Književne novine
STRANA 4
PRIPOVIJETKHE | Mihaila Gazivode
7 (Narodma knjiga — Cetinje — 1950)
Sitne međusobne razmirice, nemirne strasti ljudi pritješnjenih nemaštinom, plahovite naravi ljudi koji vade hljeb iz šturih polkućnica, vječita glad za zemljom, za životom, to je uglavnom motiv koji svuda praši pripovijedanje Mihaila Garzivode u zbirci koju je nedavno izdata »Narodna
. knjiga« na Oetinju.
Mihailo Gazivoda ima instinkt da zapazi sžtne, — one najsilnije životne pulseve; zna đa ih lako osjeti, da ih primi. Sve njegove pripovijelke u-
"glavnom su i sagrađene od tih sitnih, katkad neprimjetnih životnih zbivanja. Ali zbog obilja opisivanja detalja kojima su pune njegove pripovijetke — ponćkad je mučno, skoro nemoguće, pronaći osnovni motiv, temu i centralno mjesto materije koju pri· povijedač uobličava. Zbog tih sitnih, ponegdje iek jedva nagovješlenih životnih detalja ostaje i kompozicija mutna, neodređena i čitalac se mora dosjećati i vraćati na pojedina mjesta. I majzad, zbog prenatrpanosti takvih detalja koji su najčešće dati sirovo i neuobiičeno.
Gazivodine pripovijetke, skoro sve bez izuzetka, jako su opterećene čitavim stranicama dijaloga koji su napravljeni od običnog pričanja, a da se pisac nije trudio da im da mjeru i onu potrebnu umjetničku boju, da ih napravi živim i umjetnički istinitim. Na nekim mjestima prosto kao da su prepisani razgovori njegovih seljaka. Gazivoda mnogo pretjeruje u slikanju svojih junaka, đajući im suviše jak lokalni kolorit; — to mu je bitno, dok skoro sasvim zapostavlja psihološko objašjnjenje radnje u Ppri-
povjeci. Taj jako naglašeni lokalni kolorit, anegdotsko povezivanje situacija čini bez potrebe Gazivodin stil prilično arhaičnim, pogotovu u onim djelovima pripovjedaka gdje pisac ne tspijeva da se odvoji od dugih, nabačenih dijaloga. Gazivoda je uvijek neposredniji i bolji u početku pripovjetke, ali on osjetno slabi čim pređe na dijaloge — »pričanja«, on onda naglo gubi pripovijedačku nit.
Da Gazivoda ima snage da se Ooslobodi ove slabosti u savlađivanju forme, svjedoči njegova pripovijetka »Kad se čojku krene« i još neke. Ova pripovijetka nema onih optereće= nja u dijalozima. i »pričanjima« kao na primjer »Represalije«, »Tatini kolači« i još neke. U njoj su jasno izdiferencirani likovi, dati odmjereno i ekonomično; iako je stvar mala, Gazivodi je uspjelo da ubjedljivo da isječak iz života crnogorskog seljaka za vrijeme okupacije.
U pripovjeci »Internirac Miško« Gazivoda: je uspjelo dao starca, čovjeka iz nahije koji vječito sjedi pred kućom u hladu, sasvim otupio od starosti i gladi. On je takođe u »Ukradenom junaštvu« dobro ocrtao Perišu, junaka koji se dosađuje i život mu postaje siv, bezvrijedan i blijed, jer nema prilike, a htio bi, da se bori.
