov, o likvidaciji hitlerovske vojske i vlade, a ne nemačkog naroda, što bi bilo »glupo i nerazumljivo«.

Na kraju Aleksandrov je izbrbljao i praktični razlog svoje osuđe. Prema njegovim rečima, ovakav Erenburgov stav naterao je Nemce da se grčevito ođupiru Sovjetskoj armiji, dok u isto vreme nmacističko vođstvo pokušava đa sklopi separatni mir sa zapadnim saveznicima...

Našu pažnju privlače dve strane ovog pitanja: pošto je Aleksandrov na iskrem način priznao pragmatistički, uskopolitički karakter svog odnosa prema čitavoj jednoj naciji, ostaje nerazjašnjeno prvo, da li je Erenburgovo pozivanje na uništenje ne'mačkog naroda zbilja samo slučajna, individualna strast, rođema kao mešavina moskovskog provincijalizma i psihologije pariskog malograđanina, i drugo, šta je uslovilo relativnu blagost i prilična maglovitost izjave Aleksandrova.

Da bi razjasnili ovu, kao što ćemo videti samo spoljnu protivurečnost, moramo se zaustaviti na izvesnim tendencijama dirigovane propagande, osvrnuti se na praksu te propagande i u sklopu toga, na izvesne ranije izjave samog Mrenburga.

U foku skoro dve decenije posle Oktobarske revolucije ispoljavanje čisto »nacionalnog« ruskog rodoljublia smatralo se u zvaničnoj sovjetskoj ideologiji, a pogotovo u kulturnom životu i prosveti, regresivnom, buržoaskom ili sitnoburžuaskom pojavom, To je bila kultura, proizašla iz revolucije, koja je između ostalog proglasila neruske narođe za ravnopravne i izbrisala poslednje ostatke slovenofilske teorije o »posebnoj misiji« Rusije. Ova zvanična idejna linija imala je svoje negativne strane u tome što je preterivala u negiranju istoriskih i kulturnih osobina Velikorusa. To je bila škola Pokrovskog. Ali, tađa je i prvi deo »Petra Velikog« od Alekseja Tolstoja bio još veoma daleko od kasnijeg pretvaranja reakcionarnđg 'feldmaršala Suvorova, koji je ugušio ustanak Tadeuša Košćuška u naprednog falttora ruske istorije i heroja gušenja ustanka, kao što je bio daleko od imperijalističkog romana »Port-Artur« Idolatnija, toliko karakteristična za savremenu rusku kulturu, bila je tim snagama sfirana, U filmu »ČapajeV« (1935) Staljin se još ne javlja kao nosilac radnje, čak se i ne spominje, i težište radnje je na dijalektičkom, potpuno nešablonskom otkrivanju naprednih i konzervativnih elemenata koji se prepliću i nikad se ne javljaju u plakatnom, crno-belom obliku. Bilo je tada mnogo manje govora O »starijem ruskom bra{u«, a aziski, pa kavkaski narodi još su upotrebljavali latinicu kao osnovu svog pravopisa.

Uporedo sa centralističkim stezanjem privrede i državne uprave, sa izvesnim zadocnjavanjem uslovljenim internacionalističkim obavezama Moskve, i trađicijama kulturnog života, izbijaju i jačaju elementi rusifikacije u Opštesovjetskom merilu, kao i re_ babilitacije čisto ruskonacionalističkog, skoro isključivo malograđanskog sentimenta ___Ilja Brenburg (ovde se ne dotičemo njegove beletristike), kome se prigovaralo đa je u Rusiji stranac, svakako nije pretstavljao u takvoj duhovnoj atmosferi, i na pragu moskovskih procesa, homogenu figuru, O tome rečito svedoči njegov govor na I kon· gresu sovjetskih pisaca, Njegovo neslaganje sa primitivno-utilitarističkim stavom jednog dela sovjetske kritike nije bilo plod traganja za uzrocima te bolesti, nego je rezultat njegovog uskoprofesionalnog individualističkog karaktera. Neke od njegovih iadašnjih izjava mogu biti ocenjene kao jere-

tičke: davanje prednosti Sezanu pred ,

ruskim slikarstvom, ili odlučne izjave · kao što je ova: »Ali zašto da krijemo da se socijalna porudžbina iz nerazumevanja shvata kao obična porudžbina? To je činovnički odnos prema literaturi.« Ima i značajnih ispada protiv lažnog eklekticizma, koji sada počinje da se nazire naročito u Sovjetskoj arhitekturi. Sve ovo je, napredni, možda i »pariski« RBrenburg. Takve izjave su izraz naprednog duha, i one se pojavljuju i kasnije. Ali

