Književne novine

|L je-ga-kakolički--s

SMRT FAŠIZMOU =" SLOBODA NARODU

GODINA IV BROJ 6

Uredništvo. Framcuska 7. tel. 28-098 Administracija:

Knvdeljeva 31. tel 24 001

i BRBEOGRAD, UTORAK 6 PEBRUARA 1951

Četvrta stogodišnjica

. „Dunda

Maroja

Petar Kolenđić ·

===>) = au TC biti" i e

< \T.-f5

i s== l \ea ' iz NE

» il M )

\ |

Nađa Doroški: Crtež

ma više od pola veka kako se

skoro u svakoj literarnoj istoriji

kod nas ponavlja da je premijera Držićeva »Dunda „Maroja« bila 1550 godine. To je došlo otuda što najstariji rukopis te komedije ima u naslovu reči: »Laus Deo 1550. Komedija počinje od Dunda Maroja prikazana u Vijećnici od kompanjije „Pometdružina«. Međutim, odmah ćemo reći da ta beleška nije ni shvaćena ni protumačena kako treba.

Pre svega sasvim je jasno da se komedija »Dundo Maroje« događa u papskom Rimu, i to jednog jesenjeg dana, otprilike od deset časova ujutro do prvog sumraka, neke godine koja

larna,. Jubilarne godine javijale su se u Držićeve dane, tačno kao i danas, svakih dvadeset i pet godina. Prema tome jubilej od 1525 godine ne dolazi u obzir, jer je Držić tad još bio dečak u školskim skamijama dubrovač'ke gimnazije. Ispada iz kombinacije i jubilej od 1575 godine, jer ga Držić nije ni doživeo. Preostaje, dakle, samo da se sadržina »Dundđa Maroja« događa u Rimu za vreme jubileja 1550 gođine. Kad se, dakle, u toj komediji kaže da je stari Maroje »došao na proštenje«, pa da je to učinila i njegova buduća snaha Pera, i njena anonimna dojkinja, i razmetijivi parun nekog dubrovačkog broda Lopuđanin Dživulin, sve to znači da su i ti naši ljudi upali u gomilu vernika koji su došli u Rim da se tu o-– bavezno zadrže petnaestak dana i da pokajnički obiđu unakrst Rima četiri umapred utvrđene bazilike pa da tako osiguraju za se opšti oprost svih dotadašnjih svojih grehova (indulgentia plenaria).

Jubileji stalno traju ođ mBadnjeg

đana prethodne do Badnjeg dana jubirarme godine, samo što tlo, izuzetno ovaj put, za jubilej od 1550 godine nije baš potpuno izvršeno, jer je papa Pavle III, ne dočekavši da raspiše jubilej, umro 10 novembra 1549 godine, a novi papa Julije III biran je, posle neobično dugog i zamornog izbora, 8 februara 1550 godine, tako da je On, tek posle krunisanja, mogao 24 februara objaviti da će taj jubilej trajati ovoga puta samo deset meseci: od 24 februara do 24 decembra 1550 godine.

Pa zašto onda kažemo da nije ispravno shvaćena ta beleška, na osnovu koje se tvrđi da je premijera »Dunda Maroja« pala u 1550 godinu?

Zato što se u tekstu »Dunda Maroja« jasno kaže da je ta komedija pretsbavljena u vreme poklada, A 1550 godine poklade su frajale od Bogojavljenja, 6 januara, sve do utornika 18 februara. Poslednji dan karnevala

pao je prema tome te godine punu.

sedmicu dana pre proglašenja jubileja. Drugim rečima nikako se ne može održati đosadašnje tvrđenje da je premijera »Dunđa Maroja« pala u 1550 godinu.

A šta će mu onda značiti ona sasvim jasno ispisana 1550 godina u zaglavlju »Dunđa Maroja?