Ako Gazivoda želi da učina napredak u svom proznom stvaranju — on se po svaku cijenu mora oslobađati vu]garno-arhaičnog kazivanja, mora se osloboditi uskog lokalnog dijaloga, koji on skoro sirovog uzima i u velikoj mjeri prenosi u svoje pripovijetke,
Mirko VUJAČIĆ
ČETVRTA STOGODISNJICA „DUNDA MAROJA“
(Nastavak sa prve strane
maskiranjem oni su razumevali i javno pretstavljanje, samo onaj koji kod tog Veća dobije naročitu dozvolu. Na dan 8 januara 15409, a to je godina premijere Držićeve »Tirene«, to isto Veće ograničilo je maskiranje na tri poslednja đana poklad4, a 15 januara 1550, to jest godine pretstavijanja Držićeve »Novele od Stanca« Malo veće je odlučilo da se maskiranja, a razume se i javna pretstavljanja, mogu vršiti samo poslednja tri dana poklada i dva dana svečanosti sv. Vlaha, ali bez neke naročite pompe, »humile et mođeste«, kako se tamo kaže. Biće đa je nešto tako važilo i za 1551 godinu. Strogost vlasti sigurno nije popuštala, kad je već 21 decembra 1550 gođine Malo veće odlučilo da niko ne sme o Božiću i o Novoj godini pred kućama privatnik4 da čestita pevajući kolende, sigurno i zato, što je tad u tim kolendama, kao i u naše dane, uostalom, bilo podrugivanja, nepristojnosti i vređanja. Ako je, međutim, ostala prošlogodišnja praksa, onđa je premijera »Dunđa Maroja«, već da ne ometa crkvene funkcije same svečanosti sv. |. Vlaha, mogla zgodno pasti uoči Kandelore, dakle u nedelju 1 februara 1551 godine. A ako su rigorozne vlasti u Dubrovniku bile te godine nepopustljivije i dopuštale priredbe samo i jeđino poslednja tri dana poklad&š, onđa je ta pretstava mogla pasti samo u prvu narednu nedelju koja je bila Pedesetnica, to jest 8 februara. Samo gde je ta prva pretstava izvršena? e U naslovu »Dunđa Maroja«, videli smo, sasvim se jasno kaže da je to bilo u Većnici, to jest u raskošnoj i reprezentativnoj dvorani jedne stare romanske palate, o kojoj su 'se pričale svakakve jezive legende, a koja je do sređine prošlog veka, istina kao nagorela ruševina, postojala levo od dubrovačkog Dvora. U prostranoj toj dvorani držale su se nv samo sednice Veijeg veća, dakle najbrojnije skupštine republike, nego i javne diskusije, kad bi dubrovačkim dominikancima ili njihovim stalnim oponentima franjevcima palo na pamet da se sva–
· đaju i da uspavane Dubrovčane uznemiravaju svojim suptilnim raspraVljanjima, kako je to bilo i pod konac 1550 godine, kad im je došlo na pamet da baš u toj prostoriji raspravljaju o izvesnim nesuglasicama u tumačenju i primenjivanju jubilarnih
· Ooprosta.
Odmah ćemo otvoreno reći da mi u tu vest naslova, iako držimo da je naknadno dodana, nikako ne sumnja-
_ mo. Pogotovu kađ i po dokumentima znamo da su se u toj dvorani držale
' i pozorišne priredbe, sve dok nije Semat 10 aprila 1554 godine, pozivajući
_ se na svetost tog mesta, gde se donose sudbonosni zaključci, zabranio da se ubuduće igraju tu komedije, tragedije pa čak i maskerate, za koje
_ dosad baš nismo znali da su kod nas
~ i na pozornicama izvođene.
Samo ćemo naglasiti da u početku »Dumda MWMaroja« u rečima Negro-
“ manta ima izvesnih sećanja na rani-
_ ju Držićevu komediju »Pomet«, koja
je pretstavljana 1548 godine na sO-
' lidno Sspremljenoj sigurno nešto iz-
_ dignutoj pozornici, čak sa zaVesom i
sa sljkom Dvora i Većnice u pozadi-
ni, ali na otvorenu mestu, i to na Placi, to jest na trgu pred Dvorom i
· ećnicom, a iza apsida ranije crkve sv. Vlaha. Tu su se odavna dava:e pretstave. Malo veće je, na primer, još 19 januara 1526 godine, đopustilo da u toku tog meseca može baš fu, pred Dvorom, iedna plemićka diletamtska rupa dati pod, maskama neku komediju, valjda kakvu farsu Ni\ole Nalješkovića, jer je još rano da mislimo na komedije našeg Držića. Očuvano nam je, dalje, i rešenje Malog veća od 16 februara 1549 godine, u kom se opet tako nekoj diletantskoj družini, samo što se više za nju ne
kaže da je prlemićka, daje dozvola da pred Dvorom recituje neku komediju, a mi smo uvereni đa se ovaj put taj zaključak tiče premijere Držićeve »Tirene«, dakle jedne rustikalne ekloge, koju i sam pisac stalno zove »komedijom«.
Biranija publika je za vreme pretstave »Pometa« pod vedrim nebom bila okrenuta leđima Dvoru, a ukoliko nije bila na nogama ili na prozorima Dvora i Većnice, ona je sedea na sedištima ispod arkada Dvora i na stolicama i klupama gdegod su se mogle tu negde žgodno smestiti. Ne znamo samo jesu li se već tađa vlastela pobrinula đa njihove žene imaju zasebnu drvenu tribinu, kako su je tu imale prilikom pretstave jedne komedije 1554 godine. A desno i levo, sve do ispod kolonađa stare Gospe s jedne strane, i škoro do nove biistave Divone s druge strane, bile su mase neprivilegovanih pučana, »puk: ljud“, žene; stari, mladi; veliki i mali«, kako ih je Držić mislio uzbudljivo pozdravifi. Bto tu se u takvom ambijentu, pred Dvorom, imao pretstavljati i »Dundo Maroje« ,a trag te namere i sad je očuvan i viđan u onim nebrisanim mestima prologa te komeđije, gde se spominje Placa i sedenje na njoj.