'ženu. Ako si ubio jednog Nemca,

za nas je interesantno da ovo njegovo »vjeruju« sadrži i hvalospeve posebnoj misiji Rusije, i da je ta ideja

formulisana na sledeći način: »N aŠšoj i zemlji pripada ga:d,a hegemonija, To je zemlja

— hegemon.«• Ovo nam ukazuje — pored priznavanja savremenih stranih pisaca samo zboB hjihovog pozitivnog stava prema Sovjeiskoj Rusiji, i zapadno buržoaskog romana samo kao negativne celine -— na prve simptome toliko poznatog nam nacionalizma koji inače kod Mrenburga nije bio najjači na kulturnom planu. Kako se onda moglo desiti da ovaj ljubitelj Sezana i Matfisa nije bio nikada ozbiljno prekoravan? Setimo se sudbine Av«djojenka, autora romana »Volim«. Za scenario »Zakon života« (1940), u kome daje oštru ma da nodoslednu kritiku despolskog odnosa jednog sekrelkara oblasnog „komiteta komsomola prema okolini, a takođe i kritiku moralne izopačenosti kao posledice takvog odnosa, bio je Dotpuno onemogućen u javnom i književnom živolu. Šostakovič je za svoje simpatije prema evropskom muzičkom modernizmu, Honegeru i drugima, doživeo dve javne osude (diskusija o formalizmu 1935 g. i posleratni istupi Ždđanova). Male inverzije Brenburga u oblasti toljko progonjenog u Rusiji modernog francuskog slikarstva (Matis, i dođaćemo: muzej nove zapadne umetnosti u Moskvi još nije otvoren posle rata) nisu mu nanele ništa osim vrlo simih ogrebotina. Ali, mirotvorac Pikaso je sada rehabilitovan ,a sva krivica Avdjejenka bila je samo u tome što je pokušao da kritikuje sovjetsku birokratiju,

Šta održava Krenburga na površini javnog života savremene Rusije? Bolje nego iz njegovog »Hulija Hurenita«, u kome dolazi do izražaja mržnja baš prema demokratskim elementima u sovjetskom sistemu, vidimo to iz njegove ratne publicistike. Možda su baš feljtoni osnovni materijal, ključ, za razumevanje psihologije ovog pisca, Anarhističko-individualističke simpatije Brenburga parisko-emigrantskog doba sve više se spajaju sa doslednim velikoruskim nacionalizmom.

Svi se mi sećamo njegovih ratnih dopisa, i bilo bi smešno danas tvrditi da su ti dopisi ostali bez snažnijeg uticaja na svakog borca protiv fašizma. Bilo je u njima mnogo neposredne mržnje prema neprijatelju, a aktuelnost sadržaja omamljivala je čitaoca sprečavajući ga da dublje ocenjuje ove članke, koji su kao knjiga kod nas izašli pod jednostavnim naslovom »Rat«. Ali iskustvo sa licemerstvom nove ideologije u celini, a naročito sa lažima njenog internacionalizma, izoštrilo je naš analitički odnos i prema stvarima, koje smo ranije usvajali bez prigovora. Ne možemo se oteti osećanju da između kosmopolitizma sa obala Sene i savremenog »Bsamodržavnog«& ”ćiničnog šovinizma u SSSR-u ne postoji neki nepremostivi jaz. U svakom slučaju, u ratnim dopisima Ilje Brenburga nema ni traga ne samo socijalističkog humanizma, nego čak ni onog starog francuskog sitnoburžoaskog ali barem iskrenog pacifizma jednog ROomena Rolana.