Ništa drugo nego staru jednu naviku, koja je i tad bila na snazi, da te na početku rukopisa, ispisa i Tačunš ispred godine metnu reči »Laušs Deo« (»Slava Bogu«) ili samo prva slova tih reči »L. D.«, a to je u ovom slučaju značilo da je Držić za Ppisanje »Dunđa Maroja« uzeo novu, posebnu i neispisanu vesku, u kojoj je počeo pisati tu koyaediju još u toku 1550 godine, posle povratka iz Rima, gde je išao na hadžiluk kao i mnoge njegove kolege iz svešteničkih redova. Biće da je Držić išao u Rim ne· posredno posle očeve smrti, u nekom polumističnom raspoložemju đa se najzad, prekoračivši davno četrđesetu, varedi za w&veštenika. I to u drugoj polovini 1550 godine, ali svakako pre 22 oktobra, jer je tađa papa Julije III, na molbu dđubrovačkog nadbiskupa kardinala Džan Andžela Medđdičija, sve pogodnosti jubilarnog oprosta preneo i ne Dubrovnik, pa, dosledno, verni-

cima ove naše republike nije više te godine ni trebalo ići u Rim, kađ su te oproste, posle izvesnih formalnosti, mogli lepo dobiti i kod kuće, a da se ne izlažu opasnostima i štrapacima putovanja u daleki Rim.

Ima u »Dundđu Maroju« obilato detalja koji nam očevidno potvrđuju da je Držić bio lično u Rimu. Ne samo da on zna da je tamo kao novac u upotrebi »paulin«, da šefa policije zovu u Rimu »barižeo«, ili da je tamo poslastica sir od bivolskog mleka »provadura«, nego je zapazio tamo i jednog osobenjaka, bogataša i sportistu s puno pasa Džulija Čezarinija. Nije mu osfala nepoznata ni čuvena rimska bankarska kuća Olidžati, preko koje je i njegova republika vršila novčane isplate. Spomenuo je i Džampjetra kao šefa neke rimske zlatarske radnje, a mi ćemo tek morati utvrditi je li mislio na Džampetra dela Skala ili na Džovana Pjetra da Kriveli, jer su se oba ta umetnika u zlatarskim radovima isticala u prvoj polovini Šesnaestog veka. Kad nam spomene »papine nepuče« kao primer rasipnos nepotizma u rimskoj kuriji, jasno je da cilja na bratanice pape Julija III Orsulu i Kristinu del Monte koje su, već potkmaj prve godine vladavine svoga strica, bile poznate zbog rasipnog trošenja u rimskom svetu. Već ovaj poslednji pođatak upućuje nas na to da Držićev boravak u Rimu znatno približimo jesenjim danima 1550 godine, što se uostalom, može zaključiti i iz »Dunda Maroja«, jer se tamo na jednom mesiu kaže za kurtizanu Lauru đa se u fom momenfu »grije na kaminati«, to jest đa seđi uz zagrejani kamin. A ne naga na Marovu krilu uz otvoren prozor. kako tek iz jedne ilustracije u »Književnim novinama« vidim da drug Dušan Rislić misli nju pretstavili u mom izdanju »Dunda Maroja«.