AW u poslednji čas neke nepredviđene i nesavladljive atmosferske smetnje, ne znamo da li užasna bura, kakva je 1549 godine rasterala otud gledaoce premijere Držićeve »Tirene«, ili pljusak upome kiše, kakva zna mučiti Dubrovčane, prisilile su Pomet-družinu da »Dunda Maroja« umesto na otvorenu prostoru ispred Dvora prikaže pred daleko manjim brojem gledataca u dubrovačkoj Većnici. U dve reči: premijera »Dunda Maroja« bila je, eto, u dubrovačkoj Većnici pre pune četiri stotine godina, i to 1 ili, verovatnije, 8 februara 1551 godine.
{njiše u rukama, rasturene po sto lovima, postrojene u ormanima-... Ovi maleni pravougaoni svežnjevi hartije za mnoge nisu mrtva stvar. Svojom pisanom i nepisanom sadržinom one uzbuđuju kao divna tajna koja ostaje draga čak i neodgonetnuta.
U Narodnoj biblioteci, u svima njenim
ranijim obitavalištima, stvarane su generacije onih koji su dobrim delom bili nosioci naše kulture. Naši naučnici crpli su tu dragoceni materijal za svoja dela. Vodeći nekad Narodnu biblioteku, iz nje* su korisno služili domovini Janko Šafarik, Stojan Novaković, Stojan Protić, Milan Milićević, Milovan Glišić i toliki drugi. ' Postojao je | jedan ugao, u kome je, skoro svaki dan, seđeo i rađio Milutin Bojić. Imao je dobar ukus i svestrano širio svoje znanje, Slovenski pesnici, stuđije stranih kniiževnosti, severniački pisci, naročito Ibzen, — bili su mu omiljena lektira.
wu Narodnu biblioteku navračao Je rado uglađeni Rakić, obilazio najčešće odeljenje stranih književnosti, voleo đa pretura po starim izđanjima i vodio „nejscrpne književne diskusije, Danas je jedna odaja, u delu zgrađe okrenutom prema Kalemegdanu, posvećena, njemu, Tamo su smešteni: privatna biblioteka, radni sto i stolica pesnikova, zaveštani biblioteci. Na marginama knjiga francuskih pesnika, Olovkom zabeleženo poneko pitanje ili 'Jezgrovit utisak, Na mnogim prvim stranicama posveta pesniku sa izrazima punim divljenja i pošte prema njegovom talentu. U krilu zgrađe koja gleđa na raskrčeni plac jednog bloka, nastrađalog u četrdeset prvoj, nalazi se najdragocenije ođeljenie biblioteke na čijem ulazu stoji natpis: „Stare knjige i rukopisi«. Tišina je ovđe skoro potpuna, Uska pravougaona soba pregrađena poprečnom policom u dva dela, potseća na manastirske biblioteke četrnaestog i petnaestog stoleća. Veoma ije lako, bez naročite imaginacije, đočarati svodove na luk i kamene ploče. Drevne knjige po pultovima i u škrinjama imaju svoju snagu. One stišavaju naš današnji ubrzani puls i svojom vVeličanstvenom starinom bude potrebnu mirnoću i dostojanstvo. Pustimo ih neka nam pričaju...
...Devet vekova stanjili su i istrošili pergamente. Požutele ivice liče na grafički rikaz kakve jako razuđene obale. No, oja nije potamnela, Đonegđe samo, kao da je pala sena: »Život svetog Save i Si-
1 e: Na Pai A 0 Coa CO; Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beogra(db
Ivanka Lukić-Šotra: Crtež
Zaštu Ip OniSNjU autora li dač:m uiiŽhen G ma
Na umesne primedbe čitaoca R. PFilipovića u Književ. novinama br. 4 od 23 o. m. u rubrici »Čitaoci nam pišu« u vezi sa nekim nedoslednostima u našoj izdavačkoj delatnosti za decu, smatram da će biti od koristi da dodam šta sam u istom smislu još zapazio u Već pomenutom Bukvaru B. Jankovića i B. Vlajkovića, treće izdanje, štampanom u preduzeću Znanje, Beograd 1950.