Evo kako u toj knjizi ratnih feljtona izgleda lice ovog današnjeg varšavskog mirnotvorca: svu svoju veštinu 8myrutiniranog publiciste RBrenburg upravlja na to da ubedi sovjetskog vojnika ne samo u opravđanost odbrane Sovjetskog Saveza od fašističke najezde, nego — to je lajimotiv i u opravdanost svih sredstava rata, u oslobođenje od mnogih »zastarelih« moralnih obaveza. On kaže ovako:

»Mržnje nije bilo u duši ruskog čoveka. Bili smo vaspitavani u duhu velikih ideja ljudskog bratstva i soliđarnosti, Verovali smo u snagu reči i mnogi od nas nisu razumeli da pred nama nisu ljudi nego strašna, odvratna stvorenja«.

Ovo nisu slučajni patetični uzvici, ovo je vodeći motiv knjige. Zbilja, kada mržnja može da odvrati čoveka od ideje ljudskog braistva (odnosno da ograniči uticajnu sferu ove 'ideje

na nekoliko izabranih naroda), kada

se izgubi vera u snagu reči (pošto se nisu ostvarili računi sovjetskih političara u 1939-41 godini i pošto se prešlo na upravo nežni odnos prema novom hilterovskom savezniku — ko se neće setiti »Valkire« koju je Ajzenštajn režirao u Velikom teatru specijalno za dolazak Hitlerovih gostiju!), onda je opravdan svaki postupak sa Nemcima kao sa narodom. Ilja Erenburg, oslobodivši se na taj način apsolutnog dejstva internacionalizma, razvija histeričnu ratnu publicistiku koja „ma da se ovde radi o fašistima, nužno dovodi do najvulgarnijeg i najoštrijeg fanatizma i onemogućuje konstruktivan rad među ruskim i nemačkim narodom u budućnosti, posle sloma hitlerizma:

»Ubijaćemo. Ako u jednom danu nisi ubio bar jednog Nemca, dan ti je propao. Ako misliš da će mesto tebe Memca ubiti tvoji komšija, nisi shvatio pretnju. Ako ti ne ubiješ Nemca, Nemac će ubiti tebe. Uzeće tvoje najbliže i mučiće ih u svojoj prokletoj Nemačkoj. Alto je na tvom sektoru zatišje, ako čekaš bitku, ubij Nemca pre bitke. Ako ostaviš Nemca u životu,

Nemac će obesiti Rusa, i obeščastiti a št uoDiJ

drugom. Ništa nam nije milije od nemačkih leševa. Ne broj dane. Ne broj kilometre. Broj jedno: Nemce Moje si ubio. Ubij Nemca!«

U skladu sa naveđenim citatima RBrenburg falsifikuje mnogo što-šta i iz nemačke ji iz ruske istorije. Pre svega, iz nemačke. Put Nemačke do katastrofe 1933 godine tragičan je i

| komplikovan, Bez obzira na rezulta-

te tog puta, svakome je jasno da se u želji za uspostavljanjem jedne demo kratske Nemačke ne može ni za trenutak zaboraviti njena revolucćionarna prošlost, Evo, kako ha tu prošlost gleda najveći ratni publicista Sovjet„skog Saveza, Ilja Brenburg:

»Davno, još kao dečak, pre Prvog svetskog rata, dospeo sam u Nemačku. Gledao sam sa, zanosom čuda nemačke tehnike. Nekako sam 8e našao u malom periferiskom restoranu. U paviljonu su seđeli Nemci, svukli su kapute i, pridižući se, nešto pevali. Oslušnuo sam, reči pesme bile su: »Nemačka izmad svega« U istom trenutku shvatio sam, da uprkos čistim

Jurii Gustinčtć

berlinshim ulicama, uprkos svim tekov.numa nemačke poligrafije i mehanike, Nemačka nije »iznad svega«, da |e u njenoj OP PRO iji strašna niskost ljudskosa cuna«.