i Važila kaor-jubi-_.- „Đoribličavanje „zima. „dana dovelo

je Držića natrag u. Dubrovnik, gde je pod konac 1550 godine počeo pisati »Dundđa Maroja«, ali ga je mogao dovršiti tek prvih dana 1551 godine. T> se nekako, pri pažljivoj analizi, vidi i iz game komedije, jer stari Maroje na jednom mestu kaže đa su u Dubrovniku »ovo minuto godište bile velike nemoći«, a to se može fticati samo prošle, 1550 godine, u kojoj se zna da: je od neke epidemije umrlo u Dubrovniku oko pet stotina lica. A drugo u četvrtom činu »Dunda Maroja«, dak!e potkraj komada, Grubiša, rudarski sin s Kosmeta, nikako ne može da se snađe u Rimu pa se, u nostalgiji, seća naših krajeva i svojih drugova: Pribata, Radđata, Vukmira, Obrađa i Radmila, a to su, sem Vukmira, sve redom rustikalni tipovi, što se javljaju u drugoj ređakciji Držićeve »Tirene« koja se preistavljala u jednoji privatnoj palati sasvim sveže, baš fih dana, po mom dubokom uverenju u nedelju, 11 januara 1551 godine. U starije doba pisci komedija, podražujući i u tome klasici, imali su običaj đa u prolozima objasne po koji detaij o, postanju svojih dela, Tako nam je i Držić rekao đa su »Dunda Maroja« vrlo brzo, za šest dana, spremili i adaptirali šest članova jedne pozorišne diletantske trupe koja se u sećanju na jednu raniju sigurno uspelu Držićevu komediju »Pomet« zvala »Pomet-družina«. On je upotrebio reči »zđeli i sklopili«, samo što to, i poređ izvesnih scenskih nedostataka u kompoziciji komađa, nikako ne znači đa je »Dundo Maroje« bio neki kolektivni rad te ditetantske trupe, nego prosto da je Držić u kolektivu tih, mlađih ljudi našao nekoliko drugova koji su pod njegovim rukovodstvom i prema njegovu rukopisu vršili tehničku obradu teksta: ispisali uloge, režiserski razradili didaskalije i spremiji sve potrebno za pretstavu »Dunda Maroja«.,

Premijera je, viđeli smo već, mora–la biti u danima pokladš, jer se to kaže u samom komadu. A poklade 1551 gođine trajale su od 6 januara do 10 februara, dakle više nego mesec dana. Samo pritom ne smemo zaboraviti da su dubrovačke vlasti, uz vrlo stroge kazne, sve više i više ograničavale slobođu uiičnih i javnih priredaba u karnevalskim danima i gotovo ih nastojale sasvim ukinuti. Već zbog učestalih krađa, nasilja i zločina, što se sve vrlo zgodno moglo vršiti pod maskama, daje utisak da su te vlasti vremenom ne samo kontrolisaje i kanalisale javne karnevalske, a među njima i pozorišne, i viteške, i svakakve druge priredbe, nego da su i stvarno nametnule praksu da se one vrše samo Dposlednja tr; dana poklad4, od takozvane nedelje Pedeselnice pa do utomika pred Velikim postom. A samo izuzetno đa su lo dopuštali i o državnom prazniku sv. Vlahu, pogotovu kad bi ta svečanost pala potkraj karneva!a

Zabrane, koje su proglašene neposredno pre prve preistave »Dunda Maroja«, ovako su se. kretale. Malo: veće je 23 januara 1548, a to je POdina pre{stave »Pometa«, izjavilo da će se te godine moći maskirafi, a pod

(Nastavak na četvrtoj strani)

i }

Janko Đonović

\/eliki ođah

i duboki krvotoci dimnjaci,

pristaništa, rijeke, rudnici, dokovi,

i slavu mira rastu ljudski glasovi,

u slavu mira dižu se ritmički horovi,

u slavu mira svetkovine u srcima bujaju kao nepregledni zeleni borovi —

narodni dušnici ištu.

Mir žele kolibe i neuzorane njive, zaseoci, do;je, uzavreli crni kvartovi, mir žele pašnjaci i torovi,

mir žele izlokani drumovi,

Mir žele crne, hučne tvornice

mir žele uboge bolnice,

Mir žele uznemireni, dugi vozovi i drhtavi gipki mostovi.

Kroz noć srljaju krcati transporti i na njima zlatno, žuto zrnje, pred tunelima snopovi iskara... Mir žele gorski krdovi, ; mir žele skriveni, đuboki rovovi,

Mir žele svi okeani i brodovi.