Od ukupno 33 štiva za vežbanje u ovom bukvaru zaista je nerazumljivo da su samo {ri potpisana, i to: na str. 83 pesma »Kruška« G. Tartalje, na str. 94 prozni sastav »Šarko« sa Oznakom »Po ruskom« i na str. 101 pričica ·»Deda i repa« sa oznakom »Ruska narodna priča«. Međutim pored nepoipisane a preštampane Zmajeve pesme »Zima«, na koju ste već ukazali, pada isto tako u oči da je na str. 89 dat deo čuvenog »Kola« (»K01o, koo, naokolo) Branka Radičevića — bez potpisa. Zatim, na str. 85 data su opet bez potpisa dva prva stiha iz još jedne Zmajeve pesme: »Kupanje«, koja inače ima osam stihova (za uporedbu u prilog tvrdnje o nedoslednosti i nekoordinaciji između izdavačkih preduzeća može da posluži, pored ostalog, u gornjem bro= ju »Književnih novina« takođe i citirano izdanje Novog Pokoljenja iz Zagreba, 1950, u kome je na str. 37 doneta ova Zmajeva pesma u celosli). Najzad, pesma »Zadružni dom« na str. 87 bukvara, ako se ne varam, Ustvari je jedna »prekrojena« pesma Ljube Nenadovića; u bukvaru ona počinje sa »Ustajte, ustajte, svima zOra Sviće, SVi na pos'o hajte, svakom posla biće! Ta opšta je kuća što se sada gradi...« dok kod Lj. Nenadovića imamo »Ustaite, ustajte, i stari i mladi, ta večna je kuća što se sada gradi...« (počinje sa »Prosulo se Vino iz Markove čaše, pa nam porumeni sve bregove naše..« itd.) Ako bi možda donekle i moglo đa bude u redu da se originalni autor ne potpiše kao takav kad je pesma toliko preudešena da joj je čak promenjen njen osnovni duh, kao ovde između ideje o zadružnom domu i Onog što je hteo da iskaže Lj. Nenadović, 5 druge strane izgleda mi da je u pesmi ipak ostalo toliko poznatog Ljubinog, da je trebalo bar na neki način obeležiti tu prerađu ili »umetničku obradu«. Ako ništa drugo, bar iz pažnje prema onima kojima je poznata ta pesma.
Toliko sam ja zapazio. Drugi će možda još ponešto. |
U idućem izdanju ovog bukvara i u sličnim izdanjima uopšte vaijalo bi
na ovo paziti. D. STOJANOVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE
· Od zore do
SC o a aaikiuadl
(Nastavak sa prve strane li kunđacima | tesacima o slolove i stoiice. Muve u polumračnoj gostionici podigle su se sa stolova i zalepile za tavanicu.
Napolju je sunce bleštalo, a udđarci, koji su se sa svih strana šručili na Čelebića, sasvim su mu zablesnuli oči. Poveii su ga; jedna i druga patrola našle su se kod kapije, na ulazu u slagalište. Tu su se spojile. Čelebića, koga su svud uokolo zvali »Bocun«, jer je dobro umeo da popije, stavili su UZ dugačkog Grandisa i povezali ih. Grandisu se od udarca pocepala košuija na ramenu, a tamna koža na mršavoj mišici, koja se videla kroz procep, bila je poparana, Čelebiću se na levoj slepoočnici crveneo uboj i krv mu se tankim mlazom cedila do desnog vrha usta. Od znoja, koji Oonako vezani nisu mogli obrisati, bili su gotovo obnevideli. Stegnuti čvrsto, jedan uz drugog, nejednakim, sitnim brzim koracima žurili su između karabinjera koji su ih goni.
— Vidi! — rekao je jedan od vojnika, koji su se još uvek postrojavali, i glavom pokazao prema grupi koja je dolazila drumom. ~
— Uhvatili su ih, — rekao je ravnodušno drugi i slegnuo ramenima. — Streljaće ih sad u slagalištu.
Oficir! su se sklonili s druma da bi napraviii mesta gomili koja je .dizala prašinu za sobom. Pukovnik je'naišao i bacio na nju pogled iskosa, Kapitano Karena, koji ga je još“ uvek sledio, nervozno je žmirkao očima izgledalo je da će zatvorenike prisloniti uz najbliži zid; karabinjeri su se već nameštali da ih prihvate. Iz grupe vojnika, koja se u hladu još uvek »činkvala«, izišao je mali crni vojnik, izbekeljio se put dvojice vezanih, stao da vika šakom po vazduhu, kao da okreće kaveni mlinac, i da viče neke reči toliko brzo da se nisu mogle razabrati. Kevćući kao ljuto pašče poleteo je za karabinjerima, stigao Grandisa, i iz sve snage udario ga u stomak. Od udarca Grandis ·se samo povio, ispustio neki nejasan zvuk, ni jauk ni uzdah već nešto između toga dvoga, a crni Napolitanac se Vratio svojim drugovima koji su se postrojavali. Prednji vodovi već su strugali cokulama po pesku na drumu. E
Dvojicu uhvaćenih odveli su među zidove porušenih magacina. Tu su Grandisu udarcima smakli šešir s gla ve, a »Bocunu« lskidalji tanku modrikastu majicu na prsima. U jednom času našli su se licem u lice s Kandidom. Posmatrao ih je držeći ruke u džepovima i cupkao nogom, Grandis je pokušao da nešto kaže, ali se Kandidđa okrenuo na jednoj nozi i pošao kolima, a zatvorenike su odmah Dpoterali ka kamionu. Kratka bučna kolona, s motociklistima na čelu, projuriža je kroz kapiju, gde je, umoran i sav u znoju, s kosom zalepljenom za čelo, stojao debeli kapitano Karena. Na zidu prekoputa crnim masnim slovima stojalo je, ispisano: »Vinčeremo«, a crna glava Dučeova, naslikana u šlemu, s naglašenim vilicama, gledala ga je ljutito i mrgodno.