I ovde se ne radi samo o običnoj

autorovoj jednostranosti, dozvoljenoj u svakom pamfletu .Na svih 300 stranica nema ni reči o nemačkom radničkom pokretu, o HLibknehtu ili Bebelu, o Marksu ili Rozi Luksemburg. Kao jedini ventil kroz koji se »ideja bratstva« još dopušta u odnosu na nemački narod, pojavljuje se s vremo· na na vreme »mala Geteova kućica u Vajmaru« koju neće razoriti sovjetski vojnici. Problemi buduće Nemačške autora malo interesuju, jer bi tobože za vreme rata bilo licemerno go voriti o budućnosti Nemačke: »Ran9 je još govoriti o nemačkoj kulturi i nemaž*kom narodu«.

Razumljivo je da sovjetski pisac ovako shvaćenoj Nemačkoj suprotstavlja, na odgovarajući način shva-

ćenu, Rusiju: »Sovjetski patriotizam je prirodno produženje ruskog patriotizma«. Ova +eza je utoliko interesantinija što Rusija, koju Brenburg ističe kao primer svim narodima, nije ona revolucionarna Rusija. To je Rusija koja se prosto »branila od kanova, branila se od Nemaca, jačala, rasla, postajala lepša. Velika država izbila je na dva okeana, na Crno i Belo More, ispela se na krov

· sveta Pamir, svojim dahom otopila je

ete Oea Oba oo 600092 600000 ooo odo Oto O ooo 0000000002008 00009022002460000026460204400000002000224.

arktički led«. Zaista primeran opis ruskog kolonijalizma! U njemu je, naravno, zaboravljena. uloga koju. su Nemci, zanatlije i seljaci, od Ivana Kalite pa.sve do Katarine IT igrali u razvitku ruskih gradova i ruske poljoprivređe. Ali i to nije samo metafora, jer EKrenburg uvek ponovo naglašava da se radi o »jedinstvenoj« zemlji, koju su savremeni Rusi dobili u nasJeđe, i ta zemlja nije sovjetska federacija, nego »Rusija od okeana do okeana«.

»Najstariji brat sovjetske porodice, ruski narod, postigao je ne samohvalisanjem, već samopožrtvovanjem, da ga ostali narodi poštuju: on ide na čelu, ide ispređ drugih onim putem na kome čovek ne nnilazi samo na cveće, nego i na metke. Eto zašto je ruski narod i ruski jezik okružen takvim poštovaniem. U mimo vreme govorili smo: to je Puškinov jezik, i Lenjinov jezik. Sađa ćemo reći: to ie jezik borbe (tj. rata — primeđba naša)«.

Ovo oltstupanje od Puškina i Lenjina postaje nam jasno kada na drugom mestu pročitamo: »Rat nije samo nauka, i nije samo umetnost, rat je nešto više, To je vrlo težak, gorak,

Čedo HKisić

strašan posao. ali on je duboko čovečanski. To je umoetnost-nadahnuće.« | |

Ovako je Ilja Erenburg stvorio sebi jednu ideološku celinu: od isticanja izvesnih osobina pojedinih narođa kao nečeg potpuno celovitog, imanentnog, do“opravdavanja rata kao takvog. Nije teško dakle odrediti stav prema ostalim, »manje važnim« narođima. Ovo Erenburg uvek čini u vezi sa kon“ kretnom političkom situacijom ili perspektivom, njegov nacionalizam je pragmatičan, Za vreme rata on je strogo razgraničavao Hitlerove saveznike, O Pincima govori sa opreznošću, o Italijanima poluprezrivo —

· polunežno, Mađari su mu već »glupi

honveđi«, dok o Rumunima govori sa beskrajnim prezirom. U posleratno doba on je — posle stvaranja Ujedinjenih nacija — postao oprezniji, ali i sada nastoji da raspiruje niska šo-