I· KULTURU

| LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO |

mir žele naši snovi i naši boovi. Mir žele ižđikale modđre iopole i hrašće i lužje i ribarske mreže,

za njim vrišti more, hridi crne i gole!

Mir, veliki mir kao sunčani dan vape daleki zeleni bregovi,

ravnice, polja, nekrčeni sadovi.

Mir vapiju svi vidimi i nevidimi, mir vapiju se!a i gradovi.

I ničega većega od mira nema,

neobuzđanijega.

Mir je želja natruđenih udova, svih čovjekovih ideala i pregnuća,

mir je velika sinteza,

sint»zga

aaa ir pao ie i tari. vemoguća! aa ae ray een ae etape garrbe 7 e

aaa ai i O e alata. UM area 0,

Ničega većega od mira nema, i

ni planina, ni nebesa, ni okeanske vođe, od velikoga ljudskoga mira

u kome narodi ravnopravno

beru plodove slobode.

0D ZORE BO MRAKA

PRIMERAK 4 DINARA

Erıh Koš

Magacin je odleteo u vazduh oko osam časova. Sam od sebe, nečijom nepažnjom ili od iskre koju je podmetnula nepoznata ruka. Oko jedanaest, kad se pucnjava utišala i Dpožar sam od sebe ugasio, ostao je ne= dirnut samo jedan bunker, podalje od ostalih, zakopan u samu zemlju.

Stražari, koji su se bili razbegli, i vojnici, poslani da gase požar, tek tada su oprezno, u polukrugu, idući od drveta do drveta, od stene do stene, počeij da prilaze. Drumom, između aloja i čempresa, išao je među oficirima upravnik slagališta i, spotičući se o krhotine ·-crepova i komade lima koje je eksplozija raznela sa krovova, rumen u licu od uzbuđenja ma– hao rukama, okretao se oficirima i ponavljao isto objašnjenje:

— Ne mogu da razumem ... ne mogu da razumem. Odjednom je počelo da puca!,..

Oficiri su gledali u žućkaste intendantske znake na okovratniku njegovog kaputa i nisu odgovara:i.

Od magacina su ostali samo pOocrneli zidovi iz kojih se dizao dim. Trava i drveće, svud uokolo, bili su Opaljeni, vazđuh, pun barutnih gasova, štipao je za oči. Vojnici su lunjali zgarištem — i, po navici, preturali po ruševinama. Pridolazilđli su novi... Oficiri su zastali, nisu wnaii šta sad da počnu. Mali debeljkasti upravnik brisao je znoj pođ vratom, pokazivao gomilu kamenja i govorio:

— Ovde mi je bila kancelarija!...

Rezervista je; bio je bankarski činovnik u civilu. Pričao je — per Bako! — kako je potrčao sa kapije, gde se srećom našao kađ je počelo da puca, i legao na zemlju iza jedne stene. Otresao je crvenkastu prašinu s kolena, oficiri su razgovarali mnešto među sobom i mislili da je. već vreme da se vrate. Ovđe i onako nije imalo šta da se traži.

Tek tadđa su se pojavilj karabinjeri i crne košulje.

Prvo &u u punoj brzini uleteli u

krug“ motocjklisit-i- na.glo stali ne- ga-

seći mašine. Zatim su stigla dva otvorema kamiona s crnim košuljama i karabinjerima koji su odmah počeli da se razmeštaju oko ruševina, ne po· zdravljajući oficire i ne gledajući vojnike. Poslednji se dovezao tenente Kandida u crnoj paradnoj uniformi,

skih scena ukazala se velika potreba za profesionalnim pevačima i instrumentalistima. Novi pevački kadrovi morali su da zamene inostrane peva” če, koji su pre rata pevali na našim scenama, i đa zadovolje nove potrebe. Iako se posle oslobođenja na našim operskim scenama i koncertnim podijumima pojavio veći broj mladih pevača, on ipak danas ne može za” dovoljiti naše velike potrebe.