Karabinjeri su počeli da pucaju. Kolona je zaprašila i zagušila vojnike koje je prestigla na drumu. DVOjica uhvaćenih sedeli su u kamionu, uklešteni među karabinjerima Grandis je samo ugrabio da pogleda put svoje kuće i video je što drugi nisu videli: pod kućom, među lozom i drvećem, stojala mu je žema i posmatrala otud cestu.
Bio je sat posle podne. Cela istraga trajala je dva časa.
; (Odlomak iz pripovetke)
KROZ, RIZNICE NARODNE BIBLIOTEKE
meuna«, originalan rukopis biografa Teodosija, pisan u trinaestom veku. Delom u manastirskoj ćeliji, a delom u Visokoj kuli Nemanjina dvora, starac u crnoj rizi, duge kose i brade, u inju starosti, završio je poslednje stranice gotovo obneviđeo: »leta gospodnjeg... u znaku ovnać — i ođahnuo s olakšanjem...
Od rukopisa iz Dprepisivačkih radionica makedonskih manastira, spomenika donesenih sa fruškogorskih poseda poslednjih despota, koji nastavljaju slavnu tradiciju čuvene »resavske škole«, pa do dela prepisivača iz turskog periođa koji su radili u gudurama Rugova, Crne Gore i Bosne: Stojanovićeva litografija Miroslavljevog jevanđelja, Markova knjiga, prepisi dragocenih originala smeštenih u muzeju, dosta oktoiha, mineja, beseda crkvenih otaca i čuven” Aleksandrida, srpski prevod pseudokalistenovog romana o Aleksandru Velikom. Jedini laički tekst stare srpske književnosti ukrašen minijaturama. Pored znatnog broja rukopisnih prepisa OVOg romana, postojala su samo dva ilustrovana primerka sofiski i beogradski. Beo= gradski je izgoreo aprila .četrdeset prve, preostali je daleko od njegove umetničke opreme, L
Vredno je zadržati se na inicijalima i vinjetama ovih naših prvih pisanih spomenika. Koliko su tu očigledni društveni procesi, koliko očigledniji no u Dprimerima monumentalnog slikarstva, {reski, na primer, a ove male umetničke tvorevine, često neocenjive vrednosti, leže u tami zaborava, malo kome pristupačne. Ukus publike, shvatanja, ideali, nošnja, ekonomske prilike, odražavaju se u šari i boji knjiškog crteža kao u biljurnom ogledalu. Vekovi procvata upotrebljavali su mnogo jarkih boja, pozlatu, razne simbole obilja. Iz rukopisa su ovi motivi prenošeni u duborez, zlatarstvo, u arhitekturu i kamenu dekorativnu plastiku, a kasnije u grafičku opremu prvih štampanih kKnjiga. •
peleške ! dokumenti iz prošlosti čine posebno bogatstvo Narodne biblioteke. Pisma bosanskih revolucionara, sećanja, dnevnici. Jeđan od vanredno zanimljivih
-·sa mnogo francuskih
Francuska broj "—
dokumenata koji se otskora nalazi u posedđu Narodne biblioteke je istoriski dnevVnik Nićifora Ninkovića, vođen od 1806 do 1842 godine. Nićifor Ninković je veoma zanimljiva ličnost. Prvobitno pisar kod Miloša Pocerca i drugih vojvođa, rađi pomalo i za Karađorđa koji ga po kazni, zbog raznih smelosti na jeziku, degradira na položaj berber-baše. U slobodnim časovima, obično noću, dok su se njegovi gospodari odmarali ili veselili, beležio je on dnevne događaje zanimljivo ih komentarišući, i skicirao ličnosti koje su mu, ma po čemu, bile interesantne. Poređ niza izvanrednih portreta, među kojima se ističu likovi Karađorđa, Miloša, Dositeja Obradovića, datih uverljivo 1 živo, potpuno je ostvarena pomalo uskomešana atmosfera razdoblia od Prvog do Drugog ustanka. Tako je nastao neposredan, poOtpuno intiman i dragoceni dnevnik koji pruža bogatu građu za poznavanje prilika i odnosa jednog veoma zanimljivog dela srpske istorije, ;
Pažnju privlačt kutija na kojoj stoji etiketa: pisma Karton za kartonom otkriva nove dragocenosti. IZ još svežih ili izbledelih rukopisa, čitkih ili nečitkih ređova, uobličuju se dosad nepoznati likovi davnih poznanika. Pisano je to bez svesnog ili nesvesnog osećanja da će biti objavljeno, lišeno svakog potstreka taštine, i svih onih tako mešovitih i složenih osećanja koja zaokupljuju pisca kada se obraća javnosti.