(Karikatura Džumhura)

vinistička osećanja (britansko-američke odnose, na primer, prikazuje danas, na sledeći način: »Amerikanci vole da govore o svojoj srodnosti sa Englezom: bludni sin se seća svog porekla, da bi raskućio očevu kuću u borbi za svetsku prevlast. Ja nešto znam o Mngleskoj, i meni je jasno da su ovakvi postupci nepodnošljivi za bilo kog Engleza bez obzira na njegovo ubeđenje«). I dalje: osim veoma maglovitih fraza Erenburg se u svoOjim ratnim feljtonima ne osvrće sve do 1944 godine — na pokrete otpora. Narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji za njega ne postoji, a za Francusku dokazuje da je partizanski rat nemoguć, pošto tamo »nema šuma«. I izmad svega: treba čekati Ruse-oslobodioce....

Ovako tačno izdiferencirani odnos prema evropskim problemima rađa sumnju đa je Erenburg u svome tumačenju bio usamljen. Možemo samo uzgred da ukažemo na metamorfoze zvanične spoljne politike vlade SSSR-a, da bismo dokazali suproino. U našoj štampi je „već bilo govorč o parolama SKP(b) koje su na početku rata obuhvatale i pozdrav nemačkom narođu, koji je kasnije iščezao.

#00600400000%)00000200042040022200002600000

Istina, Staljin je i dalje ukazivao na »besmislenost« postavke da se nemački narod ili država mogu uništiti. Ali, ovakvim nespretnim formulacijama (jor se ne rađi o »besmislenosti«, negoo nepravilnosti jedne politike uništavanja narod&) ne mogu sć prikriti ni pravi smisao voličanja ruske istorije (iienburg kaže: »Na grudima svakog komun:'ste je slika Aleksandra MNMevskog«, a poznato je da je Ajzenštajn u istoimenom filmu Dprikazao Nemce na isti način kao kasnije Rirrenburg, a Ruse kao što su to ranije radili !ojaln} pisci od Nikolaja I do Nikolaja Ii), ni vanredno bogata praksa sovjetske ratne propagande. Konstantin Simonov je u ovoj praksi samo sentimentalniji od MTmrenburga, ali parolu »Ubij Nemeca« tumači na isti način. Ovo.važi i za Leonova, i

za sve sovjetske filmove. Jedini čo-

vek koji je pokušao da se uživi u tešku i mračnu psihologiju nemačkog fašističkog vojnika, bio je nemački antifašistički pisac Teodor Plivier,

Ništa lakše nego dati pravu ocenu kritike Aleksandrova u svetlosti ove prakse u prošlosti Nacionalistički protumačena propaganda ciljeva politike SSSR-a u Nemačkoj postala je pri kraju rata smetnja za stvaranje koninkia sa demokratskim elementima Nemačke. Zato je Erenburg bio opomenut. Ali zar se može preko noći obustaviti otrovno dejstvo četvOrogodišnje propagande na običnog 8Ovjetskog vojnika?

U članku »Nadđa sveta«, objavljenom 1 jula o. g. u moskovskoj »Pratdi«, Brenburg je uporedio Bvropu sa Veronezovom slikom na kojoj je prikazan „dJupiter-bik kako pokušava da otme prekrasnu Penicvanku. Jupiler, to je naravno Amerika. Nežna TFenicvanka drhti. Jedina njena nađa je, naravno, Moskva. Ali govoreći o Evropi i njenom paničnom strahu Brenburg se zaustavlja skoro isključivo na figuri evropskog sitnog buržuja. I na njegovom sirahu. Evropski proletarijat ostaje u senci. To je sasvim razumljivo: na živce jednog radnika ne deluje tako lako ova »mirotvorna« propaganđa. On ne drhti. Zato on manje interesuje Ilju Erenburga.