U našoj zemlji postoji neiscrpan izvor pevački darovitih ljudi &a lepim i zdravim glasovnim materijalom, što se moglo konstatovati na razmim o mladinskim i sindikalnim muzičkim takmičenjima i festivalima. A koliko ih je ostalo nezapaženih! Kođ nas su stvoreni svi potrebni uslovi za uspe” šan rad na polju pevačke ume'nosti. Ima ljudi, ima volje, ima sredstava, ima brige naših vlasti za stvaranje mlađih pevačkih kadrov#, Pa zašto je i pored toga nedovoljan broj mladih pevača? i

Istina je da đanas broj onih koji se posvećuju pevačkoj karijeni postaje sve veći, ali je i žalosna konstatacija da je mali broj onih koji su spremni da se posvete sistematskom rađu od

nekoliko godina da bi solidno savla-

dali tehniku pevanja.

Umetnost pevanja. je sigurno jedna od najtežih grana „umetnosti i zato ona zahteva dug i istrajan rad. Kao i u svakom studiju, tako i u studiju pevanja cilj je da se postigne maksimum uspeha za minimum vremena. Pa ipak, pogrešno je mišljenje da se pevanje može naučiti za kratko vreme, za jednu ili dve godine. Pevač se, formira ne samo radom nego i vremenom. Kada mamo da je instrumentali&ti potrebno osam do deset godina sistematskog rađa da bi savladao umetnost svog instrumenta, iako on ima izgrađene tonove, a pevač sam izgrađuje glasovnu »klavijaturu« svojih tonova u grlu, živom instrumentu, KOji podleže raznim oboljenjima, koji je ćudljiv kao živo biće koje može u svakom trenutku da otkaže poslušnost, — onda se nećemo čuditi što su ifalijanski pevači belkamta učili pevamie najmanje osam do deset godina kao ni tome što se danas teže a&tvaraju pevački kadrovi od kadrova instrumentalista. Među učenicima solo pevanja razlikujemo danas dve vrste. Oni učenici Rkoji ozbiljno shvataju pevačku umetnost, odlaze u muzičke škole u kojimn sisternatskim radom na pevanju i teoriskim predmetimn provode najmanje četiri godine. Takvi učenici, radđeći kod kvalifikovanih pedagoa, pored vokalne tehnike, stiču i muzičko obrazovanje. kao i znanje iz svih predmeta koji su potrebni za scensRo ostvarenje jedne uloge (na primer, gluma. režija, istorija kostima i dyv.). Posle završene srednje muzičke škole ili akademije oni nastupaju na našim operskim scenama. uvode se u ropertoar manjim „ulogama i postepemo preuzimaju i velike uloge svojih starijih kolega. Kod takvih mlađih pevača na svakom nastupu oseća se so* lidnost vokalne tehnike i muzičkog obrazovanja.

Želja za što bržim „nastupom na sceni odvodi druge učenike privatnim pedagozima, onima koji većinom obećavaju što skoriju i sigurnu karijeru, onima koji su često bez stručnog znanja i pedagoške spreme, koji kođ nas rade bez polaganja računa pred javnošću ili vlastima. Kod takvih pedamoga učenici uče samo pevanje, dok sve teoriske predmete, potrebne za muzičko obrazovanje, zanemaruju. Takvi pedagozi ne pokazuju pozitivne rezultate. Ako se kod njih pojavi koji

pozitivan rezultat, u kom se šlučaju

sigurno rađi o izvanrednom pevačkom talentu, ne može se oceni.i njihov, celokupan rad, njihova stručnost kao ni