Evo nekoliko pisama Laze Kostića napisanih u razmaku između 1901 i 1904 Fodine. Upučena su prijatelju, književniku Marku Garti. 1 čine deo njihove pismene rasprave oko, kako Marko Car kaže, »ružne Lazine knjige o Jovi Jovanoviću Zmaju« Knjigu je Laza sam podrugljivo nazvao »O Zmajovi«. Ista pisma sadrže razmišljanja Laze Kostića O raznim ljudskim stanjima i pitanjima čisto književne prirođe. Veoma nečitkim rukopisom nalik na jedva vidliive i iskiđane linije seizmografa, i latinskih reči, Laza skače s predmeta na predmet, žarko se zadržavajući na bučnom utisku koji je izazvala knjiga »O Zmajovi«, delo koje mu. nažalost, kako DO mišljenju njegovih sai SOL A or ay a KC ari
Stam parija »Borba« Beograd, Rardeljeva. 31,
Godine 1898 Simo Matavulj obrete se u Beču, u kome je već oqd ranije živeo Jovan Jovanović Zmaj, a zadesio se u njemu tih đana i Laza Kostić. Sva trojica dru*eljubivi, oni su se često sastajali u koioj od gostionica na vepđingu, blizu zZmaieva stana, gde bi se pored čaše vina do mile volje narazgovatali, »Poređ Vatrometa od doskočica.i kalambura Kostića i Zmaja, tih nedostižnih majstora u tome, — pričao je docniie Matavulj, — razgalio bih se i ja, pričajući lakrdije iz dalmatinskog i crnogorskog života, te smjehu me beše kraja« Naravno da je bilo i ozbiljnih razgovora, pa tako dođe ređ na najnovije vesti, među kojima je na-
% „očito bio zanimljiv slučaj „mitropolita Hadži-Sava Kosanovića koji, ne slažući se «s austriskom upravom u Bosni i Hercegovini, beše došao tih dana u Beč i predao ostavku caru.
Zmaj, koji je znao Hadži-Sava Kosanovića kao pica i kao interesantna čoveka. nagovori Matavulja da poseti mitro-
polita, što ovaj najzad i učini, te ga potraži u hotelu, iako ga nije poznavao pre toga.
Ušavši u vladičinu sobu, Matavulj ga zateče na divanu, a pred njim na stolu gori mašina za špiritus. Hadži-Savo je kuvao kavu,
Uz kavu i cigaretu njih dvojica pretresoše svetske i jugoslovenske prilike, pa pređoše i na lične stvari. Hadži-Savo poče da priča dvoje lične doživljaje sa hadžiluka. između osfalog kako se utrkivao s nekim konjanikom kad su išli na JoTdan. Zanevši se tom uspomenom, on poče kliktati i razmahivati rukama, pa završi:
— Žustar sam ti ja nekad bio, moj Simeune, lak i hitar kao srndać, skakač kao srna, a binjedžiia (jahač) kao Arapin!... Jesi li ti binjedžija?
— "To nijesam, a sve drugo jesam, odgovori Matavulj.
| — Kako sve drugo? — Začudi se Hadžis avo.
— Pa,eto,dobar sam rvač, dobro bacam kamen, radim dobro gimnastiku, a 5 mjesta preskačem syoju dužinu i još gotovo metar više.
— E, to ti, oprosti, ne mogu vjerovati! reći će Hadži-Savo. Sve ti vjerujem jer si zdrav i jak kao bik, ali đa ovako glomazan možeš toliko skočiti, to mi se čini nemogućno!
Matavulja ovo Žžacnu, pa usta i reče:
— SLEOSVAOUELU je li testir (dopušteno)?
— Šta
— Da vam s mjesta dokažem da ne lažem! Da skočim jednom, ali bez obuće i kaputa?
Čit?pgi nam nišu
Mnagdata a našim kniiževnitima
Skoakanje Sime Maidvulja
— sinak moj, rekoh ti da sam i Ja bio na glasu skakač, i izatrke, i trupački i 5 mjesta, a bogami i današ,.. onaj... _I na Matavuljevo Veliko čudo, hadžiSavo skide kaput ı stade se izuvati, govoreći: — Sta da ne? Ded, vjere ti, da vidimo! uHajd'!