Ponekad Erenburg još naglašava svoju simpatiju prema Matisu. Posle rata je čak napisao roman u kome Be Rus zaljubljuje u Francuskinju i zato su ga na konferencijama napadali neki šovinistički raspoloženi sovjetski stuđen{fi. Međutim, đok su mnoge kompozicije Šostakoviča i Prokofjeva ili filmovi Ajzenštajna zabranjeni Tirenburg ostaje u SSSR-u »persona grata«. Uostalom, sađa je to i Pikaso koji je inače ranije služio kao strašilo za mlađu generaciju sovjetskih slikara. Važni su »moralni« kvaliteti pisca. Ovđe se uzimaju u obzir pre sveka osnovni kvaliteti ovog nesumnjivo talentovanog publiciste ovde dobija priznanje i podršku njegov velikoruski šovinizam i cinični hegemonizam sačuvan iz doba »Hulija Hurenita«. Ti kvaliteti su kod nje ga cenjeni i korišćeni. I Brenburgove mirobrižne suze na Varšavskom kongresu neće nikoga obmanuti. Pred nama je u svoj svojoj golotinji Ilja TBrenburg-šovinista.

Jedan pogled na poeziju 1 ČOSODpisim(

~ to voljmo pravu poeziju, S onu koja sama, bez pratnje i pomoći, kuca na vrata narod-

nog srca — gotovo bismo rekli da nam je prirođeno. I ne bez razloga. Toliko cijenjena i van granica naše domovine — narodna poezija, zatim stihovi Prešerna, Njegoša, Mažuranića, Kranjčevića, Jakšića, Šantića, Nazora, Župančiča i drugih (ne zaboravljajući i naše renesansne pjesnike) spomenici su trajni »pokoljenja za pjesmu Stvorenih« i jedan od nepresušivih izvora duševnog i duhovnog razvitka našeg čovjeka. I slavno razdoblje Narodne revolucije nije ostalo bez pjesničkog otklika i neće ostati bez većeg i snažnijeg, kao što će, u {o se nađamo i žavko želimo, i ova veličanstvena borba naših naroda zna pobjedu revolucionarnog, ljudskog dostojanstva soci-

'%alizma, ovo osvježavanje najplemeni-

tijih ideja čovječanstva kroz beskrajne napore fe borbe — naći put do svoga pjesnika.

Bila je potrebna ova dosla opšta Bsocijacija, ne zbog onih značajnih posljeratnih pjesničkih dostignuća kod nas (koja zaista nalaze svoje mjesto u velikom lancu poezije i progresa), nego zbog jedne pojave, za koju se ne može reči da je opšta, ali može — đa je više anahronizam negoli novina ili umjetnički kuriozum. To je pojava bolemnog stihotvorstva, poezije »ohanjia i ehanja«, stihova ispod prosječne ili nikakve umjetničke vrijednosti, čije se prisustvo osjeća na stranicama mno pih naših časopisa, naročito omladinskih. Istraživati prethodno formalne osobine tih rimovanih sadržaja, tražiti »tragični grč jamba« ili tome slično, vršiti kakve sftrukturalne amalize, značilo bi isto što i podizati kuću na nesigurnom tlu, jer bojati se da bi u tom slučaju izostao siguran i nedđvosmislen zaključak poradi jednog ma-

nje-više uspjelog slika itd, što sve može da izmudđi od kritike oportunistički sud. To bi, dalje, značilo priznati prisustvo umjetnosti tamo gdje je nema. Zato bi možda bilo bolje pogledati najprije u sadržinu tih »stihova«, čuvajući se, Kkolikogod je više moguće utisaka forme, Svijesni smo da še sami, tako prilazeći, nećemo osloboditi izvjesne .jednostranosti,

Htio bih uzgred napomenuti, da ovim napisom ne želim preći okvire običnih čitaočevih razmišljanja, da se u njemu ne može dati sintetičan i Obuhvatan pogled na poeziju u časopi-

sima uopšte, ali se može slobodno iz-.

nijeti mišljenje o štetnosti izvjesnih poetskih »struja«.