Umetnost pevanja zahteva istraiam Id

Ć • Piše: · ! (op NIKOLA CVEJIĆ , rzim razvijanjem muzičkog ži· vota u svim našim republika– ma i otvaranjem novih oper-

pedagoška sprema. Takvim pevačima, koji su izbili na površinu samo lepotom glasa i talentom, koji su učili malo, slabo i brzo, koji nisu savladali vokalnu tehniku. a još manje stekli muzičku kulturu, karijera je kratka. Tehnički nedoučeni, mlađi talentovani pevači pred težim vokalnim problemima pokazuju svoje neznanje, a kao neizbežna posledica toga je oboljenje glasovnog aparata i kraj karijere. Kada glas oboli, mladi pevač traži leRkarsku pomoć, ali za takvo oboljenje glasovnog aparata, koje je nastalo usled neznanja vokalne tehnike, rekao je jedan naš istaknuti laringolog, po&toji jedan jedini lek, a taj je: pravilno naučiti pevati... Dakle, svako forsiranje rezultata u vremenu kraćem od četiri do pet godina za dugu i solidnu karijeru ne samo da ide na štetu solidnosti nastave, već ugrožava razvitak i sticanje mladih „ppevačkih kadrova. U svakoj umetnosti stvaralac ili izvođač postaje umetnik samn u tom slućaju. alko je savladao tehničTra stranu fe umelnosti. Bez savladane tehnike, nema umetničkog dela, jer umetnost počinje tamo gde tehnika završava. |

Kako ćemo steći mlad pevački naYraštaj koji će zadovoljiti naše današnje i buduće potrebe i na koji način se mogu otkloniti sve nezdrave i štetne pojave u našoj sađašnjici s obzirom na zadatak stvaranja tog nara štaja? :

Da bismo zadovoljili naše potrebe, sada i ubuduće, treba otkrivati izrazite pevačke talente, razvijati im volju i interes za umetničko pevanje, a darovitim pevačima-amaterima, koji nisu svesni svog prirodnog dara, ili ncmaju poverenja u snagu svog talenta, ukazivati na bogatstvo lepote glasa i ulivati ini poverenje u njihov talenat, dovesti ih u muzičke škole, gde će školovati svoj glas i &ticati muzičku kulturu. Onim učenicima koji nemaju strpljenja u radu i koji hoće u najkraćem vremenu da nastupe, treba konkretno ukazati na sve rđave primere, koji su nasiali kao posleđica nedovoljnog tehničkog znanja, —

stojeći u otvorenim kolima kao na trci dvokolica. Automobil je naglo stao, kad je već izgledalo da će tresnuti o zid srušenog magacina, tenente i njegova pratnja iskoči!i su iz kola.

Sad je trebalo da počne istraga. Oficiri su se »do daljeg« sklonili u hlad, a kapetan, upravnik slagališta, nemajući druga posla, počeo je i sam da tumara među onim ruševinama, nervozan predosećajući niz neugodno sti.

I vojnici su se sklonili sa sumca, Sedeli; su pod grmovima .ovorika, pod granatim rogačima i čavrljalji kao majmuni. Sa prostrtih marama jeli su smokve, ubrane usput po seoskim VI tovima, i kockali se. — Izvikivali su brojeve i pružali prste kao da se jed= ni drugim rugaju pokazujući »roge«a

Karabinjeri su triput dolazili da traže upravnika, a on ie Kandidi, koji je jednako gledao u M-h svoje čizme, uspeo samo da kaže da je municija iznenadno počela da puca i da je i sam jedva imao vremema da pobegne, da se skioni i spase glavu. Kandida je glasno rekao: »Ke disgracia! — Kakva šteta!«, gledajući kapetana u oči i ovaj je otišao zbunjen, i počeo da psuje tek kad se našao sam,

U to se dovezao i pukovnik sa dva štabska oficira. Kapitano Karena Osetio se sigurniji. Koliko je svoj:m kratkim koracima mogao da ih slediy nije se više odvajao od njih.