Matavulj skoči. Pod zatutnja pođ težinom njegovih stotinu kilograma,
Hadži-Savo mu dodade pisaljku đa zabeleži skok, pa ga stopama izmeri i Za” vrtevši glavom reč:
— Bogami, jes!! A sada da vidiš starca! Skoči i umalo ne doskoči, pa se povrati i sad doskoči. Kad dođe red na
Matavulja on prelete crtu. Onda Hadži-Savo priteže tkanice oko pasa i tako: dum! dum! — sve dok u neke ne počeše uzvikivati:
— Ha, Dalmatinče!
— Ha, Ercegovino!
Ceo hotel poče da tutnji i da se trese, te sobarica, sva preneražena, upade u sobu u trenutku kad je Hadži-Savo, onako vis»k i suh, bez kaputa i cipela, kli-
matao rukama đa dobije maha za veći skok, a Matavulj, dežmekast i takođe razodeven, stajao pored njega.
Ona pljesnu rukama:
— Mein Gott, ist das miglich? Seine
Bischofliche Gnađen springi! (Bože mcj, da li je moguće! Njegova biskupska milost skače!) .
Matavulj se prvi snađe, obeća đa će OVO biti poslednji skok i zamoli je da se skloni, pa pisac i vladika produžiše da se takmiče do iznemoglosti.
Godinu dana docnije Hadži-Savo i Matavulj skakali su ponovo u Iadži-Savinoj kući u Ulcinju: on kao penzioner a Matavulj kao begunac iz Srbije.
H. MAGLANOVIĆ
KISI IS,R,,S<<A,TRr<—EH4S4SitK=
Vuk bi se razočarao...
Rođen sam u Jađru i bio sam ovih dana u Loznici, Neprijalmo sam se iznenadio kada sam u zavičajnom kraju Vukovu (u sreskom mestu Jadranskog sreza, pet kmod Tršića i u neposrednoj blizini »Vukova doma kulture«) naišao na nepravilno ispisane reči na zidovima pojedinih ustanova 1 preduzeća! Siromah Vuk pomislio sam — bolno bi se razočarao kad bi video i pročitao koliko njegovi zemljaci greše, čak i u pogiedu njegovog OsnOVvVnog imperativa: »Piši kao što govoriš«.
Tako, između osta:ih pogrešno ispisanih reči, naročito bodu oči pogrešno napisana imena ustanova i pređuzeća u Vukovoj Loznici! Naime: na svim preduzećima i kancelarijama narodne vlasti piše da su one — Ustanove Jadarskog umesto Jadranskog sreza! i
Naravno da je to gruba greška, koja se ne bi smela tolerisati u Vukovoj i Cvijičevoj Loznici i u Jadru u kome i svako nepismeno čobanče govori pravilnim jezikom, Rad sam da malo potkrepim svoju konstataciju.
1. Ne samo Jadar no i celo Podrinje s Mačvom, Pocerjem i Posavljem ne govore i ne pišu tako. Svuda po Podrinju kaže se Jađranski a ne Jadarski srez, jer to zahtevaju i gramatika i logika. Niko ne treba da kvari jezik naših dedova, tim pre kad je taj jezik ep i izrazit. ;
9 Svaki gimnazist nižih razređa zna da se pridevi i bližeg i daljeg prisvajanja prave dodđavanjem Dotrebnih nastavaka drugom a ne Dprvom ili četvrtom padežu. Pa kako pri mehjanju imenice Jadar u genitivu ispada glas »a«, to se piše i govor, na primer, Jađrov izvor a ne Jadarov izvor, jadransko polje a ne jadar-
vremenika, tako i po sudu potonje generacije, ne služi na čast.
»Reče mi Milan Savić da ste zagubili moju »Gordanu« tamo negde u Latinima — piše Marku Caru koji u to vreme boravi u Zadru. — Ne čudim se, boga mi. Čim je ona prošla kroz ruke Simove mora se proskitati«.
»Ko zna šta je to sreća — kaže na drugom mestu, — Svaki pokušaj da se Uutvrdi taj »pojam«, ostaće navijek »forsman«, subjektivno | mišljenje«. Laza piše kako mnogo pešači, svakodnevno »proguta« deset do petnaest kilometara. Onda se spava i radi dobro — kaže on. »Naumio sam da prevedem »Romea i Juliju«, a onda a u desetercu prevesti »Ilijadu« i »Odiseju*«...