'Peme naše današnje poezije u časopisima su uglavnom ljubav, priroda, zavičaj i, ponajmanje, one socijalnog karaktera. Odnekuđ se u mnoge naše pjesnike, naročito mlade, u-

selio individđualizam u svom samoži-

vom | morbidnom vidu, pa ništa. ne vide đalje ođ najintimnije okoline, od »drape koja odlazi na jug«, garavog mašinovođe koji je jedino kriv zbog toga što polazi u tačno vrijeme i odnosi dragu, druga s kojim će se pjesnik sresti na cestama Republike »tamo gdje cvatu divlje ruže«, kafanskih svirki, grlica i listića u zavičaju itd., a što je najgore u nekvalitetnoj i dekadđentskoj obrađi, tj prazhom lirisanju. U našoj savremenoj poeziji bore se đa osvoje mjesto i takve idilične egzaltacije kao što su stihovi Ivana Ivanjija u pjesmi »Smeh nad njivom« (Mladost, 1949):

»Sa vetrom ću posejati zlatna zrna, Vetar će i smeh odneti

sve do neba. Seme će mi zagrliti zemlja crna,

A i smeh će odleteti kuda {freba.«

Kolikogođ lirska đuša čitaoca širokogrudđo primala i upijala boje i tonove vanjskog života, nikada joj neće ti blijesci nestvarnih slika Ivanjijeve poezije (misao, naravno, ograničavamo na naveđene stihove kao i svuda dalje) proizvesti nijedan trenutak istinskog uzbuđenja fako nužnog čitaocu, jer je ona isuviše siromašna da 'bi mogla uzbuđivati.

Takođe se spontano osjeća izvještačenost a s njom zajedno i jedna vrsta neugodnosti ,kad kakvu toplu lirsku sadržinu pokrije ovakva deklarativna toga:

. »Ako nekada budem u boju,

sasvim ću ljudski i sasvim svesno pucati u našem prvom stroju ~

i za nju iz zadnjeg reda desno... .

(S. Vukosavljević: »Posle književne večeri«, »Naša reč«)

. Reklo bi se možda da se ovo pjesniku slučajno izmaklo. Ali to nije usamljen slučaj »idejnog« prebojavanja stihova, upadljivo otvorene i vještačke idejne afirmacije u uglu neke

strofe poput ove kod drugog pjesnika:

»Odveli su je jednog dana, jer je mene voljela«. To je formalistički shvaćena idejnost, koja parališe a ne razvija umjetničke kvalitete, Jer lirska materija zahtijeva nešto finije i jače od običnog rimovanog spajanja dvaju životnih kompleksa: svijeta subjektivne unutrašnjosti i vanjskog svijeta. čiji međusobni osjefljivi i složeni odnos pokazuje poezija u nježno građenom, neposrednom i jedinstvenom unu{rašnjem izrazu odlivenom u stihove, oplemenjene idejom i osvježene uvijek novim ritmom. Teško je utvrditi sve momente toga Sala

čija su dela u Istočnoj Nemačkoj stavlje-

desetogodišnjicu pesnikova ooo Ova godišnjice u izđanju »Librerle letr« sama koje je na Viže.

Pelermana i drugih.

'res sont bons hors le genre

Kraike vesti iz inosiFansiva

pBemar Mijre: Antoan đe Sent Eksaiperi

SPOMEN FRANCUSKOG EOJTŽEVNIKA-AVIŠATIČARA

iu spomen francuskog književnika Antoana or Bent-Mkziperia, koji se kao avijatičar borio i poginuo u prošlom rafu, na aerodromu Vilakuble podići će se Spomenik. Mnketu za spomenik ovom pesniku neba, autoru »Ratnog pilota« i »Zemlje ljudi« izrađila je darovita Vajarka Anet

Lahdri. * n

PROSLAVA GODIŠNJICE NEMACKOG PESNIKA U PARIZU iu Parizu su neđavno poštovaoci velikog nemačkog pesnika Rajnera Marija Riliea,

deks, svečano proslavili sedamotud rođenja. Poobjavljena je zbirka Rileovih pe! francuski preveo Klođ

PRIZNANJE WMANUBELU MUNIJEU ·

Decembarski broj pariskog časopisa »Espri« posvećen je u celini njegovom osni~ | vaču Emanuelu „Munijeu, koji je umro ~” prošle godine. Pored pisama i dmevnika Emanuela Munijea, ovai broj sadrži člam-= ke »Načela političkog izbora« od Žan Maria Domenniza »Poslednji dijalog« od Pjera Emea Tušara, »Njegova moć prihvata– nja« od Pola TFresa, Pransoa Gogela, »Manije vaspitač« od Žama Lakroa, »Jedna personalistička filozofija« od Pola Rikera, Casopis donosi takođe svedočanstvn mnogobroinih prijatelja i poštovalaca Emanuela Munijea, kao i iscrpnu bibliografiju njegovih dela.