Pukovnik, suv, visok, prosed, brza je prošao duž porušenih magacina i vratio se, Lupkajući kratkim kožnim bičem po sarama čizama, izdavao je oficirima naređenje da vojnike vrate u kasarnu. Stvar je bila jasna — ništa se nije dalo popraviti ni sprečiti. Istraga nije bila njegov posao

Vojska se okupljala na drumu i ređala polako. Oficiri su stoja pred strojem i čekali da se sam od sebe sredi. I karabinjeri su usporavali svoje žustre pokrete — nisu više imali koga da plaše, Izgledalo je da ni Kandida ništa neće moći da otkrije;

očekivalo se da. će dati znak za. po>.

| vlačenje. On je prkosno prešao preko

praznog kruga pred slagaiištem, zastao na kapiji kod voda karabinjera, koji je odmah poduzela neka žjvost, vratio se ne gledajući oficire i, crnji od svoje senke, zamakao među ruševine, Od gomile karabinjera odvojile su se dve patroie i pošle u poteru za krivcima.

Pred najbližom seljačkom kućom, petnaestak minuta od slagališta, u masiinjaku po strani brda, patrola je našla domaćina samog na pragu.

Karabinjeri su se žurno peli putem uz živicu, a znoj im se slivao niz lice. Dvojica su pokušavali da neprimećeni zaobiđu kroz vinograd, ali su za= peli provlačeći se između gustih čokota. Seljak ih je primetio još dok su skretali s druma. Vezivao je čokote, Kad je patrola pošla uz brdo krenuo je poiako naviše, zastao pred kućom ” obrisao ruke o pregaču. Karabinjeri su već prelazili ogradu i peli se ka kući.

Bio je visok, suv čovek, Na glavi je imao slamni žuti šešir široka oboda koji mu je zasenio lice. Na njemu je bila rumena košulja, iskrpljena crvenkastim zakrpama i izbiedela od sunca; pod pregačom videle su se nogavice tamnih prugastih čakšira. Na bosim nogama imao je drvene sanda= le. Stajao je mirno i samo je ruke jednako trljao o pregaču kao da ih je maločas umio i spremao se da se 8# karabinjerima rukuje. Kuća iza njega

bila je pusta; još jutros, čim se eks=_ plozija desila, poslao je ženu i decu

naviše — u šumu po drva. Ime mu je bilo talijansko — Anto< nio Grandis, ali ga karabinjeri njsu ] tal za ime. Nekoliko koraka pr njim zastali su da predabmu. U jc noga je bilo tamno, bolesno licc, Dp suto sitnim zelenkastim čelkinjam kao barutnim prahom. Drugi je bi riđast; kapak na desnom oku mu zadebljao i oko je izgledalo manj Čekali su da iziđu dvojica koji

upali u kuću, preturali po njej i ru» | Ta dvojica prišli M

šiij posuđe, Grandisu s leđa i gurnuli ga napred,

Nisu mu dali da otpaše kecelju, ves“

zali su mu ruke naopako i onako, ba za glavu vašeg od sebe, poterali ga između sebe nizbrdo.

Druga potrola krenula je ka seluk iza rta. Kod prvih kuća, koje su inače bile prazne i napuštene, niko; nije našla. U gostionici što je staja" uz sami drum podigla je iza dug. izlizanog stola Čelebića, koji se tu j dini zatekao.

On je jutros tucao kamen na dru«s mu, Radio je i kad su naišli vojnici posle eksplozije, a kad je zagrejalo pokrio je teme maramicom, na gomili kamenja uz drum ručao parče kleba,

sira i iskrižane pomidore, i sišao

gostionicu da ugasi žeđ. Završio Ja posao toga dana.

Čelebić je čašu, do pora punu bes vande, iskapio do dna, pogledao bocu

s vinom na stolu i s uzdahom pokušao – da pokupi svoj alat sa stolice. Nisu

rali su se u uzanom prostoru i udmra~

brUR

mu dali ni da ga dohvati. OJ Karabinjerima se žurilo, nisu imali vremena ni da natože sebi vina, gu=