»Već dugo ležim bolestan... — počinje jedno pismo, — Pluča su mi sasvim oslabila, mislim da ću se teško priđići. Vi i ja slabo se poznajemo, odnosno vi ste čitali moje pesme, a ja sam slušao vaše mišljenje o sebi. Znači približili smo se dovoljno đa smem da vas uznemirim. Ose-– ćam potrebu za rađom a vi biste mi tu mogli pomoći. Zamolio sam još neke poznanike u Beogradu. Utrošite, molim Vas, nekoliko časova svog slobodnog vremena i potražite mi knjige koje dole vođim« (reč je o raznim udžbenicima Dps hologije i pedagogike). Ispod nekoliko ređaka zahvalnosti i izvinjenja nalazi se potpis Dušana Vasiljeva.
»...Na Neretvu se spustila jesen ft u moju dušu zebnja... Opet sam bio pređ sudom rad nokih pesama, čekam da me otpuste i počne novo stradanje«, — Aleksa \Šantić.
Pisma Jovana Slherliča, Petra Kočića, Iva Ćipika, Stevana Sremca i drugih, Na jednoj karti lepim đugim rukopisom Eleo= nora Duze srdačno pozdravlja beogradskog »Garika«, Milorađa Gavrilovića; a evo i nekoliko pisama koje Aleksanđar Dima-Sin upućuje Marku Caru. raspravljajući u njima o »Dami 5 kamelijama« i drugim svojim delima.
Intenzivan i plodan. život knjiga, protiče tako svakodnevno, bez zastoja. Jeđino u noći, zgrada preko celog dana ispunjena šumnim življenjem, dobija mogućnost da odahne. Skupoceni i retki dokumenti zatvaraju se u kase, knjige, sređuju po ormanima, savesno i marljivo, kao đa će godine, a ne časovi proći, đok ih ponova ne uznemire. Čistačice će pokupiti prašinu i izvetriti ođaje, a kada se teški zastori spuste i časovnik u vrhu zida sa dugim odjecima melodično odzvoni Dponoć da li bi se moglo reči da jie život OV-
' de prestao i da više ničeg nema? ..
Nada MARINKOVIĆ
sko ili jađaransko itd. A kađa Vukovi zemljaci hoće da se prikažu da su iz svoga zavičajnog kraja — tada neće reći: Ja sam Jadđarac, no ja sam
Jadranin, ja sam Jadranka a ne Ja-
darka itd.
Tako je govorio narod u Jadru za svoga vojvode Ante Bogićevića i pre Vukove jezične reforme, tako govori narod i danas. A Vuk je, kao šio znamo, na temelju narodnog govora izveo našu jezičnu reformu.
Tako su, sem Vuka, pisali i govori:i: Jovan Cvijić, Stojan Novaković, TL,aza Lazarević, Janko Veselinović, Milorad Šapčanin, Vlada Jovanović i drugi manje poznati, ali ne beznačaj- ni javni i kulturni radnici Jadra i Podrinja uopšte, pa tako ireba i mi da govorimo danas.
3. Razlozi novih »reformatora« našeg jezika po kojima treba pisati jadarski a ne jadranski zalio što imamo Jadransko More pa ne možemo imati i Jadranski srez — smešni su i ne mogu se uzimati u obziT.
Ljubomir KOSTIĆ
BIBLIOGRAFIJA
Milka Žicina: Kajin put, roman. Izđanje »Rada«, Beograd 1950, ćirilicom, str. 236, cena 53 din.
Mihailo Ražnatović: Staze, članci, Izdanje »Narodne knjige«, Cetinje 1950, ćirilicom, str. 98, cijena 35 din.
Rudi Supek: Egzistencijalizam i đekaden= cija, dva eseja. Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1950, latinicom, str. 182, cijena ?
Jakov Sekulić: Četvrta godina, roman, Tzdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1950, l1atinicom, str. 249, cijena ?
Boško Petrović: Zemlja i more, pesme. Tzdanje »Matice srpske«, Novi Sad 1950, 4rilicom, str. 144, cena ?
Bibliografija izdanje Matice srpske 18?1949. „Novi Sad 1950, ćirilicom, str. 157, cena ?
Đorđe Tabaković: Crteži. Izđanje »Matice srpske«, Novi Sad .1950.
Čarls Darvin: Čovekovo poreklo. Izda< nje »Matice srpske«, Novi Sad 1950, Ćirili> com, str. 445, cena ?
UREDNICI Dušan Kostić, Tanasije Mladenović, Jovan Popović
PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVMIE Za našu zemlju na 6 mesec) 100 đinara i na gođino đana ?200 dinara
Za Inostranštvo na 3 meseca 65 đinara, na 6 meseci "Tr "Inara „a gođino dava 260 dinara \
Broj} ć.kovnog račana 102-5032020 Pošt fah rednhci!e"' 617 Paštarskhi fah nmrsinistraciie 0629
Rakhopis} «ap: ne vrnčair