NOVE PRIPOVETKE AMFERIČROG PISCA DŽEMSA FARELA

Književnik Džems T. Farel ubraja se u najčitanije savremene | američke prozne pisce. Farel je dosada napisao nekoliko psiholoških romana koji su doživeli veliki uspeh u Americi 1 u zemljama gde se govori engleskim jezikom. Međutim, Farel Je snažniji u pripovetkama, Nedavno je izašla iz štampe nova zbirka alonovih pripovedaka pođ naslovom »Jedmh američka zamišljena devojka i druge pripovetke«. Zbirka sadrži dvađeset i jednu pripovetku, i pretstavlja, po rečima Književnog kritičara Virdžinije„Kirkus, nov.dokaz Farele-. | vog penilja u opisivanju karaktera. ?

'AMERIČCRI ZBOTNRUNIM: NAGRAĐENIH PRSAMA U 19%0 GODINI

U izdanju „Univerziteta u Pemsilvaniji objavljen je zbornik nagrađenih pesama savremenih američkih pesnika Mao i stranih pesnika koji pišu na engleskom jeziku. Žiri su sačinjavali poznati američki književnici Luis Taunsend Nikol, Stanton A. Koblene, Robert Natan, i A. M. Saliven. Ova zbirka sadrži pesme Roberta PFrosta, R. P. Tristrama Kofena, Pitera Vi. OJ e: Spendera RR Džipsona 1

onarđa Bejikona. Knjigu je uredi ževnik Robert Tomas KG SEO Na

ZBORNIK: AMKEEXYČEOIN SAVREMENIM ; HUMORISTA

U američkom izdanju »MHolit«e iziš e neđavno iz štampe zbornik DripovavERe pod naslovom »Najbolii humor od 1949 do 19504. Knjigu su 'uredili Luis Antermejer i Ralf Šajks. Ova zbirka pretstavlja kratka dela savremenih američkih humorista Roberta Benčlija, Franka Salivena, Roberta Ruaka, Dž. VožbiIaj P. Kaminksa, S. Dž.

(njih ima toliko koliko i j

h ima . pjesničkih doživljanja stvarnosti), ali ipak pravi pjesnik iđe ususret naporu, čuvajući se »kratkog spoja«, kakav smo vidjeod VOG stihovima, budući da

ubija dušu lirsko je j neposrednost. a O api

A šta da se kaže z i spunjene beživoinim, Wdaznba 2 JMMi nim sadržajem, za koje se pitaš kud se djela poezija iz njih, pa joj na kraju odđobravaš što je tako učinila:

Pesme su došle s cveće i i U m iz dolina Lugova i reka sa klasjem u kosi, E GE su do.l]e s cvećem iz dolina srcu da sjaje kao zrak u Tosi.« (Vlađeta Vuković:

»Pesme«, Letopis, 1950)

Koliko je ovaj podmlađeni i i deka058 (drugu pojmovno odgovarajuću puniju riječ teško je naći da bi se približno okarakterisala pojava) raznovrstan i koliko je plodan u svojoj

jovo pokazuje i pojava stihova-

»Prisuina si

U prozoru moje suze.

Laste iz tvojih zenica

Na jug se ne sele,

Sa jasika u grudima tvojim Lišće ne opada.

Cigaretu mojih briga

U srcu svome gasiš.

Noć vitku ti preko pasa

Lomim,«

Itd. (V. Popa, »Ruža osmeha«, Mladost, 1950)

Volter je govorio đa »tous les genennycux (sve su vrste umje{mosti doba sebi

one koja je dosadna), a Tolstoj je nadovezao i dopunio: tous les gemres

»Politički stavovi« od ~